Seljak doveo guske s ispaše i poterao ih u kokošinjac. Guščinjak je upravo bio u fazi nadogradnje, gornjoj etaži falio je još samo krov.
Seljak je potom seo na stari crvljivi panj i počeo džepnim nožem rezati slaninu. Pomirisao bi režanj pa ga bacio svinjama:
"Bih ja“, rekao je, "Ali ne da doktor, da mu pizzda...“
Unatoč obavezama, seljak me pristao provesti selom. Mislio sam da će me samo odvesti do obližnjeg staroslavenskog svetišta, ali vraga. Razvezao mu se jezik i nisam ga mogao zaustaviti:
"Vidiš ono brdo gore, vidiš... To je Monadište. Tu je moj đed imao vinograde. A ona šuma ispod, to je Dualni lug...“
"Čekajte malo, ta imena zvuče prilično neobično...“
„Eeeeee, nisi prvi koji to govori. Sve je počelo u leto 76' kada su u našem selu održani nekakvi, šta ja znam, susreti filozofa... Bio sam tada još mladić: da si video samo te prastare, a uvažene ljude od misli kako su se razmileli po našem selu, kako su držali predavanja i vodili rasprave, na svakom bregu, njivi i lugu. Uglavnom, narodu se to useklo u sećanje, a prepričavanje je učinilo svoje: na tom brdu, Monadištu, bistrili su Leibniza – još i sad se mogu naći krhotine stakla po šipražju, a kod starog bresta i ostatci prozorskog okvira!“
“Vi se šalite!“
"Ma gde bih, Bog te tvoj... Odvest ću vas kasnije do Paradoksalnog šljivika, ako vas zanima, možemo potegnuti i do Vitgenštajna – to vam je jedna duboka ponikva s izvorom, ali to je dosta izvan sela, ide se pet kilometara prema Pudlberikovcima... A, ako baš hoćete možemo i do Epistem-kule, iako tamo više nema ni kamen na kamenu. Ali, do Šopenhauerovog-sokaka ćemo malo sutra – jučer su baš imali raciju, pa bi bio rizik, a i ne izgledate mi kao neko koga bi zanimale te stvari!“
Seljak je skinuo kapu i obrisao znojno čelo masnim rukavom zagaravljene lanene košulje. Nisam znao što bih mu rekao i bih li uopće nastavio s obilaskom sela. Odjednom se začuje graja. Desetak belih gusaka napredovalo je ledinom; sve su bile uzrujane, kao da traže svoja izgubljena jaja, a gusan predvodnik glasno je jecao.
"Ajuojijoj!“, zavapio je seljak, "Pa kako ste iz kokošinjca pobegle? I tako svaki dan, šta ću s vama!“
Ulovio je gusana za vrat i stao ga mlatiti kapom.
"Rešit ću se ja vas, kažem vam to sada ozbiljno! Nojeve ću nabaviti, časne mi reči, nojeve!“
I potera guske prema kući. Doviknu mi iz daljine:
“Ne mogu s vama dalje, malo i sami obiđite!“
Pa dometne sebi u bradu, misleći da ga ne mogu čuti:
“Da vam pizzda materina pozitivističko-kauzalna...“
