Poreklo Arbanasa (16)
Biskup piše o stradanju Srba
Šta piše Masarek za Albance koji su primili islam
Po gradovima Srbije su Turci i muhamedanski Arbanasi, a u selima se retko vide pravoslavni jer su se razbežali po Nemačkoj, Sofiji, Vlaškoj i drugde. On 1767. godine nastavlja i kaže da je svaki zakutak prepun "prokletih poturčenih Arbanasa, razbojnika i ubica". Da bi 1772. konstatovao da, bez obzira na to što pravoslavni stradaju, i što ih je mnogo istrebljeno "još ih je uvek mnogo". Masovne kolonizacije Arbanasa na srpske teritorije uslediće kasnije.
Važni izveštaji
Početkom 18. veka situacija se ozbiljnije menja, a izveštaji dobijaju dramatične tonove, naročito početkom druge polovine ovog stoleća. Ovi izveštaji biskupa otkrivaju i jednu važnu okolnost, koja će za čitav problem kolonizacije Albanaca i iseljavanja Srba biti skoro do naših dana, a sigurno sve do 1912. godine, od bitnog značaja. To je islamizacija u službi kolonizacije. Islam je bio odlučan činilac za opseg i trajnost albanske kolonizacije u Staroj Srbiji. Islamizacija je ne samo albanski element doveden i utvrđen u srpskim zemljama nego je i slovenski elemenat odnarođen, albanizovan.
Kako su se Albanci naseljavali na Kosovu i Metohiji, Srbi su oterani sa svoje zemlje i kako je umesto homogenog srpskog stanovništva, nastajali kompaktni albanski krajevi. Kolonizacija Peštera, kao centralne strategijske zone na "bosanskom putu", koju je turska vlast silom izvela, imala je smisla samo ako bude propraćena islamizacijom. Tako se ovde i stvorilo jezgro islamizacije, a do izvesne mere i albanizacije Novopazarskog sandžaka.
Matija Masarek za Albance koji primaju islam kaže: "da je to plod njihove izopačene i ohole prirode". Za njihovo dalje ponašanje Masarek piše 1760. da je to ponašanje razbojničko: otimaju jaganjce, škopce, kokoši, med i maslo, seno za konje, tako da ionako siromašni narod ostaje bez ičega. Šume su pune razbojnika tako su njega i njegovu pratnju napalo 15 albanskih "kesedžija", kačak, drumskih razbojnika. Dalje iznosi kako albanski došljaci u Srbiji ne slušaju naredbe Hristovog jevanđelja.
Umesto da su ponizni, skromni i strpljivi, oni, uvređeni, odmah iz inata primaju islam, te potiskuju pravoslavne i katoličke iz njihovih sela i zauzimaju njihova imanja. Nadbiskup Masarek je nesrećan zbog ovih silnih krađa, otimačina i ubistava. Njemu se srce steže kada ugleda po šumaricama i gajevima silne grobove pravoslavnih i drugih koje su oni pobili. Isti sud o ovim događajima ima i patrijarh pećki Vasilije Brkić, koji u memoaru za grofa Orlova, od 29. marta 1771. godine, gde veli da se od muslimanskih Albanaca pribojavaju čak i sami Turci, jer je"albanskaja poroda žestoka, dosaditelna, grabitelna, nespokojna, krovprolivatelna i visokoumna". U prizrenskoj oblasti je, po Vasiliju, za vreme austrijsko-turskih ratova, hrišćana skoro nestalo "a potom su se naselili Albanci i postali Turci i napunili mesta i sela, poseli zemlju i mnogo se obogatili".
Albanci su primajući islam dobijali garanciju daljeg opstanka i mogućnost za napredovanje. Islamizacija je zahvatila prvo feudalce, pa gradsko i, najzad seosko stanovništvo. Turska vlast se naročito starala da ubrza taj proces, dajući posebne, naročito finansijske olakšice, tako da je cela srednja Albanija bila primila islam već u 16. veku. Islamizirano stanovništvo je menjalo svoj socijalni status i ekonomski položaj, oslobađalo se raznih dažbina i tereta, od potlačene raje postojalo u svakom pogledu povlašćeni sloj kome su se otvarali svi putevi ka vlasti u sistemu turske feudalne države. Funkcija islamske države i Otomanskog carstva, sastojala se u rasprostiranju, i pobedi "prave vere" s ciljem da svi podanici ovakve države, prime islam.
