.
Kada me više ne budeš mogao čuti,kada me ne bude,ne veruj lažnim sećanjima.
Ne povijaj glavu zemlji,već gledaj u nebo.
Na njemu,potamnelom od bola,hladnim sjajem i dalje će disati zvezde...svetlucaće čarobno,kao najlepši Božićni ukrasi.
I onda se seti mojih reči koje sam ti u čežnji slala...nisi mogao da čuješ tu molitvu moju,uzaludnu i nemuštu.
Ako zaboli,uzdahni duboko...zaledi suzu i kaži Gospodu našem:
"Tu sam da se pokajem i da mirno sačekam i kaznu i milosrdje tvoje.."
Zavet sam sebi dala da će moja želja za tobom prestati,da će je sopstvena agonija konačno sahraniti.
Željen si bio kao Carstvo nebesko....a nestao si kao izgubljeno Zaveštanje.
Obezimenio si se u mojim snovima,prešao si granicu Božjeg strpljenja.
Vrelo ljubavi i strasti u mojim grudima ravni su grehu koji se ničim ne može izbrisati....ni pod najvećim patnjama,znam.
U pobedonosnom porazu prošlosti,sa neizgovorenom molitvom na usnama,sklopljenih ruku gledaću put neba.
Ako je greh bilo tebe voleti,onda uslišenje moje molitve biće ravno očekivanju da se dogodi čudo.
U očajanju mi se radja potreba za Božanskim preobraženjem koje može da mi kupi vreme da obnovim istrošeno srce.
Tražim način da lakše podnesem nešto što će trajati poput jednog veka....toliko vremena treba do tvog povratka.
Toliko dugo će trajati smirivanje bola mog razrušenog krvotoka...
U svetom zanosu želje i nade,kao u Otkrovljenju,umnoženi blagoslovi moji poneće i blagoslov za tebe.
Kada se u zoru zvezde pogase i san napusti naše uspavane duše,poput niske bisera ostaće nanizane misli o tebi.
A onda će se niska otvoriti i biseri će se razleteti uglovima moje samotne sobe.
U bolno nadolazećem jutru,očajno ću ih tražiti,slepo dodirujući njihovo postojanje.
Tražiću ih uzalud...
Nikada ih više neću moći sakupiti na broju...nikada više neće biti onako celoviti,jedinstveni.
I nikada više neće imati onaj božanstveni raspored zbog kojeg su plenili u sopstvenoj blještavoj lepoti.
Noć ih je još jednom,kao nebrojeno puta do sada,u svojoj pohoti sagorela.
U svakom novom jutru koje dolazi,a da samo ne zna zbog čega,ja ostajem bez svojih dragulja od reči namenjenih tebi.
Otele su mi se,pobegle mi,rasule se poput praha po ćoškovima lavirinta moje nemirne duše.
I uzalud će da ih traži nerazumno srce moje...bez glasa,plakaće neutešno i kopaće grčevito po pustinji prošlog.
Tražiće ih u strepnji očekivanog pronalaska,zauvek nestalih ispod pokrivača,od žudnje i snovidjenja ispisanih stihova.
A um,jedini saveznik srca,ne može mu pomoći...prestao je već odavno sa svojim racionalnim funkcionisanjem.
I zato,ne zaboravi: kada me više ne budeš mogao čuti,kada me više ne bude bilo,ne veruj lažnim sećanjima.
Naša prošlost se smestila u uspomenu,uramljenu opsenom nedodirljivosti.
Čuvamo je grčevito,kao nešto sveto....kao iskonsku stvar,kao relikviju.
Naša sećanja su ostala obavijena blještavom koprenom i nikad više ih nećemo moći osloboditi lažnog sjaja.
Naš život udvoje ostaje oslikan kao neizbežna,sudjena stvar...kao karma,kroz milenijume čekana ljubav.
Nismo ni svesni da ga je samo okovala iluzija sopstvene lepote.....
....
Kada me više ne budeš mogao čuti,kada me ne bude,ne veruj lažnim sećanjima.
