Намѣна овога чланка йе двояка, упознавање знатижељних са изворнима србскима падежима коришћенима прѣ прѣобликовања нашега йезика Йернейем Копитарем и Вуком Караџићем, и давање упутстава и савѣта људим желећим их користити. Ради се о слѣдећих множинских падежих: датељни (dativ), мѣстни (locativ), творитељни (instrumental) и родитељни (genitiv).
Датељни
Датељни падеж йе падеж циља, и одговара на питања КОМЕ/КОМУ и ЧЕМУ. Користи се и са прѣдлозима ка и према.
Именице женскога рода на самогласник имайу наставак "-ам" а на сугласник "-им". То на примѣрах изгледа овако: "ка нашим женам", "ка широким улицам", "према тешким стварим", "ка великим радостим". Йедноставно се од садашњега општега а некада двойинскога датељно-творитељнога падежа одбаци "а" и добияйу се датељни облици!
Са мушким и срѣдњим родом йе ствар мало сложения. Ту су наставци йеднаки са творитељним падежом йеднине: "-ом" за тврду основу и "-ем" за меку, као што йе и у словеначком и словачком йезику. Ево и примѣра: "Рекох синовом свойим", "Да му Шарац Турком не допадне", "дошавшим Србом", "Дай нашим псом, коњем и воловом воде", "кнезовом србским", "ка седиштем", "према далеким селом". Али, као што се из примѣра види, датељни множ. и твор. йед. нѣсу увѣк йеднаки. Тамо гдѣ се код мушкога рода множина гради додатком "-ов/-ев" или йеднина додатком "-ин" облици су различити. У старословѣнском разлика увѣк постояше, дат. множ. се завршаваше тврдим (Ъ) а твор. йед. меким знаком (ь). Уколико йеднакост наведених падежа може довести до забуне, у таквих случайих прѣпоручуйем на крайу дат. додати "Ъ" како би се разликовао од твор., рецимо "Заклех се приятељемъ свойим".
Личне замѣнице су за прво лице ни и нам, за друго ви и вам, а за треће им и њим. Придѣвска промѣна йе йеднака садашњой званичной без завршетка "а", као што се може видѣти из горњих примѣра.
Мѣстни
Мѣстни одговара на питања О КОМ, О ЧЕМ, с тим да поред прѣдлога "о" могу бити и "на", "у", "по" и "при".
Код именица женскога рода на самогласник йе наставак увѣк "-ах": "о старих женах, по многих битках, на бѣлих овцах, о хладних змиях, при сеоских кућах" (обратите пажњу да нигдѣ нема уметања покретнога "а" као у родитељном, "битака", "оваца"!)
Исто тако нема палатализацийе у женском роду ("на мойих руКах, о свраКах, по свойих ноГах, на муХах").
Именице женскога рода на сугласник имайу увѣк наставак "-их": "о великих радостих, при ових стварих, о моћих, о дугих ноћих, у тешких болестих".
Образац промѣне именица мушкога и срѣдњега рода йе прилично шаренолик у србских говорах. Наиме, на тврду основу у ст.слов. наставак бѣше "-ѣхъ" ("о ратѣхъ", "о селѣхъ") а на меку основу "-ихъ" ("о краихъ", "о конихъ"). У наших говорах йе то веома разнолико; зетско-санџачки и косовско-ресавски говори уопштише наставак женскога рода на самогласник те свуда у мушком и срѣдњем роду имайу "-ах" ("по села(х), по градова(х), на путева(х), по ратишта(х), на врата(х), на кола(х)"). Са друге стране войвођански и за тврду основу свуда уопштише наставак меке основе "-их" те имайу "по сели(х), по градови(х), на путеви(х), по ратишти(х), на врати(х), на коли(х)".
Постойе (односно постояху) и падежно мање искварени србски говори херцеговачкога нарѣчя око Бенковца са ийекавским наставком "-ийе(х)" ("по селийе(х), по градовийе(х), на путевийе(х), по виноградийе(х)"), како се говораше и у двадесетом вѣку.
Пошто се ово шаренило некако мора усагласити, прѣдлажем овакво рѣшење:
За тврду основу узети наставак "-ах" а за меку "-их". Такво рѣшење йе найбоље, найближе и ст. слов. а и нашим говоромъ. Значи "по путевах, по селах, по градовах, о срѣдствах", али "на коњих, о случайих, о сећањих, у срѣдиштих". Тиме не запостависмо ни сѣверне ни йужне говоре, а остайе приближно изворному старословѣнскому и старосрбскому.
