Kaži mi, kada bih te jednog dana zgrabio
i stopalo ti poljubio
ne bi li posle toga malo hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.
‘Najkraća ljubavna pesma’ Nikita Stanesku
Pre tebe svet je postojao samo kao perspektiva budućnosti, posle tebe prošlost je postala bezrazložna fikcija, diverzija zalutale misli.
Dodir je bio reakcija nervnih završetaka na koži, puka informacija za bol – sad je senzacija, ushićenje čula…
Pre tebe čulo mirisa se ustajalo monotonijom, sad kroz nos namirišem srce dušikom kojim odišeš.
Pre tebe pogled je bio samo sNalaženje u prostoru, izbegavanje prepreka – posle tebe svetkovina koja: ili počiva na tebi, ili te čežnjivo čuva kao uspomenu dok se opet ne poJaviš.
Sluh su parala zatišja pred buru, pa zatim burne oluje, sad su mi ušne školjke upijači tvog glasa, odbacile su bisere iz utroba da naprave više mesta za te dragocenosti.
Svaki tvoj poljubac je mala večnost moga srca, ništa nije starije od njegove uspomene na tebe i ništa mlađe od njegovog predosećaja tebe.
Ti si Alfa I Beta svakog nabrajanja lepog, retka čestica koja se maže na hleb I ranu.
Kad se umorim od nabrajanja neizrecivog – zanemim rečima koje još nisam smislio.
Šta mi preostaje drugo: ni pet ni šest, nego 7 pored tebe i uživam.
Ti si osmi dan stvaranja, naknadna pamet Božije promisli i pregalaštva, delo kojim je svet zaokružen savršenstvom i . na ’I’
i stopalo ti poljubio
ne bi li posle toga malo hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.
‘Najkraća ljubavna pesma’ Nikita Stanesku
Pre tebe svet je postojao samo kao perspektiva budućnosti, posle tebe prošlost je postala bezrazložna fikcija, diverzija zalutale misli.
Dodir je bio reakcija nervnih završetaka na koži, puka informacija za bol – sad je senzacija, ushićenje čula…
Pre tebe čulo mirisa se ustajalo monotonijom, sad kroz nos namirišem srce dušikom kojim odišeš.
Pre tebe pogled je bio samo sNalaženje u prostoru, izbegavanje prepreka – posle tebe svetkovina koja: ili počiva na tebi, ili te čežnjivo čuva kao uspomenu dok se opet ne poJaviš.
Sluh su parala zatišja pred buru, pa zatim burne oluje, sad su mi ušne školjke upijači tvog glasa, odbacile su bisere iz utroba da naprave više mesta za te dragocenosti.
Svaki tvoj poljubac je mala večnost moga srca, ništa nije starije od njegove uspomene na tebe i ništa mlađe od njegovog predosećaja tebe.
Ti si Alfa I Beta svakog nabrajanja lepog, retka čestica koja se maže na hleb I ranu.
Kad se umorim od nabrajanja neizrecivog – zanemim rečima koje još nisam smislio.
Šta mi preostaje drugo: ni pet ni šest, nego 7 pored tebe i uživam.
Ti si osmi dan stvaranja, naknadna pamet Božije promisli i pregalaštva, delo kojim je svet zaokružen savršenstvom i . na ’I’
'De se seti ovoga - prava stvar na pravom mestu. Hvala ti, nikad se ne bih setio 