Poturčivanje
Islamizirani Albanci postali su najsnažnije i najsurovije oruđe za islamizaciju i pokoravanje hrišćanske raje. Na Balkanu se sprovodilo nasilno poturčivanje, sa različitim dejstvom: sa stvarnim islamiziranjem pojedinih delova naroda, grupa ili pojedinaca, ali po ceni velikih ljudskih žrtava, imovini ili zemlji. Da bi izbeglo nasilno poturčivanje, hrišćansko stanovništvo je često moralo da napušta svoju zemlju, svoj kraj, da se otiskuje u bližu ili dalju seobu. Pri tome je, opet, pored svega ostalog igrao važnu ulogu i verski momenat, pa i nacionalna svest.
Vreme prvih snažnijih talasa islamizacije pada u deceniji posle austrijsko-turskih ratova, tj. posle velikih seoba Srba 1690. i 1737. godine, što znači da je islamizaciji i albanizaciji srpskog naroda veoma pogodovala opšta pometanja i nesigurnost koja je od tada pa kroz sledeća dva stoleća trajala na celom području Stare Srbije i Makedonije. Pravoslavnih je nasilno islamizirano posle neuspelih pokušaja pokreta za oslobođenje 1630-1656. godine.
Poreklo Arbanasa (17)
Naseljavanje od 16. veka
Primanjem islama narod je primao jezik
Posledica islamizacije je albanska ekspanzija u 17. i 18. veku , a pogotovu u 19. veku jeste albanizacija srpskog stanovništva. Primanjem islama ulazilo se u zajednicu fisa, primao albanski jezik i običaj, gubila svoja narodnost. Primanjem islama stvara se neprijateljstvo prema svojoj staroj sredini. Islamizovani i albanizovani Srbi bili su najborbeniji, udarni deo albanske narodnosti. Ovakvi su ispoljavali najveću mržnju prema svojim bivšim sunarodnicima od koji su se stideli a pred Albancima su se morali dokazati da u stvarni prevernici.
Hronologija albanske kolonizacije vezana je za istorijske etape i demografske situacije. Prema istorijskim podacima i antropogeografskim rekonstrukcijama počeci kolonizacije su još u 16. veku, ali ovaj period nije obeležen masovnošću niti uspeva da promeni etnografsku situaciju ni kroz sledeća dva stoleća. Prvi masovni talasi kolonizacije su na samom kraju 17. veka, kada se koriste teške prilike na celom području ratnih operacija iz 1689. godine.
Tada su pokrenute veće srpske mase, a , s druge strane, prodor islamizovanih Albanaca od tada bitno menja svoju prirodu: sada je to nasilno potiskivanje i proterivanje srpskog naroda sa njegove zemlje. Tokom 18. veka oseća se već na jednom opštem planu namera da se ovaj srpski prostor u celini posedne i prisvoji. Tako su Kosovo i Metohija zemlja koju albanski narod postepeno i nasilno poseda i oduzima od njenih slovenskih stanovnika.
Ta albanska nasilna kolonizacija nije nikada tekla bez otpora i borbe, te da se mora govoriti i o neprekidnosti oslobodilačkih napora srpskog naroda. Kada se Srbija mogla otisnuti u prvi rat za oslobođenje, 1876. godine, etnografske granice albanskog prodora na istok dostigle su svoje najdalje tačke, svoj najširi geografski okvir. Naseljavanje Albanaca oblast je postepeno i na mahove sve više gubila svoje srpsko obeležje.
Stradali seljaci
Učvršćivanje Albanaca u prizrenskom kraju omogućilo im je da prodru u severozapadnu Makedoniju, u Polog. Pritisak dukađinskih fisova u ovom pravcu ogleda se najpre u stalnim pljačkaškim pohodima. Još krajem 16. veka u jednom turskom dokumentu iz 1595. godine navodi se neka arnautska tajfa, razbojnička družina, koja je u više mahova upadala u pološka sela, gde je opljačkala, poubijala ili ranila mnoge seljake.
Planina Korab, Šara, kao i venac koji dalje na severu odvaja Kosovo polje od Metohije, nazivali su se "aramijskim planinama", razbojničkim planinama. Ranjavanjima, pljačkama i ubistvima oni u pripremali teren za nasilno naseljavanje. U šarplaninskoj župi Sirinić, 30 km istočno od Prizrena, Albanaca nije bilo sve do sredine 18. veka; oni se u Sirinić naseljavaju u najvećem procentu u toku druge polovine 18. i početkom 19. veka. Krupne etničke promene izvršene su i u Kačaničkoj klisuri istih decenija.
