DOBRICA ĆOSIĆ
PIŠČEVI ZAPISI (1981-1991) - 1. deo
PIŠČEVI ZAPISI (1981-1991) - 1. deo
Kosovo treba podeliti
Srbi na Kosovu ne mogu da izdrže šiptarski teror. Oni će bežati i prodavati imanja. Kosovo će za deceniju - dve postati albanska zemlja. Ako nismo spremni ponovo da oslobađamo Kosovo, a nismo spremni, treba ga podeliti s Albanijom. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je postalo albansko.
26. APRIL 1981 Albanska separatistička pobuna je rezultat loše šiptarske procene da je Titova smrt i smrt njegove države. Ta pobuna je dokaz i velikoalbanske energije u mladom intelektualnom naraštaju. Objektivni politički uslovi na Kosovu i Metohiji posle 1966. omogućili su totalnu albanizaciju Pokrajine Kosovo i podstakli albanski separatizam. Ako ga policija progna sa ulice, on će delovati u ilegali, zapravo u poluilegali, samo da dobije na žestini, kao i svaki nacionalni pokret. On se više ne može sprečiti, ni održati u nekoj "socijalističkoj" legitimnosti, u kojoj ga u poslednje dve decenije održava Savez komunista Kosova. Srbi na Kosovu ne mogu da izdrže šiptarski teror. Oni će bežati i prodavati imanja. Kosovo će za deceniju-dve postati postati albanska zemlja. Ako nismo spremni ponovo da oslobađamo Kosovo, a nismo spremni, treba ga podeliti s Albanijom. Uzeti srpske krajeve i manastire, a Albancima prepustiti ono što je postalo albansko. Inače, ući ćemo u permanentni rat s Albancima, koji ne možemo dobiti. U takvim ratovima uvek pobeđuju oni koji se bore za svoju slobodu, i kada su manji i slabiji.
Ne razumem zašto je vođstvo Saveza komunista Jugoslavije i Srbije ideološki preimenovalo nacionalističko-separatistički pokret Albanaca u kontrarevoluciju. Zaboravili su Titovi naslednici da je KPJ, sve do ustanka i italijanske okupacije Kosova i Metohije, tu teritoriju smatrala albanskom. A sada im je kontrarevolucija ona energija koja se još od 1924. a osobito posle 1928. po Kominterninoj ideologiji, smatrala revolucionarnom ideologijom...
Razumem zašto su Mojsov i drugovi albansku pobunu proglasili kontrarevolucijom: Tito i Komunistička partija su, posle Drugog zasedanja AVNOJ-a 1943, obznanili narodima Jugoslavije i čitavom svetu da je u Jugoslaviji idealno rešeno nacionalno pitanje, da je to zemlja bratstva i jedinstva. Zaista je teško priznati da u Jugoslaviji nije rešeno nacionalno pitanje Albanaca, i to odmah posle Titove smrti.
Dolazi gore zlo
30. MAJ 1981. Toliko sam razgrađen, otvoren za sve spoljne uticaje, za sva zla i prljavštine društva, vlasti, savremenika, da sam ostao bez sopstvenog integriteta... Živim prizemno, ne branim ni dostojanstvo, ni mir, ni svoju usredsređenost na roman.
U ovom društvu i vremenu, od udara i uticaja spoljnog sveta može se sačuvati samo moralno ravnodušan čovek; samo veliki sebičnjak.
A ja srljam u sve bitke za ugrožene i slabe; u sve akcije za slobodu i demokratiju; u sve odbrane ljudi i naroda, načela i kulture...
Albanska pobuna na Kosovu i razara i učvršćuje titoizam; razara ga kao istorijsko-državnu tvorevinu, učvršćuje ga kao politički režim. Jer, svi osećaju i veruju - dolazi gore zlo no što je ovo sadašnje. Vođstvo Saveza komunista Jugoslavije, čuvar titovog dela, separatističku pobunu na Kosovu i Metohiji tumači kao kontrarevoluciju, a ne kao borbu za "veliku Albaniju". Neće titovi naslednici albanski separatizam da nazovu nacionalizmom, nego kontrarevolucijom. Nacionalizam je samo srpska ideologija. To je providna, ali i kobna ideološka manipulacija istorijskom sudbinom srpskog naroda i Jugoslavijom...
