Модални реализам је концепт о постојању безброј светова који су једнако стварни као и овај наш. Koliko ideja toliko svetova
Све оно што нам се није десило, а прижељкивали смо да се деси може да постане стварност у неком од тих светова.
Више о модалном реализму имате овде :
http://en.wikipedia.org/wiki/Modal_realism
Закључци који се овде изводе можемо узети као истините, али је поставка на коме се они темеље погрешна.
Био реализам "модални" или овај обични "сирови", у оба случаја ради се о апсурду. О оном реализму који после Барклија нема никакву основу осим основе једне заблуде. Просто је невероватно да 300 година од тада, реализам не само да још постоји данас, него се ево и надограђује разним теоријским конструкцијама.
Проповедати реализам после Барклија, исто је као када би неко овде тврдио да је рецимо узрок муња и громова на небу Зевсов бес на Олимпу.Чак је и та конструкција реалнија од мишљења које полази од тога да објективни свет постоји као такав независно од свести у којој је, и испред које је представа. Нити постоји овај твој "реалан" свет као такав баш ту иза тебе. Довољно је да затвориш очи или се окренеш на другу страну и да цео објективни свет буквално нестане као такав. Тај свет постоји само као представа испред сазнајућег субјекта и нигде више. У томе је сво његово биће као таквог.
Самим тим не постоје ни мноштва таквих објективних светова тамо негде у простору... у некој другој димензији.
Значи, ако склонимо апсурд реализма на страну погрешних људских мишљења где му је место, заједно са оним Зевсом и његовим муњама, и ослонимо се на идеализам, можемо нешто рећи и томе.
Тек тада тај концепт добија неки смисао, јер основа свега ткз. "ствар по себи" садржи у себи све могуће представе прошлости , садашњости и будућности и то не на начин поређаности једно до другог, већ на начин прожимања. Све те слике извиру из ствари по себи као наши опажаји, иако оне нису делови те ствари по себи. Или, из ње извиру сви предмети спољашњег света, али се у њу као такви не могу вратити. Они нису њени градивни елементи. Они нису делови ствари по себи. Они постоје у њој само потенцијално. Тек у људској свести постају предмети спољашњег света.
Посматрано са те стране онда та прича има смисла. Јер у трансцендентној егзистенцији ствари по себи постоје у потенцији све оно могуће што се десило или што се могло десити.
Verujem, kao i Vi, da su se stvari mogle dogoditi na bezbroj različitih načina. No, štа to znači? Normalni jezik dopušta parafrazu: stvari su se mogle odigrati na mnoge načine osim onog na koji su se odigrale … vjerujem u postojanje entiteta koje bi se mogli zvati ‘načini na koje su se stvari mogle odigrati’. Nazovimo ih ‘mogući svetovi’.
citat David Lewis
Све оно што нам се није десило, а прижељкивали смо да се деси може да постане стварност у неком од тих светова.
Више о модалном реализму имате овде :
http://en.wikipedia.org/wiki/Modal_realism
Закључци који се овде изводе можемо узети као истините, али је поставка на коме се они темеље погрешна.
Био реализам "модални" или овај обични "сирови", у оба случаја ради се о апсурду. О оном реализму који после Барклија нема никакву основу осим основе једне заблуде. Просто је невероватно да 300 година од тада, реализам не само да још постоји данас, него се ево и надограђује разним теоријским конструкцијама.
Проповедати реализам после Барклија, исто је као када би неко овде тврдио да је рецимо узрок муња и громова на небу Зевсов бес на Олимпу.Чак је и та конструкција реалнија од мишљења које полази од тога да објективни свет постоји као такав независно од свести у којој је, и испред које је представа. Нити постоји овај твој "реалан" свет као такав баш ту иза тебе. Довољно је да затвориш очи или се окренеш на другу страну и да цео објективни свет буквално нестане као такав. Тај свет постоји само као представа испред сазнајућег субјекта и нигде више. У томе је сво његово биће као таквог.
Самим тим не постоје ни мноштва таквих објективних светова тамо негде у простору... у некој другој димензији.
Значи, ако склонимо апсурд реализма на страну погрешних људских мишљења где му је место, заједно са оним Зевсом и његовим муњама, и ослонимо се на идеализам, можемо нешто рећи и томе.
Тек тада тај концепт добија неки смисао, јер основа свега ткз. "ствар по себи" садржи у себи све могуће представе прошлости , садашњости и будућности и то не на начин поређаности једно до другог, већ на начин прожимања. Све те слике извиру из ствари по себи као наши опажаји, иако оне нису делови те ствари по себи. Или, из ње извиру сви предмети спољашњег света, али се у њу као такви не могу вратити. Они нису њени градивни елементи. Они нису делови ствари по себи. Они постоје у њој само потенцијално. Тек у људској свести постају предмети спољашњег света.
Ономе коме ово није јасно или несвакидашње звучи, нека погледа овај блог о квалитативној множини
http://forum.krstarica.com/entry.php/5997-Kvalitativna-množina
Као и ово појашњење истог на примеру мелодије
http://forum.krstarica.com/entry.php/30176-Razmišljanje-o-Bergsonovom-trajanju
http://forum.krstarica.com/entry.php/5997-Kvalitativna-množina
Као и ово појашњење истог на примеру мелодије
http://forum.krstarica.com/entry.php/30176-Razmišljanje-o-Bergsonovom-trajanju