Zvezde zemlje patnji (Rilke):
&
Zvezdani oreol oko zjapeće praznine Severa nekad beše Koralni Zamak (Tron Sijamke): loš zbroj duša zakovan trozubim sidrom. Jer njome istom je patvoren pečat najprobranijih dajmona, okupljenih oko podzemne vatre – koja tek erupcijom postade krunom Severnog pola! Jer, tek kad se krug najprobranijih probije šiljkom tog korala – što odgovara ledničkom vrhuncu Zemljinih samoizmenjujućih polova – on postaje tonski (žalopevno) razuđen! Jer, oblik jedne sveopšte patnje je među samim Sirenama (Mojrama) razdeljen – stvrdnut u zaliv odzvanjanja njihove daleke pesme.
U bespovrat upetljane uzde mnogih žalopevnih zvezda, ili klupko mrtvih slova unutar novo-nebeskog zakona – postale su u dinamici vihorskog samoodnošenja pra-bića! Dakle, u vremenu “pre” utvrđivanja granice njega spram njih – dakle, granice koja će biti povučena tek radi njegovog sagledavanja vlastite zatamnjene poleđine! A dotle ovo pra-biće – kao oko ptice – boravi u sopstvenom svetlosnom mehurju; okružju vlastitih dahova.
Sva ovozemaljska patnja je unapred doživljena u onostranome – kao pogled mrtve ptice na roj zvezda što se, kovitlanjem u bezizlazu vlastitog joj uma, sabijaju u meteor bolne promene unutar nje same. Ali, da bi se uski krug duhova koji su kadri da tu patnju – iako nedotaknuti njome – prime-na-sebe tu i proširio, nužno je da on /kao svetlosni mehur, što sažima date rojeve/ prsne; te da svojim belim isijanjem ispiše krug noćnog neba; te da sažimanjem tragova te davno ugašene polutrenutne poruke nju istu obnovi /rasadi/ – omogućavajući joj da naraste /proklija/ u stepenište /puzavicu/ prolaska kroz Kapiju nemogućeg /Divovski oblak dima/.
Lemuri – povorka dahova izašlih iz majčinog kraterskog srca, kao nadoknada za njen meteorski nestanak – behu podzemni (plameno usađeni) podupirači Kosmopolisa (atlantskog “ostrva blaženih”). I to sve dok erupcijom istog ostrva ne behu izbačeni na zarubljeno-kupastu visoravan Severa – postavši Hiperborejci.
Mojre – vanzemaljačka bića, što potiču iz sveta nadmesečevog – u uslovnom smislu su niža bića od čoveka. Jer su samo delovi svetlosnog tela Anankinog, koje je od njenog duha odavno napušteno. One čuvaju i prenose sažetke jednog preširokog znanja – koji svi skupa tek u čoveku mogu da proklijaju i dobiju konkretan oblik. A most između njih i ljudi su Lemuri, vazdušne skeletne prikaze, rasemenjene oaze Anankine krstasto-prosečene kugle samosvesti.
Ali, Lemuri su samo u tom smislu iznad na-zemlji-uspostavljenih zakona što – kao izraz najveće daljine, ili upad daleko-budućeg vremena u sadašnje – iznose podzemni otpor njihovom okoštavanju; njihovom vezivanju za samo jedan ograničen proizvoljno odabran cilj, ili, tačnije, osobu koja je stala na čelo jednog u-biti-nedovoljno protumačenog izraza kolektivnog stremljenja. Tako tek oni omogućavaju sili zakona, zračećoj iz središta nebeske olupine, da nesmetano prođe ka ravni obnavljanja vlastite istančano-tonske srži: sopstvenog subjekta žalopevne pravde.
*
heliada (Katarina Ristić Aglaja)
*
(Odlomak iz moje knjige-u-pripremi, "Put od Lemurije ka Hiperboreji")
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Novo Zvezdano Tkanje
"Raskoši, dvorano gde kralj zavedeni
Grč venaca gleda, smrt u svečanosti,
Samo ponos vi ste, skriven tamnom zlosti
Oku samotnika, verom zasenjenim.
