Вечно враћање је централно Ничеово учење али пошто је оно алегоријски изнето самим тим је било подложно разним тумачењима.
На први поглед изгледа да се оно подудара са старим античким теоријама о сеоби душа, реинкарнацији и сличном. То није тачно, Ничеова мисао о томе је оригинална. Први пут на њу можемо наићи у Веселој науци а као централна мисао провлачи се кроз дело "Тако је говорио Заратустра".
Централна премиса заснива се на томе да је материја у универзуму коначна, да она нити настаје, нити нестаје, већ само прелази из једног стања у друго, и у тој ситуацији број могућих стања исте је коначан. Са друге стране време је бесконачно и самим тим доћи ће до понављања стања материје која су већ била, кад тад, опет и опет, стално вечно враћање.
Реализам и вечно враћање
Посматрајмо то овако следећи прво чист реализам:
Узрок и последица односе се само на промене стања тела. Сила није нити узрок, нити последица, јер се она сама не мења. Тек промена једног тела јесте узрок а промена другог тела последица, а цео тај догађај јесте испољавање силе у појави. Та сила дакле није на каузалном ланцу већ је изван узрочно последичних веза, самим тим и изван простора. Оно што зовемо „сила“ односи се на испољавање, на појаву нечега што само по себи, када се не испољава, сазнању остаје непознато.
Ако смо ово разјаснили онда можемо даље рећи.
Приближење магнета гвожђу биће узрок испољења силе на начин да се гвожђе приближава магнету. То ћемо онда звати испољење магнетне силе. Та магнетна сила није настала тек када се магнет приближио ексеру, већ она постоји одувек и испољиће се на тај начин када се та два материјална објекта приближе један другом, док она сама, нити настаје, нити нестаје, нити је део било узрока, било последице .
Исто тако. Приближење молекула аминокиселина, па њих самих другим аминокиселинама и све то на начин милијарда таквих приближења које формирају ланац дна, довешће до испољења силе на начин онога што зовемо живот. Отада, па наредних милијарди година, испољаваће се као деловање на начин самоодржања, репродукције и све то упркос општој ентрoпији. При чему ћемо то испољење сила звати живот. тј. елан витал, животна сила.
Та сила је значи изван појавног света и сваки пут када се у појавном свету приближе одређена материјална тела на одређени начин, доћи ће до њеног испољења.
Посмaтрајмо свет у времену које је бесконачно, са материјом и енергијом која не настаје, нити нестаје, већ увек јесте. Не ради се ту о неколико милијарди година већ о гулон гулона година, па све то пута бесконачност. У том раздобљу све комбинације свих делића материје комбиноваће се на исти начин опет и опет, увек!
Као што видите, чак ако посмaтрамо свет на најобичнији начин сировог материјализма показујемо сву вероватност Ничеових мисли о вечном враћању.
Али наравно, овај уско реалистични поглед на свет је заправо апсурд после Барклија и идеалистичке филозофије, али га барем можемо узети као метафору идеaлизма који ствари прилази много дубље.
Идеализам и вечно враћање
Објективан свет је појава у свести субјекта. Тај свет не постоји као такав изван свести, као ни простор. А као што је Бергсон доказао право време је ствар интуиције а не опажања, и као такво, оно је недељиво и својеврсно потпуно различито од простора тј. линије у простору којим га представљамо, али и поред тога оно што видимо око себе извучено је из тог трансцендентног, недељивог трајања као опажај у простору, подвргнут нужности - каузалитету. На тај начин, докле год сазнајемо само преко интелекта и његових форми, имаћемо посла са објективизираном нужношћу, чистим детерминизмом, апсолутним важењем каузалитета а што је све објективација извапросторне, трансцендентне ствари по себи. Тако да је у тој ситуацији докле год наша егзистенција подразумева поделу на субјекат и објекат, при чему је објекат коначна објективација бесконачног непојмљивог бића ствари по себи, стално понављање истог бива неминовно, јер ма каква била трансцендентна суштина изван појаве, начин њене објективације је заснован на каузалитету, и самим тим то је коначна слика бесконачне трансцендентне суштине.
Међутим, за Ничеа, као и за сваког човека ко о вечном враћању размисли, та идеја је стравична.
То запрепашћење које из овога следи може на најбољи начин да човека отргне од појаве у којој нужност влада, и да човек покуша да пронађе слободу. Да окрене главу од слика на зиду пећине и да потражи унутрашње Сунце. Или да занемари опажаје у простору и да пронађе живот у себи. "Зашто тражите живог међу мртвима" пише у Библији. Исто питање, на другачији начин, поставља и Ниче у Заратустри.
Онај ко превлада вечно враћање, јесте надчовек.
Вечно враћање је Самсара а одбацивање истог је досезање Нирване.
Змија је симбол вечног враћања или нужности
Чобанин који одгриза главу змији јесте надчовек.