Srbi uzmiču
Za metohijski kraj Has pod Paštrikom ustanovljeno je da je u njemu u toku 17. i 18. veka "izvršena potpuna etnička smena: dotada čisto srpski kraj, postao je arbanaški". Postepenim naseljavanjem Albanaca i pooarbanašivanjem islamizovanih Srba u krajnjoj liniji došlo je u drugoj polovini 19. veka. Metohijska oblast je još od srednjeg veka bila, ali i u 16. veku, "sa etničkog stanovišta, jedna od najhomogenijih srpskih pokrajina". U samom gradu Prizrenu i okolini etnički odnos bitno se menja i srpsko stanovništvo izlaže najvećem pritisku tek u 19. veku.
Tada su katoličke islamizovane Fande i Miriditi naselili posede manastira Sv. Marka i Sv. Petra Koriškog kod Prizrena, a potom proterali Srbe iz tih sela. Tako da tridesetih godina 19. veka u Metohiji je stanovništvo bilo izmešano i to osnovne etničke grupe Srba i Albanci, i da se Albanci javljaju kao većina samo u jednom delu ove oblasti, dok su " na ostaloj teritoriji pećkog, prizrenskog i prištinskog pašaluka masu stanovništva predstavljali Srbi; većih albanskih oaza van Metohije bilo je tada u Kačaniku, planinskom predelu Golaka, u Labu i Jugozapadnoj pogorini Kopaonika - mitrovačka šalja - u Gornjoj Toplici sa centrom u Kuršumliji, i u Pešteru.
Sudetski Nemac, Jozef Miler, u statistički-etnografskom pregledu dao nam je brojke o stanju u 1838. godini. On je dao podatke za Peć, Đakovicu i Prizren, ali su mu glavna statistička obeležja verska i jezička pripadnost.
Njegovi podaci su: u Peći je od ukupnog stanovništva 92,09% Srba, ali od toga je 2108 kuća muslimanskih - srpskog maternjeg jezika, dakle islamizovanih, ali još ne i albanizovanih Srba, prema 102 hrišćanske srpske kuće tj. -95,4% prema 4,6. Albanaca katolika i muslimana zajedno, po Mileru, u Peći je svega 4,17%. Miler dodaje da je Peć pre pada Despotovine 1459. godine bila mnogo veća varoš, ali je potom broj stanovnika opao usled iseljavanja Srba: 1.459, 1.481, 1.690. i 1.740.
Biskup piše o stradanju Srba
Šta piše Masarek za Albance koji su primili islam
Po gradovima Srbije su Turci i muhamedanski Arbanasi, a u selima se retko vide pravoslavni jer su se razbežali po Nemačkoj, Sofiji, Vlaškoj i drugde. On 1767. godine nastavlja i kaže da je svaki zakutak prepun "prokletih poturčenih Arbanasa, razbojnika i ubica". Da bi 1772. konstatovao da, bez obzira na to što pravoslavni stradaju, i što ih je mnogo istrebljeno "još ih je uvek mnogo". Masovne kolonizacije Arbanasa na srpske teritorije uslediće kasnije.
Važni izveštaji
Početkom 18. veka situacija se ozbiljnije menja, a izveštaji dobijaju dramatične tonove, naročito početkom druge polovine ovog stoleća. Ovi izveštaji biskupa otkrivaju i jednu važnu okolnost, koja će za čitav problem kolonizacije Albanaca i iseljavanja Srba biti skoro do naših dana, a sigurno sve do 1912. godine, od bitnog značaja. To je islamizacija u službi kolonizacije. Islam je bio odlučan činilac za opseg i trajnost albanske kolonizacije u Staroj Srbiji. Islamizacija je ne samo albanski element doveden i utvrđen u srpskim zemljama nego je i slovenski elemenat odnarođen, albanizovan.
Kako su se Albanci naseljavali na Kosovu i Metohiji, Srbi su oterani sa svoje zemlje i kako je umesto homogenog srpskog stanovništva, nastajali kompaktni albanski krajevi. Kolonizacija Peštera, kao centralne strategijske zone na "bosanskom putu", koju je turska vlast silom izvela, imala je smisla samo ako bude propraćena islamizacijom. Tako se ovde i stvorilo jezgro islamizacije, a do izvesne mere i albanizacije Novopazarskog sandžaka.
Matija Masarek za Albance koji primaju islam kaže: "da je to plod njihove izopačene i ohole prirode". Za njihovo dalje ponašanje Masarek piše 1760. da je to ponašanje razbojničko: otimaju jaganjce, škopce, kokoši, med i maslo, seno za konje, tako da ionako siromašni narod ostaje bez ičega. Šume su pune razbojnika tako su njega i njegovu pratnju napalo 15 albanskih "kesedžija", kačak, drumskih razbojnika. Dalje iznosi kako albanski došljaci u Srbiji ne slušaju naredbe Hristovog jevanđelja.
