Свет снова док га сањамо за нас је потпуно реалан свет. Не можемо имати искуство тог света сада док смо "будни", али у тим тренуцима док га сањамо тај свет за нас је реалан.
Једном сам некако дошао до сновиђења и усред сна запитао сам себе да ли је овај свет око мене реалан? Да ли је обојен? И обратио сам пажњу на боје. И да, снови јесу обојени. Наше сећање на снове је црно бело и нејасно, баш као што су црно бела и нејасна сећања о прошлом минуту на овом свету а кога се сећамо. Морам споменути узгред и случај од недавно, када сам усред сна дошао до целокупног знања које имам сада. Наиме, неком лику из сна сам објашњавао један филозофски проблем са свом јасноћом и логиком овог будног стања.
Али, да се вратимо оном "пре и после". Као што рекох, за време сна можемо имати разна тела, можемо бити млади, стари. Иако у будности можда неко има деце у сну о тој деци не зна ништа. Потпуно различити животи некога у сну и нас овде. А опет, и онај у сну јесам "ЈА" у сваком смислу те речи иако је тело другачије, животни простор другачији, сећања другачија, пре и после другачије. Нико у сновима нема осећај да је из ништа тог тренутка, већ и тамо постоји пре и после, баш као и у овом будном сну.
Нисам често размишљао о овоме али осврт на то као што видите јасно показује метафизичку суштину оног што зовемо ЈА и које је једно исто код свих. Код сваког живог бића од амебе до човека и да у томе нема никакве противуречности.
То је слично слично морском полипу, животињи која има мноштво глава а заједничко тело и која је веома добра аналогија коју је једном употребио Шопенхауер пишући о чистом субјекту сазнања.
Узмимо овде да свака глава поседује индивидуалну сазнајну свест и пита се о реалности осталих глава око ње. Пита се да ли те главе постоје када их она не сазнаје или не, да ли је та једна глава једина реална и сања ове остале? Лако се може из ове аналогије увидети решење.
Када ова глава која се пита погледа у себе наћи ће субјекат или ово заједничко тело. Али исто то тело наћи ће и свака друга глава која то исто учини.
Субјекат или оно једино реално, јесте заједнички свим представама. Питање је једино да ли су остала бића у могућности да скрену поглед са зида у Платоновој пећини и обрате пажњу на њега у себи или не. А суштински када кажем "ЈА" мислим на исту иманентну, трансцендентну суштину унутар себе, као и унутар свих осталих. То је једно биће, једно у метафизичком а не математичком смислу. А интересантно да управо у сновима можемо наслутити како то заправо изгледа. Када сањамо неког другог који је у исто време ја. Вероватно је свако то доживео у сновима. Можда је то нешто најближе што нам може показати шта смо ми заправо, шта је наша суштина, шта наш чека после смрти. Чека нас такво ЈА. Које је свачије ни ничије
https://forum.krstarica.com/threads/snovi-i-ja-u-svetlu-metafizike.435527/
Једном сам некако дошао до сновиђења и усред сна запитао сам себе да ли је овај свет око мене реалан? Да ли је обојен? И обратио сам пажњу на боје. И да, снови јесу обојени. Наше сећање на снове је црно бело и нејасно, баш као што су црно бела и нејасна сећања о прошлом минуту на овом свету а кога се сећамо. Морам споменути узгред и случај од недавно, када сам усред сна дошао до целокупног знања које имам сада. Наиме, неком лику из сна сам објашњавао један филозофски проблем са свом јасноћом и логиком овог будног стања.
Али, да се вратимо оном "пре и после". Као што рекох, за време сна можемо имати разна тела, можемо бити млади, стари. Иако у будности можда неко има деце у сну о тој деци не зна ништа. Потпуно различити животи некога у сну и нас овде. А опет, и онај у сну јесам "ЈА" у сваком смислу те речи иако је тело другачије, животни простор другачији, сећања другачија, пре и после другачије. Нико у сновима нема осећај да је из ништа тог тренутка, већ и тамо постоји пре и после, баш као и у овом будном сну.
Нисам често размишљао о овоме али осврт на то као што видите јасно показује метафизичку суштину оног што зовемо ЈА и које је једно исто код свих. Код сваког живог бића од амебе до човека и да у томе нема никакве противуречности.
То је слично слично морском полипу, животињи која има мноштво глава а заједничко тело и која је веома добра аналогија коју је једном употребио Шопенхауер пишући о чистом субјекту сазнања.
Узмимо овде да свака глава поседује индивидуалну сазнајну свест и пита се о реалности осталих глава око ње. Пита се да ли те главе постоје када их она не сазнаје или не, да ли је та једна глава једина реална и сања ове остале? Лако се може из ове аналогије увидети решење.
Када ова глава која се пита погледа у себе наћи ће субјекат или ово заједничко тело. Али исто то тело наћи ће и свака друга глава која то исто учини.
Субјекат или оно једино реално, јесте заједнички свим представама. Питање је једино да ли су остала бића у могућности да скрену поглед са зида у Платоновој пећини и обрате пажњу на њега у себи или не. А суштински када кажем "ЈА" мислим на исту иманентну, трансцендентну суштину унутар себе, као и унутар свих осталих. То је једно биће, једно у метафизичком а не математичком смислу. А интересантно да управо у сновима можемо наслутити како то заправо изгледа. Када сањамо неког другог који је у исто време ја. Вероватно је свако то доживео у сновима. Можда је то нешто најближе што нам може показати шта смо ми заправо, шта је наша суштина, шта наш чека после смрти. Чека нас такво ЈА. Које је свачије ни ничије
https://forum.krstarica.com/threads/snovi-i-ja-u-svetlu-metafizike.435527/
Poslednja izmena:
![re[ ]De](/data/avatars/m/223/223033.jpg?1299370416){kind=avatar}