Znam, daleko od te noći, zemlja sjajnim
Bleskom daje svetlost neobičnoj tajni
I rugobni vekovi je manje mrače."
(Malarme; neimenovana pesma)
S neumoljivog Zvezdanog Razboja otrgle, preuranjene ideje-sličice, koje nisu učestvovale u proizvodnji vlastite zrcalno-svetlodavne tvari (što vrhuni u polarnoj čipkastoj kruni – izrazu samosvesti duha – što obrubom svladava jedinicu bezdane praznine), behu usisane nižom tvari: antitezom duha slikotvorstva, otpatkom zvezdanog prediva. Zapravo, one behu silom (prevremeno) uzemljene u (prekratkotrajni) rajski vrt, i usađene u um njegovog divljeg pretka: tako nastade prvi (lažni) prorok, koji je mogao tačno da percipira zvezdanu tkaninu, ali ne i da pronikne u težište duha koji rukovodi njegovom niti – nestašnim izdankom gigantske zvezde samouništenja.
Međutim, kada se – slučajem – dogodilo preklapanje čipkastom tkaninom te bezdano-usisavajuće rupe ne/postojanja, otelovio se na Zemlji duh novog zvezdoznanstva (Koleda, koja prekraja koloplet, u neočekivanom smeru); onakav, koji je prozirao u budućnosno događanje, kroz sitne rupe tog tkanja, najpre svojim krilatim očima! I konac tkanja otad više nije bio prenapet (– centrifugalnom silom zategnut do krajnosti vretena –) već se isprekidan celio svilastim zakrpama, iz zrcala svoje spoznate antiteze! I na taj način olabavljivao za svoje ornamentalno-govorne zavijutke – koji su mogli iskazati buduće-noćno (podzemnim zalihama okićeno) nebo; dakle, nebo koje je sa starom zemnom površinom nepodudarno više u potpunosti.
Ali, sačuvana je, pri tom, svetlost zemne oaze (odmerena rupa u tkanju, diskretna doza otrova, zimski dar anime mundi) sa koje se vršila delatnost ovog inkarniranog duha predskazanja (alegorijske pretkinje, spektralne žar-ptice). I ona je evakuisana (kroz tunel srebrne vrpce, iz zlatnog težišta omfalosa) u domen svečanog (kružnog) promišljanja vlastite slepo-misaone pretpostavke – kao najverodostojnije! I taj je sklonjeni egzemplarni svet obdaren najvišim kvalitetom obrađene materije prima, pale u ništavost.
&
Svemirski sat (bîlo vretena) će otad imati uži, unutrašnji krug, slušni organ doticanja muklog središta; ujedno: poprečnu strujnu osmicu u vidu dvobojno-slivajućeg para očiju; dolinu kruženja svetlosti, zaokruženu do pune celine: zlatnog jajeta Gakušinog. Finalni uzrok što – iako vitrifikovan – s najviše grane života priziva dubinu mračnog postanka.
Takođe širi, šuplje-okvirni, dijabolični krug, podeljen – uzduž– na dve polutke:
– tamnu polutku, okrenutu od Zemlje, kao i od brige svetlosnog bića za zlokliconosni kapacitet ljudske vrste, gde se (– upravo iz onog uzornog, učahurenog, pa ipak ljudskog prasveta –) raspršuju zraci na izvan-Sunčeve galaksije i oplemenjuju ih.
– svetlu polutku, okrenutu (upornim izdankom evakuisane čahure zemnog prasveta) ka dalekoj Zemlji – gde preostalo jezgro zemnog prasveta biva rasejano u zrake drugačije raspodele jednom posvećenih zemnih stvari od one kakva je vladala pod Saturnovom kosom. Jer sad sve ostaje u Sferi svečanog promišljanja Suživota – tako što nagim prisustvom daje samoiluminaciju!
*
Odlomak iz "Vremenskog Levka"; autor: heliada (Katarina Ristić Aglaja).