Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”.
Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja,
video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva,
i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći,
mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo...
Čekao sam vas sinoć na Fontanki,
pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva,
jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas,
pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove,
mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“
povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada.
U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941.
Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942.
Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942.
Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.
A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu,
na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada,
tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova,
u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova,
gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.
Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija,
ali to je najmanje što se o tome može reći.
Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.
Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje
čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila.
I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin,
sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi.
Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.
Mika Antić
http://2.***************/-gFI6aA5zMmE/TW6cWzOewrI/AAAAAAAAADs/fjM3b-Zp1R4/s390/news_5974.jpg
Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja,
video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva,
i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći,
mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo...
Čekao sam vas sinoć na Fontanki,
pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva,
jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas,
pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove,
mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“
povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada.
U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941.
Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942.
Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942.
Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.
A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu,
na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada,
tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova,
u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova,
gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.
Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija,
ali to je najmanje što se o tome može reći.
Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.
Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje
čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila.
I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin,
sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi.
Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.
Mika Antić
http://2.***************/-gFI6aA5zMmE/TW6cWzOewrI/AAAAAAAAADs/fjM3b-Zp1R4/s390/news_5974.jpg
