- 'Brate, jel si čuo ko je umro? Umro je Nadin muž! Nadin muž!', govorio je brzo i ushićeno Luka dok mu je topla letnja kiša kvasila satrulelo lice.
Nečudi me što je ushićen. Nismo ništa jeli već šest meseci, ako ne računamo mačke koje su se vrzmale po groblju. Mačke, mrzeo sam ih dok sam bio živ. Inteligentni, sebični, pufnasti sisari...Podsećaju me na ljude. Verovatno ih zato mrzim. Međutim, da sam znao koliko su ukusne gledao bih na njih drugačijim očima.
- 'Jel me ti uopšte slušaš?', rečenica koja je prekidala lutanje mojih misli kako dok sam bio živ, tako i sada kada sam leš koji hoda. - 'Pratim te, samo nastavi'. Slagao sam. Gledao sam u njegovo unakaženo lice bez usana dok me je obavijao prepoznatljivi zadah trulog mesa. Izgledao je kao da se smeje. I zaista, Luka je bio srećan čovek. Uživao je u životu čak i sad, kada je živi mrtvak. Pričao mi je kako je jednom bio u vezi sa šest žena, ne računajući suprugu sa kojom je bio u braku. Imao je tri sina sa kojima nije provodio previše vremena. Sve što ga je zanimalo bile su žene, alkohol, seks i kocka. Ponekad sam ga viđao u autobusu. Uvek je izgledao savršeno i pomalo sam bio ljubomoran na njega.
Da mi je neko rekao da ćemo posle smrti postati najbolji prijatelji verovatno bih se samo nasmejao. Shvatio bih to kao morbidni humor. I evo, sad sedim i ćaskam sa zombijem na prigradskom groblju. Ako Bog postoji, moram da priznam da obožavam njegov smisao za humor.
- 'Viktore, kome ja ovo pričam? Jel si svestan da uskoro dobijamo sveže meso?'
Sveže meso. Te dve reči su jedino što uspeva da nadjača dosadu i monotoniju koju život posle smrti nosi.
Gladan sam.
........
- Večni život uopšte nije delovao tako bajkovito i otmeno kao što većina zamišlja. Više je nekako zaudarao na lešinu uz golicanje crva koji su gmileli po raspalom tkivu. Koliko sam ih se samo užasavao dok sam bio živ. Jednom sam slučajno video crva kako prelazi preko kuhinjskog stola. Vrištao sam kao devojčica.
A danas, danas su crvi deo mene. Kakva ironija. Moj život je ironija...ili smrt, više ne znam ni sam.
Imao sam jednog crva koji se razlikovao od drugih. Bio je veći, deblji od ostalih, imao je smeđe tufne i klešta na svojoj crnoj glavi veličine zrna pasulja. Zvao sam ga Krcun. Nazvao sam ga po krckanju koje bih čuo kad god bi sa mesa prešao na kost. On je jedini to mogao. Jednom je uspeo da se zavuče u samu kost. Bol koja se širila celom rukom se može osetiti eventualno ako potopite čitavu ruku u fritezu sa vrelim uljem.
Voleo sam ga puno. Imao je običaj da se sklupča dok sam kažiprstom mazio njegovo mekano, pulsirajuce telo. Pričao sam sa njim često kad Luka nije u blizini. Ne znam da li me je razumeo. Bio je deo mene. Očigledno je bio neka vrsta larve. Plašila me je činjanica da bi jednom mogao da odraste i da ode od mene. Podsećao me je na sina. I jedan i drugi su bili deo mene. I jedan i drugi su me jeli iznutra.
- Koliko me je samo izluđivao taj drski, razmaženi stvor. Mnogo puta sam poželeo da mu prislonim vrelu peglu na lice. Ipak, beskrajno sam ga voleo. Sećam se dana kada sam umro. On je poslednja osoba koju sam video. Umro sam na njegovim rukama. Upropastio sam mu ono što je trebalo da bude savršeni letnji raspust. Poslednja stvar koju dečak želi da vidi je beživotno telo svog oca kako se grči i podrhtava na njegovim rukama dok mu poslednje kapi znoja padaju sa čela. Ali zaslužio je takav prizor. To je lekcija koju neće zaboraviti. Kratki kurs života za razmaženo derište.
Želim da verujem da se promenio. Često maštam o njemu i želeo bih da ga ponovo vidim. U trenucima slabosti mi dođe da odem do njega i kažem mu da je tata jos živ i da ga beskrajno voli bez obzira na sve. Ali ja nisam više njegov otac. Ja sam raspala lešina. Lešina koja se druži sa drugom lešinom i priča sa larvom koja ga jede iznutra.
- Uvek sam govorio kako volim život. Nisam to trebao tako često da ponavljam...
........