Ne povijaj glavu zemlji,već gledaj u nebo.
Na njemu,potamnelom od bola,hladnim sjajem i dalje će disati zvezde...svetlucaće čarobno,kao najlepši Božićni ukrasi.
I onda se seti mojih reči koje sam ti u čežnji slala...nisi mogao da čuješ tu molitvu moju,uzaludnu i nemuštu.
Ako zaboli,uzdahni duboko...zaledi suzu i kaži Gospodu našem:
"Tu sam da se pokajem i da mirno sačekam i kaznu i milosrdje tvoje.."
Zavet sam sebi dala da će moja želja za tobom prestati,da će je sopstvena agonija konačno sahraniti.
Željen si bio kao Carstvo nebesko....a nestao si kao izgubljeno Zaveštanje.
Obezimenio si se u mojim snovima,prešao si granicu Božjeg strpljenja.
Vrelo ljubavi i strasti u mojim grudima ravni su grehu koji se ničim ne može izbrisati....ni pod najvećim patnjama,znam.
U pobedonosnom porazu prošlosti,sa neizgovorenom molitvom na usnama,sklopljenih ruku gledaću put neba.
Ako je greh bilo tebe voleti,onda uslišenje moje molitve biće ravno očekivanju da se dogodi čudo.
U očajanju mi se radja potreba za Božanskim preobraženjem koje može da mi kupi vreme da obnovim istrošeno srce.
Tražim način da lakše podnesem nešto što će trajati poput jednog veka....toliko vremena treba do tvog povratka.
Toliko dugo će trajati smirivanje bola mog razrušenog krvotoka...
U svetom zanosu želje i nade,kao u Otkrovljenju,umnoženi blagoslovi moji poneće i blagoslov za tebe.
Kada se u zoru zvezde pogase i san napusti naše uspavane duše,poput niske bisera ostaće nanizane misli o tebi.
A onda će se niska otvoriti i biseri će se razleteti uglovima moje samotne sobe.
U bolno nadolazećem jutru,očajno ću ih tražiti,slepo dodirujući njihovo postojanje.
Tražiću ih uzalud...
Nikada ih više neću moći sakupiti na broju...nikada više neće biti onako celoviti,jedinstveni.
I nikada više neće imati onaj božanstveni raspored zbog kojeg su plenili u sopstvenoj blještavoj lepoti.
Noć ih je još jednom,kao nebrojeno puta do sada,u svojoj pohoti sagorela.
U svakom novom jutru koje dolazi,a da samo ne zna zbog čega,ja ostajem bez svojih dragulja od reči namenjenih tebi.
Otele su mi se,pobegle mi,rasule se poput praha po ćoškovima lavirinta moje nemirne duše.
I uzalud će da ih traži nerazumno srce moje...bez glasa,plakaće neutešno i kopaće grčevito po pustinji prošlog.
Tražiće ih u strepnji očekivanog pronalaska,zauvek nestalih ispod pokrivača,od žudnje i snovidjenja ispisanih stihova.
A um,jedini saveznik srca,ne može mu pomoći...prestao je već odavno sa svojim racionalnim funkcionisanjem.
I zato,ne zaboravi: kada me više ne budeš mogao čuti,kada me više ne bude bilo,ne veruj lažnim sećanjima.
Naša prošlost se smestila u uspomenu,uramljenu opsenom nedodirljivosti.
Čuvamo je grčevito,kao nešto sveto....kao iskonsku stvar,kao relikviju.
Naša sećanja su ostala obavijena blještavom koprenom i nikad više ih nećemo moći osloboditi lažnog sjaja.
Naš život udvoje ostaje oslikan kao neizbežna,sudjena stvar...kao karma,kroz milenijume čekana ljubav.
Nismo ni svesni da ga je samo okovala iluzija sopstvene lepote.....
....
lepo napisano,ali duboko tuzno 
misljenja sam da nikad ne treba otici zbog drugih, vec ostati zbog sebe i onih kojima si draga 
...
...
....
)
sa devet života.
u to ime,ZXY 
....?