Umesto da su ponizni, skromni i strpljivi, oni, uvređeni, odmah iz inata primaju islam, te potiskuju pravoslavne i katoličke iz njihovih sela i zauzimaju njihova imanja. Nadbiskup Masarek je nesrećan zbog ovih silnih krađa, otimačina i ubistava. Njemu se srce steže kada ugleda po šumaricama i gajevima silne grobove pravoslavnih i drugih koje su oni pobili. Isti sud o ovim događajima ima i patrijarh pećki Vasilije Brkić, koji u memoaru za grofa Orlova, od 29. marta 1771. godine, gde veli da se od muslimanskih Albanaca pribojavaju čak i sami Turci, jer je"albanskaja poroda žestoka, dosaditelna, grabitelna, nespokojna, krovprolivatelna i visokoumna". U prizrenskoj oblasti je, po Vasiliju, za vreme austrijsko-turskih ratova, hrišćana skoro nestalo "a potom su se naselili Albanci i postali Turci i napunili mesta i sela, poseli zemlju i mnogo se obogatili".
Albanci su primajući islam dobijali garanciju daljeg opstanka i mogućnost za napredovanje. Islamizacija je zahvatila prvo feudalce, pa gradsko i, najzad seosko stanovništvo. Turska vlast se naročito starala da ubrza taj proces, dajući posebne, naročito finansijske olakšice, tako da je cela srednja Albanija bila primila islam već u 16. veku. Islamizirano stanovništvo je menjalo svoj socijalni status i ekonomski položaj, oslobađalo se raznih dažbina i tereta, od potlačene raje postojalo u svakom pogledu povlašćeni sloj kome su se otvarali svi putevi ka vlasti u sistemu turske feudalne države. Funkcija islamske države i Otomanskog carstva, sastojala se u rasprostiranju, i pobedi "prave vere" s ciljem da svi podanici ovakve države, prime islam.
Poturčivanje
Islamizirani Albanci postali su najsnažnije i najsurovije oruđe za islamizaciju i pokoravanje hrišćanske raje. Na Balkanu se sprovodilo nasilno poturčivanje, sa različitim dejstvom: sa stvarnim islamiziranjem pojedinih delova naroda, grupa ili pojedinaca, ali po ceni velikih ljudskih žrtava, imovini ili zemlji. Da bi izbeglo nasilno poturčivanje, hrišćansko stanovništvo je često moralo da napušta svoju zemlju, svoj kraj, da se otiskuje u bližu ili dalju seobu. Pri tome je, opet, pored svega ostalog igrao važnu ulogu i verski momenat, pa i nacionalna svest.
Vreme prvih snažnijih talasa islamizacije pada u deceniji posle austrijsko-turskih ratova, tj. posle velikih seoba Srba 1690. i 1737. godine, što znači da je islamizaciji i albanizaciji srpskog naroda veoma pogodovala opšta pometanja i nesigurnost koja je od tada pa kroz sledeća dva stoleća trajala na celom području Stare Srbije i Makedonije. Pravoslavnih je nasilno islamizirano posle neuspelih pokušaja pokreta za oslobođenje 1630-1656. godine.
Poreklo Arbanasa (17)
Naseljavanje od 16. veka
Primanjem islama narod je primao jezik
Posledica islamizacije je albanska ekspanzija u 17. i 18. veku , a pogotovu u 19. veku jeste albanizacija srpskog stanovništva. Primanjem islama ulazilo se u zajednicu fisa, primao albanski jezik i običaj, gubila svoja narodnost. Primanjem islama stvara se neprijateljstvo prema svojoj staroj sredini. Islamizovani i albanizovani Srbi bili su najborbeniji, udarni deo albanske narodnosti. Ovakvi su ispoljavali najveću mržnju prema svojim bivšim sunarodnicima od koji su se stideli a pred Albancima su se morali dokazati da u stvarni prevernici.
Hronologija albanske kolonizacije vezana je za istorijske etape i demografske situacije. Prema istorijskim podacima i antropogeografskim rekonstrukcijama počeci kolonizacije su još u 16. veku, ali ovaj period nije obeležen masovnošću niti uspeva da promeni etnografsku situaciju ni kroz sledeća dva stoleća. Prvi masovni talasi kolonizacije su na samom kraju 17. veka, kada se koriste teške prilike na celom području ratnih operacija iz 1689. godine.
