Spavaj, andjele

Uz dim cigare jedino tisina.
Na stolu zdela namenjenog voca,
prazna kutija cigara,
vece koje pada i samoca.

U sobi neko dugo place,
ja ne znam kako da je tesim.
Splet slika koje naviru odjednom
-problem koji ne mogu da resim.

Na ulici, cujem, igraju se deca.
U toj galami jedan glas je manje.
Od nekada rado otpevanog stiha
sad kroz vazduh struji samo saputanje.

Dim bez savesti pece moje oci,
a suze ne strahuju da li ce da padnu.
U dusi osecam tu grobnu tisinu,
u srcu prazninu, duboku i gladnu.

Nocima dozivam noge sto ne dolaze,
i te oci sto ne vide nista.
Kroz okna prozora jednako prolaze
poslednje slike punog dvorista.

U drugoj sobi sto i deset sveca.
Kazu, svaka sveca svoju dusu ima.
Na celu je dusa koje vise nema,
a ja mislim, tu je, sedi sa gostima.

Isplivala bol, na ovu povrs' srece.
Ostalo je prazno to mesto za stolom.
Isto takvo mesto na jastuku nasem,
hrani me cutanjem. I nemilim bolom.

U meni cuti secanje na detinjstva dane.
Njih jedino mogu poneti sa sobom.
U meni vazda ima mesta za sve rane.
A ti spavaj, andjele, Bog nek' je sa tobom !