Nekada smo se sretali svakih 3-4 dana. Ili ja kod nje ili ona kod mene... Pijuckali piće, gledali filmove, komentarisali zbivanja... Nekad sami, nekad u društvu. U pauzama izmedju smo se zivkali telefonom... "Halo, e, imaš na tom i tom kanalu..." i nastavili da pričamo i po pola sata! Ma, i više...
Kad bi neko od nas otputovao, makara na dan-dva, morala se uzeti neka sitnica. Za sećanje...
Vremenom se to proredilo... Ne znam zašto. Da li sam ja hteo korak više, ili ona korak manje, da li smo koračali pogrešnom stranom ulice, možda i sa drugim osobama, nemam pojma. Jednostavno smo proredili i poklone, i telefoniranje i susrete. Čak se dešavalo da se i na ulici mimoidjemo i ne javimo, što je, moram da priznam, jedno potpuno novo osećanje za mene. Kao da joj je ponestalo vremena za mene. Slabo se ja tu snalazim.
Sad je doživljavam kao i rodbinu. Znate već da prijatelje birate, a rodbinu dobijate činom rodjenja. Dugo mi je trebalo da shvatim da je ona sa liste prijatelja prešla na listu rodjaka, bez obzira što je to biološki nemoguće. Ali, ja moje rodjake srećem periodično! Kad je neka slava, eto nas! Rodjendani - obavezno se vidjamo. Pa i tužni skupovi kao što su sahrane i parastosi dovode do novog okupljanja rodbine... Naša vidjanja su postala deo tih okupljanja...
I, eto, ja sad imam još jednu sestru. Pre par dana sam shvatio da je postala sestra. Bez nekog razloga sam hteo da je pozovem i odustao baš zbog toga - nisam imao razlog. Rodjendani su prošli, niko se ne udaje ili ženi, daleko bilo nema ni parastosa... Neki uobičajeni razlozi tipa "film, kafica, šetnja" su mi postali strani kad je ona u pitanju...
Na koju li stranu mi to idemo?
Kad bi neko od nas otputovao, makara na dan-dva, morala se uzeti neka sitnica. Za sećanje...
Vremenom se to proredilo... Ne znam zašto. Da li sam ja hteo korak više, ili ona korak manje, da li smo koračali pogrešnom stranom ulice, možda i sa drugim osobama, nemam pojma. Jednostavno smo proredili i poklone, i telefoniranje i susrete. Čak se dešavalo da se i na ulici mimoidjemo i ne javimo, što je, moram da priznam, jedno potpuno novo osećanje za mene. Kao da joj je ponestalo vremena za mene. Slabo se ja tu snalazim.
Sad je doživljavam kao i rodbinu. Znate već da prijatelje birate, a rodbinu dobijate činom rodjenja. Dugo mi je trebalo da shvatim da je ona sa liste prijatelja prešla na listu rodjaka, bez obzira što je to biološki nemoguće. Ali, ja moje rodjake srećem periodično! Kad je neka slava, eto nas! Rodjendani - obavezno se vidjamo. Pa i tužni skupovi kao što su sahrane i parastosi dovode do novog okupljanja rodbine... Naša vidjanja su postala deo tih okupljanja...
I, eto, ja sad imam još jednu sestru. Pre par dana sam shvatio da je postala sestra. Bez nekog razloga sam hteo da je pozovem i odustao baš zbog toga - nisam imao razlog. Rodjendani su prošli, niko se ne udaje ili ženi, daleko bilo nema ni parastosa... Neki uobičajeni razlozi tipa "film, kafica, šetnja" su mi postali strani kad je ona u pitanju...
Na koju li stranu mi to idemo?