Jedan pesnik, Gojko Đogo, knjigom pesama "Vunena vremena", spasao je čast srpskoj i jugoslovenskim poezijama: izrazio je mučninu i bedu življenja u Titovoj državi. Začuđujući čin dostojan i najdubljeg poštovanja. Protiv tog časnog pesnika, krenula je sva sila titoizma: uplašeni i pokvareni pisci, plaćeni novinarski ološ, tupi i zli vlastodršci, policija...
Pre dva dana, u pola šest ujutru, policija je uhapsila Gojka Đoga. Odvela ga je od kuće kao provalnika, kao običnog kriminalca, zatečenog na spavanju...
Pismo Ive Kambana
31. JANUAR 1982. A posebno me muče Goli otok, Sveti Grgur, ti logoraši u socijalizmu. Juče sam dobio optužujuće pismo od Ive Kambana, bivšeg oficira i mučenika s Golog otoka. Taj nesrećni čovek me poziva na ispunjenje duga i iskupljenje savesti: da napišem knjigu o golootočkoj golgoti. Moram to da uradim. Tim nesrećnim žrtvama dužan sam istinu o njima. Kažem - dužan sam, a verujem da će tu istinu oni iskazati ubedljivije od mene. Iako sam se 1952. pobunio protiv nasilja nad njima, valjda jedini u Jugoslaviji toga doba, sada uviđam - nisam to učinio kako je trebalo. Morao sam jače protestovati no što sam protestovao kod Rankovića i Kardelja. Ali, da sam to učinio, završio bih na Golom otoku... Ni moja ideološka savest tada nije bila potpuno oslobođena staljinističkog pragmatizma; pristajao sam, u ime cilja, i na krvava i prljava sredstva, uveren da se time brane sloboda i nezavisnost otaxbine. Moja pobuna protiv Udbinih logora, iako je, na sramotu vremena i generacije koja tobože nije znala za Goli otok, bila jedina u to vreme, nije bila adekvatna zlu koje je činjeno u mojoj zemlji. Taj dug savesti, ta istina o titoizmu, posle "Vremena smrti", jeste moj glavni književni cilj. Odmah posle "Vremena zla", pisaću "Vreme vlasti".
20. APRIL 1982. Plenum CK SKJ: javni međusobni rat nacionalnih i birokratskih oligarhija. Rat svih protiv Srbije; rat Slovenije protiv svih zbog deviza; rat Vojvodine protiv Srbije; rat Makedonije protiv razvijenih. Rat svih protiv svih: to je danas Jugoslavija.
Pukovnici u nevolji
NOVEMBAR 1982. Na vojnopolitičkim predavanjima koje drže oficirskom kadru opštenarodne odbrane, visoki oficiri JNA, pukovnici, kao što čine u poslednjih desetak godina na partijskim i "poverljivim" sastancima u JNA, govore o dvojici neprijatelja: Milovanu Đilasu i Dobrici Ćosiću. Kontraobaveštajna služba i Partija u Armiji tretiraju me kao opštenarodnog neprijatelja. U Srbiji, dakle, neprijatelji su samo Đilas i Ćosić! Blago Titovoj Jugoslaviji! Ona je večna s takvim i tolikim neprijateljima. Ali, čujem, na tim predavanjima ljudi često protestuju, postavljaju neprijatna pitanja, dovode pukovnike u mučan položaj...
15. MART 1983. Javlja mi Bakotić, direktor "Otokara Keršovanija", izdavača knjige "Stvarno i moguće", da je za dve nedelje prodato 10.000 primeraka. U Nišu, prvi put u istoriji tog grada, pred knjižarom - veliki red kupaca knjige "Stvarno i moguće". Knjižari zbog policije i partijskih funkcionera drže knjigu pod tezgama, a ne u izlozima, i prodaju je samo prijateljima i pouzdanim opozicionarima. U Knjaževcu je brat Miće Doktora osuđen na dva meseca zatvora zbog "rasturanja knjige neprijateljskog sadržaja" - "Stvarno i moguće".
Akviziteri kriju knjigu i prodaju je tajno, kao zabranjenu. Juče su me na Terazijama presrela tri studenta da mi se pohvale: "Vaše "Stvarno i moguće" smo fotokopirali u pedeset primeraka i prodajemo ga u podzemnom prolazu kod Zelenog venca. Ide kao alva! Hvala vam, druže Ćosiću!"
Kao pisac, šta mogu više da zaželim?