Поставља се питање како знати да ли йе именица тврде или меке основе? То йе прилично просто: мека основа йе тамо гдѣ у твор. йед. имамо наставак "-ем", а у зватељном (vocativ) код мушкога рода наставак (-у). Значи, именице "коњ, врач, край, нож, сећање" су меке основе, йер им наведени йед. облици гласе "с коњем, коњу!, с врачем, врачу!, с крайем, крайу!, ножем, ножу!, са сећањем". Напомињем да у меку основу спадайу и именице завршавайуће се у основи са "шт" или "жд": "сѣдиште, ратиште, срѣдиште...". Тврде основе су остале, значи оне имайуће наставак (-ом) у твор йед. и "-е" у зватељном ("брат, час, село - с братом, брате!, с часом, часе!, с селом").
Са мѣстним код мушкога и срѣдњега рода трѣба имати палатализацийе: "о войницих, о носорозих, о гресих". У йужних говорах йе рецимо "о войниках" (без исте), па зато сматрам да у овом случайу трѣба користити само сѣверни наставак "-их" (гдѣ ове появе има). Глупо би звучало "о войницах", зар не, а и немаше га нигдѣ. Иначе, у ст слов. би било "о войницѣхъ", па йе ово рѣшење по мени найбоље и найближе изворному.
Ни код именица мушкога и срѣдњега рода нема уметања покретнога "а": значи, "о приятељствах" а не "о приятељставах".
Као што се из горњих примѣра види, придѣвска промѣна у мѣстном падежу множине йе потпуно йеднака промѣни родитељнога падежа. Исто тако йе и са личнима замѣницама: "о нас, о вас, о њих". У йеднини се за треће лице мушкога и срѣдњега рода йош увѣк по негдѣ користе стари облици њим или њем ("о њим, на њим...").
Творитељни
Творитељни йе падеж оруђа и друштва и одговара на питања СА КИМ(Е) и СА ЧИМ(Е).
Именице женскога рода на самогласник имаху наставак "-ами": "са нашими женами", "над широкими улицами", "са птицами" итд. Ово йе очувано у споменутих србских говорах око Бенковца. Наставак именица женскога рода на сугласник бѣше "-ими": "са лѣпими стварими, са великими радостими". Слѣди да овдѣ само трѣба умѣсто двойинскога наставка "-ма" ставити "-ми" и добия се изворни словѣнски и србски падежни облик! Исто тако йе и са придѣвима, чийи облици не зависе од скупина промѣне.
За именице срѣдњега рода и већи дѣо мушкога рода йе наставак "-и" (мањи дѣо именица мушкога рода такође имаше наставак "-ими"). Слично стање бѣше и у старословѣнском.
Примѣри су: "са великими коли, међу нашими сели, са добрими приятељи, са другови, с Турци, ...". Ово у врѣме Вука углавном бѣше очувано у Войводини. Очити недостатак овога йе йеднакост творитељнога и именитељнога падежа множине код мушкога рода. Због тога не прѣпоручуйем употрѣбу оваквих облика мушкога рода без придѣва: ако бисте писали "са приятељи" људи би могли мислити да сте неписмени и да не разликуйете падеже. У оваквих случайих йе боље уопштити наставак "-ми" и писати "са приятељими", или користити званични општи двойински наставак "-ма". Я ни сам нѣсам начисто шта йе боље.
Личне замѣнице су за прво лице нами, за друго вами, а за треће њими. Придѣвска промѣна йе слична садашњой званичной, само завршетак "а" трѣба замѣнити са "и", што се може видѣти из горњих примѣра.
Родитељни
Добия се одговором на питања ОД КОГА, ОД ЧЕГА. Користи се између осталога за означавање припадности и са многобройнима прѣдлозима.
Изворни облици родитељнога су найређи међу србскими говори. Од њих йе сачуван по неки израз у по неком србском говору ("много пут, сто пут, седам стотин...").
Именице женскога рода на сугласник имаху наставак "-ий": "због радостий, због многих стварий". То йе и данас примѣтно у многих рѣчих, йер йе ту завршно "и" дуго.
Све остале именице женскога рода и све мушкога и срѣдњега рода немаху наставак, односно наставак бѣше празан, "-". Примѣри су: "због великих радов, синов мойих, због ученик, послѣ празник, стотинак Срб, више Турак, иностраних дѣл, много племен, пуно срѣдстав, далеких сѣћањ, више сел, пет жен, стадо овац, крдо крав, ято кокошак" итд. Као што се види, уметање покретнога "а" постояше као и данас.
Прѣдност оваквих облика код мушкога и срѣдњега рода йе очигледна, йер омогућава разликовање йеднине од множине, што у многих примѣрах у садашњем йезику нѣйе могуће. Погледаймо израз "погибия войника". Ради ли се овдѣ о множини или о йеднини?
