Gledam jutros sa Petrovaradinske tvrđave jalove stubove od nekadašnjeg mosta Franca Jozefa (nikad mi nije bilo jasno zašto su tog čoveka na ovim prostorima zvali Franjo Josif) i razmišljam o ovome:
Obećali su nam novi most pre tri godine, a od mosta ostadoše samo austro-ugarski stubovi stari preko sto godina.
I pade mi na pamet jedna stvar...
Pre malo više od sedamdeset godina, ovde se nalazio most lepši od svih današnjih novosadskih mostova:
http://4.***************/_fH6L-IVahr4/S-SCmZZQetI/AAAAAAAAAOw/cp3LH0V04-s/s1600/most.bmp
A onda su Karađorđevići i Jugosloveni, umesto da ostanu u paktu sa Trećim Rajhom, kako su dogovorili 25. marta 1941. godine, dva dana kasnije izveli puč, i umesto da nekadašnja država prođe bez žrtava, kao Rumunija i Bugarska u to vreme, izazvali su neviđena stradanja stanovništva u tom ratu i pustošenje zemlje...
Jedan od prvih žrtava bio je upravo ovaj most.
Da bi kukavička jugoslovenska kraljevska karađorđevićevska vojska sprečila nadiranje Nemaca i njihov prelazak preko Dunava (ha ha ha, voleo bih da vidim ko će i kako sprečiti Nemca i Nemce kad Nemac nešto naumi ili kad Nemci nešto naume), minirali su ga i srušili 11. aprila 1941. godine. Da li su zaustavili Nemce? Ha ha ha. Nikako. Nemačka inženjerija postavila je pontone za manje od sat vremena i Wehrmacht je nastavio sa napredovanjem ka Beogradu. Kako je tada rekao jedan jugoslovenski oficir: „Mi bežimo časno kao ljudi, a oni nas jure kao neke *****.“ Ha ha ha. Posle rata, kamerad Walter Weis (ovde poznat pod imenom Josip Broz Tito) nije obnovio ovaj most pod imenom svog rođaka Franca Jozefa, niti je sagradio novi na njegovim stubovima...
Umesto novog mosta, koji je već trebalo da bude pušten u saobraćaj, ostadoše nam samo stari stubovi...
Ima i luđih i skupljih predloga i projekata od onog iz prethodnog posta; kao recimo ovaj:
Samo nam još fali Milutin Mrkonjić i kamere buđavog RTS-a, pa da izjavi kako oni grade mostove, a strani plaćenici i domaći izdajnici protestuju (kako nepismeni kadrovi iz SPS-a vele protestVuju) i duvaju u pištaljke. Kao u "dobra stara vremena"...
Obećali su nam novi most pre tri godine, a od mosta ostadoše samo austro-ugarski stubovi stari preko sto godina.
I pade mi na pamet jedna stvar...
Pre malo više od sedamdeset godina, ovde se nalazio most lepši od svih današnjih novosadskih mostova:
http://4.***************/_fH6L-IVahr4/S-SCmZZQetI/AAAAAAAAAOw/cp3LH0V04-s/s1600/most.bmp
A onda su Karađorđevići i Jugosloveni, umesto da ostanu u paktu sa Trećim Rajhom, kako su dogovorili 25. marta 1941. godine, dva dana kasnije izveli puč, i umesto da nekadašnja država prođe bez žrtava, kao Rumunija i Bugarska u to vreme, izazvali su neviđena stradanja stanovništva u tom ratu i pustošenje zemlje...
Jedan od prvih žrtava bio je upravo ovaj most.
Da bi kukavička jugoslovenska kraljevska karađorđevićevska vojska sprečila nadiranje Nemaca i njihov prelazak preko Dunava (ha ha ha, voleo bih da vidim ko će i kako sprečiti Nemca i Nemce kad Nemac nešto naumi ili kad Nemci nešto naume), minirali su ga i srušili 11. aprila 1941. godine. Da li su zaustavili Nemce? Ha ha ha. Nikako. Nemačka inženjerija postavila je pontone za manje od sat vremena i Wehrmacht je nastavio sa napredovanjem ka Beogradu. Kako je tada rekao jedan jugoslovenski oficir: „Mi bežimo časno kao ljudi, a oni nas jure kao neke *****.“ Ha ha ha. Posle rata, kamerad Walter Weis (ovde poznat pod imenom Josip Broz Tito) nije obnovio ovaj most pod imenom svog rođaka Franca Jozefa, niti je sagradio novi na njegovim stubovima...
Umesto novog mosta, koji je već trebalo da bude pušten u saobraćaj, ostadoše nam samo stari stubovi...
Ima i luđih i skupljih predloga i projekata od onog iz prethodnog posta; kao recimo ovaj:
Samo nam još fali Milutin Mrkonjić i kamere buđavog RTS-a, pa da izjavi kako oni grade mostove, a strani plaćenici i domaći izdajnici protestuju (kako nepismeni kadrovi iz SPS-a vele protestVuju) i duvaju u pištaljke. Kao u "dobra stara vremena"...