Tada su pokrenute veće srpske mase, a , s druge strane, prodor islamizovanih Albanaca od tada bitno menja svoju prirodu: sada je to nasilno potiskivanje i proterivanje srpskog naroda sa njegove zemlje. Tokom 18. veka oseća se već na jednom opštem planu namera da se ovaj srpski prostor u celini posedne i prisvoji. Tako su Kosovo i Metohija zemlja koju albanski narod postepeno i nasilno poseda i oduzima od njenih slovenskih stanovnika.
Ta albanska nasilna kolonizacija nije nikada tekla bez otpora i borbe, te da se mora govoriti i o neprekidnosti oslobodilačkih napora srpskog naroda. Kada se Srbija mogla otisnuti u prvi rat za oslobođenje, 1876. godine, etnografske granice albanskog prodora na istok dostigle su svoje najdalje tačke, svoj najširi geografski okvir. Naseljavanje Albanaca oblast je postepeno i na mahove sve više gubila svoje srpsko obeležje.
Stradali seljaci
Učvršćivanje Albanaca u prizrenskom kraju omogućilo im je da prodru u severozapadnu Makedoniju, u Polog. Pritisak dukađinskih fisova u ovom pravcu ogleda se najpre u stalnim pljačkaškim pohodima. Još krajem 16. veka u jednom turskom dokumentu iz 1595. godine navodi se neka arnautska tajfa, razbojnička družina, koja je u više mahova upadala u pološka sela, gde je opljačkala, poubijala ili ranila mnoge seljake.
Planina Korab, Šara, kao i venac koji dalje na severu odvaja Kosovo polje od Metohije, nazivali su se "aramijskim planinama", razbojničkim planinama. Ranjavanjima, pljačkama i ubistvima oni u pripremali teren za nasilno naseljavanje. U šarplaninskoj župi Sirinić, 30 km istočno od Prizrena, Albanaca nije bilo sve do sredine 18. veka; oni se u Sirinić naseljavaju u najvećem procentu u toku druge polovine 18. i početkom 19. veka. Krupne etničke promene izvršene su i u Kačaničkoj klisuri istih decenija.
Srbi uzmiču
Za metohijski kraj Has pod Paštrikom ustanovljeno je da je u njemu u toku 17. i 18. veka "izvršena potpuna etnička smena: dotada čisto srpski kraj, postao je arbanaški". Postepenim naseljavanjem Albanaca i pooarbanašivanjem islamizovanih Srba u krajnjoj liniji došlo je u drugoj polovini 19. veka. Metohijska oblast je još od srednjeg veka bila, ali i u 16. veku, "sa etničkog stanovišta, jedna od najhomogenijih srpskih pokrajina". U samom gradu Prizrenu i okolini etnički odnos bitno se menja i srpsko stanovništvo izlaže najvećem pritisku tek u 19. veku.
Tada su katoličke islamizovane Fande i Miriditi naselili posede manastira Sv. Marka i Sv. Petra Koriškog kod Prizrena, a potom proterali Srbe iz tih sela. Tako da tridesetih godina 19. veka u Metohiji je stanovništvo bilo izmešano i to osnovne etničke grupe Srba i Albanci, i da se Albanci javljaju kao većina samo u jednom delu ove oblasti, dok su " na ostaloj teritoriji pećkog, prizrenskog i prištinskog pašaluka masu stanovništva predstavljali Srbi; većih albanskih oaza van Metohije bilo je tada u Kačaniku, planinskom predelu Golaka, u Labu i Jugozapadnoj pogorini Kopaonika - mitrovačka šalja - u Gornjoj Toplici sa centrom u Kuršumliji, i u Pešteru.
Sudetski Nemac, Jozef Miler, u statistički-etnografskom pregledu dao nam je brojke o stanju u 1838. godini. On je dao podatke za Peć, Đakovicu i Prizren, ali su mu glavna statistička obeležja verska i jezička pripadnost.
Njegovi podaci su: u Peći je od ukupnog stanovništva 92,09% Srba, ali od toga je 2108 kuća muslimanskih - srpskog maternjeg jezika, dakle islamizovanih, ali još ne i albanizovanih Srba, prema 102 hrišćanske srpske kuće tj. -95,4% prema 4,6. Albanaca katolika i muslimana zajedno, po Mileru, u Peći je svega 4,17%. Miler dodaje da je Peć pre pada Despotovine 1459. godine bila mnogo veća varoš, ali je potom broj stanovnika opao usled iseljavanja Srba: 1.459, 1.481, 1.690. i 1.740.