На први поглед изгледа да се оно подудара са старим античким теоријама о сеоби душа, реинкарнацији и сличном. То није тачно, Ничеова мисао о томе је оригинална. Први пут на њу можемо наићи у Веселој науци а као централна мисао провлачи се кроз дело "Тако је говорио Заратустра".
Централна премиса заснива се на томе да је материја у универзуму коначна, да она нити настаје, нити нестаје, већ само прелази из једног стања у друго, и у тој ситуацији број могућих стања исте је коначан. Са друге стране време је бесконачно и самим тим доћи ће до понављања стања материје која су већ била, кад тад, опет и опет, стално вечно враћање.
Реализам и вечно враћање
Посматрајмо то овако следећи прво чист реализам:
Узрок и последица односе се само на промене стања тела. Сила није нити узрок, нити последица, јер се она сама не мења. Тек промена једног тела јесте узрок а промена другог тела последица, а цео тај догађај јесте испољавање силе у појави. Та сила дакле није на каузалном ланцу већ је изван узрочно последичних веза, самим тим и изван простора. Оно што зовемо „сила“ односи се на испољавање, на појаву нечега што само по себи, када се не испољава, сазнању остаје непознато.
Ако смо ово разјаснили онда можемо даље рећи.
Приближење магнета гвожђу биће узрок испољења силе на начин да се гвожђе приближава магнету. То ћемо онда звати испољење магнетне силе. Та магнетна сила није настала тек када се магнет приближио ексеру, већ она постоји одувек и испољиће се на тај начин када се та два материјална објекта приближе један другом, док она сама, нити настаје, нити нестаје, нити је део било узрока, било последице .
Исто тако. Приближење молекула аминокиселина, па њих самих другим аминокиселинама и све то на начин милијарда таквих приближења које формирају ланац дна, довешће до испољења силе на начин онога што зовемо живот. Отада, па наредних милијарди година, испољаваће се као деловање на начин самоодржања, репродукције и све то упркос општој ентрoпији. При чему ћемо то испољење сила звати живот. тј. елан витал, животна сила.
Та сила је значи изван појавног света и сваки пут када се у појавном свету приближе одређена материјална тела на одређени начин, доћи ће до њеног испољења.
Посмaтрајмо свет у времену које је бесконачно, са материјом и енергијом која не настаје, нити нестаје, већ увек јесте. Не ради се ту о неколико милијарди година већ о гулон гулона година, па све то пута бесконачност. У том раздобљу све комбинације свих делића материје комбиноваће се на исти начин опет и опет, увек!
Као што видите, чак ако посмaтрамо свет на најобичнији начин сировог материјализма показујемо сву вероватност Ничеових мисли о вечном враћању.
Али наравно, овај уско реалистични поглед на свет је заправо апсурд после Барклија и идеалистичке филозофије, али га барем можемо узети као метафору идеaлизма који ствари прилази много дубље.
Идеализам и вечно враћање
Објективан свет је појава у свести субјекта. Тај свет не постоји као такав изван свести, као ни простор. А као што је Бергсон доказао право време је ствар интуиције а не опажања, и као такво, оно је недељиво и својеврсно потпуно различито од простора тј. линије у простору којим га представљамо, али и поред тога оно што видимо око себе извучено је из тог трансцендентног, недељивог трајања као опажај у простору, подвргнут нужности - каузалитету. На тај начин, докле год сазнајемо само преко интелекта и његових форми, имаћемо посла са објективизираном нужношћу, чистим детерминизмом, апсолутним важењем каузалитета а што је све објективација извапросторне, трансцендентне ствари по себи. Тако да је у тој ситуацији докле год наша егзистенција подразумева поделу на субјекат и објекат, при чему је објекат коначна објективација бесконачног непојмљивог бића ствари по себи, стално понављање истог бива неминовно, јер ма каква била трансцендентна суштина изван појаве, начин њене објективације је заснован на каузалитету, и самим тим то је коначна слика бесконачне трансцендентне суштине.
Међутим, за Ничеа, као и за сваког човека ко о вечном враћању размисли, та идеја је стравична.
То запрепашћење које из овога следи може на најбољи начин да човека отргне од појаве у којој нужност влада, и да човек покуша да пронађе слободу. Да окрене главу од слика на зиду пећине и да потражи унутрашње Сунце. Или да занемари опажаје у простору и да пронађе живот у себи. "Зашто тражите живог међу мртвима" пише у Библији. Исто питање, на другачији начин, поставља и Ниче у Заратустри.
Онај ко превлада вечно враћање, јесте надчовек.
Вечно враћање је Самсара а одбацивање истог је досезање Нирване.
Змија је симбол вечног враћања или нужности
Чобанин који одгриза главу змији јесте надчовек.
Poslednja izmena:
