Priznajem vrlo sam se neprijatno iznenadio sobom... do gluposti , do bola, do gadjenja... Mastao sam, umišljao, crtao, zapisivao, pričao ljudima kako se desilo, a nije trebalo. Živeo kako nam je sudjeno, al patetično rečeno – nije nam se dalo. I Švrca je otišla...
Prolazile su i prolaze sulude godine u kojima sanjariš i idealizujes... mesta koja si obišao, ljude sa kojima si proveo dan, zaboravljaš one male ružne stvari, zaboravljaš nervozu, psovke, velike svadje oko još manjih stvari... zaboravljaš i samo sanjaš kako je ono nekad bilo lepše, jače, nežnije, smislenije i svaka generacija radi istu stvar – ponavlja kako su ove nove generacije drugačije, lošije, nezaiteresovanije.... to je govorila moja Baka, moja Majka, to govorim sada ja o svojoj deci. I tako, maštamo kako je prošlost lepša i čistija, pišemo o njoj i želimo da se vrati.
Uvek sam bio tvrdi realista i pomalo pesimista, maštao sam, pričao, pisao i želeo jako i snažno, a opet sa druge strane živeo tvrdo i uvek procenjivački, podlo, planirao narednih par godina. Nisam sebi baš takav život priznavao, ali sam ga bio svestan najviše kroz jednu misao koju sam otvoreno delio sa svima – ’’ Ne volim ja tebe Draga, to ja samo volim sebe u tebi i svoj odraz u tvojim očima’’. To je bilo odlično opravdanje kako sam čist i pošten, ubedjujući sebe kako su i drugi isti, samo pokvareno ne priznaju i to me je guralo dalje.
Teško je mnogima da prihvate prostu činjenicu da ’’Muškarci plaču, a Žene prde’’. Ja sam je prihvatio od malena i to je ubijalo onu romanticnu stranu u meni, nisam nešto skrivao suze, a kada sam ulazio u veze za razliku od onih koji su trazili Nju sa vecim s... ja sam trazio onu koja lepse p... i tako su prolazile godine. Živeo sam realno, uvek znao sta me ceka bar sest meseci unapred, uvek znao koga volim...kako rece moj psiholog ziveo (zivim) hiper kontrolisano! Ali sam patio sa dušom u crnom kaputu. Sve prošlo ukrašavao sam lepim bojama, istorojskim činjenicama, prejakom strašću i uvek završavao mišlju kako me čeka i kako ću se jednom vratiti.
Budjenje je bilo ružno i gorko. Pre dva jutra ustao sam kao i svako jutro zadnjih šesnaest godina, sa njenim imenom na usnama i mantrom koju ponavljam želeći joj lep dan, budeći se i osećajući njen miris i zamišljajući dodir njenih ramena odlučih nekako uz kafu da je potražim na knjizi lica, eto, da prekratim vreme, a siguran da nema šanse da je tamo nadjem. Cvrc. Često u mom životu baš kad neću, nešto, krene uz k...rivudavi put uzbrdo. Pojaviše se njene oči, krupne i pune života kao tog dana kada je odlazila. Uf! Smrzoh se. Otrčah u sobu natrpah sve u jedan kofer i za par minuta sa tim jednim koferom napustio sam kuću, Moju Milu, Alekseja, ruže i otišao da je stignem, da je vratim u svoj život, da se vratim u svoj život. Iza...ništa, samo pustoš. Hm, pa valda je to OK? Jedan je život – imam prava da živim i ja?
Tako se to odigralo u mojoj glavi na brzinu i dok sam ustao od racunara, onaj racionalni se vratio lupio me po ušima i rekao - sedi magarac, ne glupiraj se! Nije to za tebe – ti živiš siguricu. I ostadoh ja zakucan u toj stolici da prelistavam po njenom profilu i da okrećem i listam fotografije njenog života bez mene. Prvo radost – živa je i ima osmeh! Ima decu – prelepu decu! Ima muža – prelepog muža (možda sam preterao al ajd i on je naš ). Vidim joj sestru, tu malu što sam je te godine držao na rukama ... ej ljudi kakva je to vrelina u grudima i knedla u grlu! Onda su slike i informacije počele da se odmotavaju... bila je na moru, putovala vozom, radi, živi odmah pored kanala, traži novi bolje placen posao i hiljade drugih sitnica. Najsmesniji su komentari – liče na moje, kao da smo ih zajedno pisali... možda smo se zato razišli – suviše smo ličili jedno na drugo?
Tako sam ja maštao, sanjao, sve to uvažio i umislio kako je pravi trenutak da posle toliko godina joj pošaljem poruku i kako će se obradovati...
Tako sam mislio i onda sam se probudio! Sve to sam umislio, ona me se i ne seća, bio sam samo prolazna tačkica, jedna mala nervoza, jedan davež, razmaženo čeljade. Sad je našla sve što voli.... a ja samim ulaskom u profil sam zgranuo sam sebe i nema tu prave srpske reči, mora da se ukrade – STALKER!
Kako grozan osećaj kada shvatiš da nekog proganjaš, da nekom ulaziš u intimu da bi ti maštao i sanjao i pisao i bio emotivac. Pričam i ne nudim ništa, samo da joj kažem da je bila i ostala nešto najtoplije i najnežnije ispod moga čela.
Odvratno budjenje samim sobom, fuj! Samoživost koju maskiram time da bi joj bilo dragu da zna da je volim? Lupetam!
Fuj Fuj i Fuj nad samim sobom.
Čuvajte svoje profile jer ko zna koliko ovakvih kao ja vršlja po njima, uživa u vašem osmehu i želi vam toplo srce i puno lepote i uspeha.
Švrćo izvini, nadam se da nikad nećeš otkriti da sam bio tu, da sam te opet našao. Želim ti da me nema ovakvog, želim ti mir i osmeh.
.... a sebe, eh, vec ću da pacnem i neću ti pisati i sam ću nalog od sebe zaključati.
Švrćo, ti si i budi ono toplo svim tvojima...a ja, ja ću biti ’’cinober sa nosa klovnova’’.
Osmeh ti želim.
Prolazile su i prolaze sulude godine u kojima sanjariš i idealizujes... mesta koja si obišao, ljude sa kojima si proveo dan, zaboravljaš one male ružne stvari, zaboravljaš nervozu, psovke, velike svadje oko još manjih stvari... zaboravljaš i samo sanjaš kako je ono nekad bilo lepše, jače, nežnije, smislenije i svaka generacija radi istu stvar – ponavlja kako su ove nove generacije drugačije, lošije, nezaiteresovanije.... to je govorila moja Baka, moja Majka, to govorim sada ja o svojoj deci. I tako, maštamo kako je prošlost lepša i čistija, pišemo o njoj i želimo da se vrati.
Uvek sam bio tvrdi realista i pomalo pesimista, maštao sam, pričao, pisao i želeo jako i snažno, a opet sa druge strane živeo tvrdo i uvek procenjivački, podlo, planirao narednih par godina. Nisam sebi baš takav život priznavao, ali sam ga bio svestan najviše kroz jednu misao koju sam otvoreno delio sa svima – ’’ Ne volim ja tebe Draga, to ja samo volim sebe u tebi i svoj odraz u tvojim očima’’. To je bilo odlično opravdanje kako sam čist i pošten, ubedjujući sebe kako su i drugi isti, samo pokvareno ne priznaju i to me je guralo dalje.
Teško je mnogima da prihvate prostu činjenicu da ’’Muškarci plaču, a Žene prde’’. Ja sam je prihvatio od malena i to je ubijalo onu romanticnu stranu u meni, nisam nešto skrivao suze, a kada sam ulazio u veze za razliku od onih koji su trazili Nju sa vecim s... ja sam trazio onu koja lepse p... i tako su prolazile godine. Živeo sam realno, uvek znao sta me ceka bar sest meseci unapred, uvek znao koga volim...kako rece moj psiholog ziveo (zivim) hiper kontrolisano! Ali sam patio sa dušom u crnom kaputu. Sve prošlo ukrašavao sam lepim bojama, istorojskim činjenicama, prejakom strašću i uvek završavao mišlju kako me čeka i kako ću se jednom vratiti.