На наредной слици йе сажето приказано неколико примѣра промѣне.
Датељни
Датељни падеж йе падеж циља, и одговара на питања КОМЕ/КОМУ и ЧЕМУ. Користи се и са прѣдлозима ка и према.
Именице женскога рода на самогласник имайу наставак "-ам" а на сугласник "-им". То на примѣрах изгледа овако: "ка нашим женам", "ка широким улицам", "према тешким стварим", "ка великим радостим". Йедноставно се од садашњега општега а некада двойинскога датељно-творитељнога падежа одбаци "а" и добияйу се датељни облици!
Са мушким и срѣдњим родом йе ствар мало сложения. Ту су наставци йеднаки са творитељним падежом йеднине: "-ом" за тврду основу и "-ем" за меку, као што йе и у словеначком и словачком йезику. Ево и примѣра: "Рекох синовом свойим", "Да му Шарац Турком не допадне", "дошавшим Србом", "Дай нашим псом, коњем и воловом воде", "кнезовом србским", "ка седиштем", "према далеким селом". Али, као што се из примѣра види, датељни множ. и твор. йед. нѣсу увѣк йеднаки. Тамо гдѣ се код мушкога рода множина гради додатком "-ов/-ев" или йеднина додатком "-ин" облици су различити. У старословѣнском разлика увѣк постояше, дат. множ. се завршаваше тврдим (Ъ) а твор. йед. меким знаком (ь). Уколико йеднакост наведених падежа може довести до забуне, у таквих случайих прѣпоручуйем на крайу дат. додати "Ъ" како би се разликовао од твор., рецимо "Заклех се приятељемъ свойим".
Личне замѣнице су за прво лице ни и нам, за друго ви и вам, а за треће им и њим. Придѣвска промѣна йе йеднака садашњой званичной без завршетка "а", као што се може видѣти из горњих примѣра.
Мѣстни
Мѣстни одговара на питања О КОМ, О ЧЕМ, с тим да поред прѣдлога "о" могу бити и "на", "у", "по" и "при".
Код именица женскога рода на самогласник йе наставак увѣк "-ах": "о старих женах, по многих битках, на бѣлих овцах, о хладних змиях, при сеоских кућах" (обратите пажњу да нигдѣ нема уметања покретнога "а" као у родитељном, "битака", "оваца"!)
Исто тако нема палатализацийе у женском роду ("на мойих руКах, о свраКах, по свойих ноГах, на муХах").
Именице женскога рода на сугласник имайу увѣк наставак "-их": "о великих радостих, при ових стварих, о моћих, о дугих ноћих, у тешких болестих".
Образац промѣне именица мушкога и срѣдњега рода йе прилично шаренолик у србских говорах. Наиме, на тврду основу у ст.слов. наставак бѣше "-ѣхъ" ("о ратѣхъ", "о селѣхъ") а на меку основу "-ихъ" ("о краихъ", "о конихъ"). У наших говорах йе то веома разнолико; зетско-санџачки и косовско-ресавски говори уопштише наставак женскога рода на самогласник те свуда у мушком и срѣдњем роду имайу "-ах" ("по села(х), по градова(х), на путева(х), по ратишта(х), на врата(х), на кола(х)"). Са друге стране войвођански и за тврду основу свуда уопштише наставак меке основе "-их" те имайу "по сели(х), по градови(х), на путеви(х), по ратишти(х), на врати(х), на коли(х)".
Постойе (односно постояху) и падежно мање искварени србски говори херцеговачкога нарѣчя око Бенковца са ийекавским наставком "-ийе(х)" ("по селийе(х), по градовийе(х), на путевийе(х), по виноградийе(х)"), како се говораше и у двадесетом вѣку.
Пошто се ово шаренило некако мора усагласити, прѣдлажем овакво рѣшење:
За тврду основу узети наставак "-ах" а за меку "-их". Такво рѣшење йе найбоље, найближе и ст. слов. а и нашим говоромъ. Значи "по путевах, по селах, по градовах, о срѣдствах", али "на коњих, о случайих, о сећањих, у срѣдиштих". Тиме не запостависмо ни сѣверне ни йужне говоре, а остайе приближно изворному старословѣнскому и старосрбскому.