Budjenje je bilo ružno i gorko. Pre dva jutra ustao sam kao i svako jutro zadnjih šesnaest godina, sa njenim imenom na usnama i mantrom koju ponavljam želeći joj lep dan, budeći se i osećajući njen miris i zamišljajući dodir njenih ramena odlučih nekako uz kafu da je potražim na knjizi lica, eto, da prekratim vreme, a siguran da nema šanse da je tamo nadjem. Cvrc. Često u mom životu baš kad neću, nešto, krene uz k...rivudavi put uzbrdo. Pojaviše se njene oči, krupne i pune života kao tog dana kada je odlazila. Uf! Smrzoh se. Otrčah u sobu natrpah sve u jedan kofer i za par minuta sa tim jednim koferom napustio sam kuću, Moju Milu, Alekseja, ruže i otišao da je stignem, da je vratim u svoj život, da se vratim u svoj život. Iza...ništa, samo pustoš. Hm, pa valda je to OK? Jedan je život – imam prava da živim i ja?
Tako se to odigralo u mojoj glavi na brzinu i dok sam ustao od racunara, onaj racionalni se vratio lupio me po ušima i rekao - sedi magarac, ne glupiraj se! Nije to za tebe – ti živiš siguricu. I ostadoh ja zakucan u toj stolici da prelistavam po njenom profilu i da okrećem i listam fotografije njenog života bez mene. Prvo radost – živa je i ima osmeh! Ima decu – prelepu decu! Ima muža – prelepog muža (možda sam preterao al ajd i on je naš ). Vidim joj sestru, tu malu što sam je te godine držao na rukama ... ej ljudi kakva je to vrelina u grudima i knedla u grlu! Onda su slike i informacije počele da se odmotavaju... bila je na moru, putovala vozom, radi, živi odmah pored kanala, traži novi bolje placen posao i hiljade drugih sitnica. Najsmesniji su komentari – liče na moje, kao da smo ih zajedno pisali... možda smo se zato razišli – suviše smo ličili jedno na drugo?
Tako sam ja maštao, sanjao, sve to uvažio i umislio kako je pravi trenutak da posle toliko godina joj pošaljem poruku i kako će se obradovati...
Tako sam mislio i onda sam se probudio! Sve to sam umislio, ona me se i ne seća, bio sam samo prolazna tačkica, jedna mala nervoza, jedan davež, razmaženo čeljade. Sad je našla sve što voli.... a ja samim ulaskom u profil sam zgranuo sam sebe i nema tu prave srpske reči, mora da se ukrade – STALKER!
Kako grozan osećaj kada shvatiš da nekog proganjaš, da nekom ulaziš u intimu da bi ti maštao i sanjao i pisao i bio emotivac. Pričam i ne nudim ništa, samo da joj kažem da je bila i ostala nešto najtoplije i najnežnije ispod moga čela.
Odvratno budjenje samim sobom, fuj! Samoživost koju maskiram time da bi joj bilo dragu da zna da je volim? Lupetam!
Fuj Fuj i Fuj nad samim sobom.
Čuvajte svoje profile jer ko zna koliko ovakvih kao ja vršlja po njima, uživa u vašem osmehu i želi vam toplo srce i puno lepote i uspeha.
Švrćo izvini, nadam se da nikad nećeš otkriti da sam bio tu, da sam te opet našao. Želim ti da me nema ovakvog, želim ti mir i osmeh.
.... a sebe, eh, vec ću da pacnem i neću ti pisati i sam ću nalog od sebe zaključati.
Švrćo, ti si i budi ono toplo svim tvojima...a ja, ja ću biti ’’cinober sa nosa klovnova’’.
Osmeh ti želim.
..i divnoj pauzi....