Поставља се питање како знати да ли йе именица тврде или меке основе? То йе прилично просто: мека основа йе тамо гдѣ у твор. йед. имамо наставак "-ем", а у зватељном (vocativ) код мушкога рода наставак (-у). Значи, именице "коњ, врач, край, нож, сећање" су меке основе, йер им наведени йед. облици гласе "с коњем, коњу!, с врачем, врачу!, с крайем, крайу!, ножем, ножу!, са сећањем". Напомињем да у меку основу спадайу и именице завршавайуће се у основи са "шт" или "жд": "сѣдиште, ратиште, срѣдиште...". Тврде основе су остале, значи оне имайуће наставак (-ом) у твор йед. и "-е" у зватељном ("брат, час, село - с братом, брате!, с часом, часе!, с селом").
Са мѣстним код мушкога и срѣдњега рода трѣба имати палатализацийе: "о войницих, о носорозих, о гресих". У йужних говорах йе рецимо "о войниках" (без исте), па зато сматрам да у овом случайу трѣба користити само сѣверни наставак "-их" (гдѣ ове появе има). Глупо би звучало "о войницах", зар не, а и немаше га нигдѣ. Иначе, у ст слов. би било "о войницѣхъ", па йе ово рѣшење по мени найбоље и найближе изворному.
Ни код именица мушкога и срѣдњега рода нема уметања покретнога "а": значи, "о приятељствах" а не "о приятељставах".
Као што се из горњих примѣра види, придѣвска промѣна у мѣстном падежу множине йе потпуно йеднака промѣни родитељнога падежа. Исто тако йе и са личнима замѣницама: "о нас, о вас, о њих". У йеднини се за треће лице мушкога и срѣдњега рода йош увѣк по негдѣ користе стари облици њим или њем ("о њим, на њим...").
Творитељни
Творитељни йе падеж оруђа и друштва и одговара на питања СА КИМ(Е) и СА ЧИМ(Е).
Именице женскога рода на самогласник имаху наставак "-ами": "са нашими женами", "над широкими улицами", "са птицами" итд. Ово йе очувано у споменутих србских говорах око Бенковца. Наставак именица женскога рода на сугласник бѣше "-ими": "са лѣпими стварими, са великими радостими". Слѣди да овдѣ само трѣба умѣсто двойинскога наставка "-ма" ставити "-ми" и добия се изворни словѣнски и србски падежни облик! Исто тако йе и са придѣвима, чийи облици не зависе од скупина промѣне.
За именице срѣдњега рода и већи дѣо мушкога рода йе наставак "-и" (мањи дѣо именица мушкога рода такође имаше наставак "-ими"). Слично стање бѣше и у старословѣнском.
Примѣри су: "са великими коли, међу нашими сели, са добрими приятељи, са другови, с Турци, ...". Ово у врѣме Вука углавном бѣше очувано у Войводини. Очити недостатак овога йе йеднакост творитељнога и именитељнога падежа множине код мушкога рода. Због тога не прѣпоручуйем употрѣбу оваквих облика мушкога рода без придѣва: ако бисте писали "са приятељи" људи би могли мислити да сте неписмени и да не разликуйете падеже. У оваквих случайих йе боље уопштити наставак "-ми" и писати "са приятељими", или користити званични општи двойински наставак "-ма". Я ни сам нѣсам начисто шта йе боље.
Личне замѣнице су за прво лице нами, за друго вами, а за треће њими. Придѣвска промѣна йе слична садашњой званичной, само завршетак "а" трѣба замѣнити са "и", што се може видѣти из горњих примѣра.
Родитељни
Добия се одговором на питања ОД КОГА, ОД ЧЕГА. Користи се између осталога за означавање припадности и са многобройнима прѣдлозима.
Изворни облици родитељнога су найређи међу србскими говори. Од њих йе сачуван по неки израз у по неком србском говору ("много пут, сто пут, седам стотин...").
Именице женскога рода на сугласник имаху наставак "-ий": "због радостий, због многих стварий". То йе и данас примѣтно у многих рѣчих, йер йе ту завршно "и" дуго.
Све остале именице женскога рода и све мушкога и срѣдњега рода немаху наставак, односно наставак бѣше празан, "-". Примѣри су: "због великих радов, синов мойих, због ученик, послѣ празник, стотинак Срб, више Турак, иностраних дѣл, много племен, пуно срѣдстав, далеких сѣћањ, више сел, пет жен, стадо овац, крдо крав, ято кокошак" итд. Као што се види, уметање покретнога "а" постояше као и данас.
Прѣдност оваквих облика код мушкога и срѣдњега рода йе очигледна, йер омогућава разликовање йеднине од множине, што у многих примѣрах у садашњем йезику нѣйе могуће. Погледаймо израз "погибия войника". Ради ли се овдѣ о множини или о йеднини?
На наредной слици йе сажето приказано неколико примѣра промѣне.
