Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Duhovno blago,kojim se nebo kupuje

Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија

Oceni ovaj blog
Хиндуистичка есхатологија

Шта бива са човеком после смрти? На то питање у Ведама и Упанишадама има разних одговора. У најстарије доба веданског периода Инди су веровали да човекова душа после смрти иде у царство Јаме где је очекују њени преци. Тако и Библија каже: “умрије Аврам и би придодат роду својему” (Пост. 25,8. Сам Бог рекао је Авраму: “Ти ћеш отићи оцима својим у миру и бићеш погребен у дубокој старости” (Пост. 15,15.
Добро би било да адвентисти и јеховисти и други секташи, који кажу да верују Светом Писму а поричу постојање душе у загробном животу, још једном прочитају ово Божје обећање Авраму па да изведу на чистац своја схватања.
Међутим, има и разлике између ово библијског и индуског схватања. По Библији, “тело се врати у земљу од које је и постало, а дух се врати Богу који га је и дао” (Проп. 12,7. “А Бог није Бог мртвих, него Бог живих”, каже сам Спаситељ лично (Лк. 20,38.
То је, дакле, хришћанско, библијско веровање: душа иде у духовни свет. Али Веде знају нешто друго. Душа иде у Јамино царство које је у подземном свету и потпуно је материјално. Ту покојник добија своје старо земаљско тело, само без икаквих земаљских недостатака. Тамо има много крава и млека и путера и меда и лепих девојака и свега што човек може пожелети. Праведници ће живети пред Варуном, а грешници иду у мрачни ад, где ће седети у потоку крви и јести длаке.
Али постоји и агностички одговор. Неки философ Насикетас да би решио питање шта бива са човеком после смрти, отишао је директно богу Јами да му постави то питање. Бог се ушепртљио, па да би избегао одговор понуди философу и част и славу и богатство и дуг живот, само нек се окани тога питања. Ја! Неће философ ни да чује. Упорно тражи одговор. Најзад Јама није имао куд, него даде неки одговор, али је заобишао суштину проблема, тако да је философ отишао кући празних руку. Исто се тако агностички завршио и разговор о том проблему између учитеља Џанавалке и његовог ученика Артабага.
Ево и најзад и трећег одговора на питање, које смо напред споменули. То је реинкарнација. Тај одговор заступа и Шрила Прабупада, нудећи га хришћанима и муслиманима, Американцима и Европљанима. Он каже: “Сваки пут када умрете, мењате тело, али ви, духовна душа у телу остајете исти. Иначе, човек може после смрти постати мачка, пас, или било шта друго. Шта ће постати, то на основу закона карме зависи од његових дела које је чинио пре смрти. И тако ће се та сеоба његове душе понављати толико пута док се потпуно не очисти и постигне потпуну свесност Кришне” (стр.21). За овако екстравагантну тврдњу Шрила Прабупада не износи никакве доказе. И не само он него нико такве доказе не поседује. Напротив, постоје чињенице које сведоче против тако фантастичне тврдње.
Пре свега, духовну суштину човека сачињава његова лична свест о себи, његова самосвест. Кад ње нестане, ако је нестане, онда нестаје и дотичне личности. Међутим, у нормалном стању свести нико се не сећа никакве своје преегзистенције. Заступници реинкарнације наводе примере да се понеко тобож сећа своје преегзистенције. Али то сећање не бива под нормалним психичким околностима, него под утицајем сугестије, аутосугестије и медитације. Али под тим околностима човек може свашта да осећа и доживљује. Но нико не може доказати објективност тих осећања и доживљаја. Један човек из Сплита, Чеда Вељачић, који је био на Цејлону и који је упознат са источњачким религијама, па и са учењем о реинкарнацији каже да су стручњаци приметили две личности које су истовремено тврдиле да су реинкарнација једне треће личности. То је разуме се, немогуће. Тиме су “сећања” разних личности на тобожњу преегзистенцију дефинитивно одбачена као некакав доказ реинкарнације. Ако неко ипак тврди да се сећа некакве своје преегзистенције, то је више проблем за психијатрију него за психологију.
Друкчије би ствар са реинкарнацијом стајала кад бисмо се сви сећали бар једне своје преегзистенције. Ено, крајем петнаестог и почетком 16. века живео је велики италијански песник Лодовико Ариосто. Он је написао чувени еп Орландо Фуриозо (Бијесни Орландо). У томе спеву има свакаквих фантазија па и оваква: Тамо у Индијском океану, на једном острву живи грозна вештица, бабускера, која је својим магијама ловила витезове, опчињавала их да је она дивна девојка, и сладостраствено уживала с њима док јој не досаде, а онда их претварала у разне животиње, биљке и дрвеће. Тако је једног витеза, Астолфа, претворила у мирту. А кад је на то острво дошао Астолфов друг и пријатељ, витез Руђер, Астолфо га је препознао и проговорио са њим. Фантазија, зар не? Да, али та фантазија је логичнија од приче о реинкарнацији. Јер, Астолфо је претворен у мирту, али је његова душа, његова свест остала иста, и он се сећао себе и свога бившег човечанског статуса. Али да се реинкарнирао у мирту, он се више не би сећао себе и не би више био Астолфо.
Кад би постојала таква реинкарнација у којој бисмо се сећали преегзистенције, онда она не би била бесмислена, јер би се човек сећао себе, своје бивше егзистенције, својих грехова и погрешака и знао би зашто се поново јавио у земаљском свету. А у реинкарнацији баш тога нема. Ја нисам пас. Али ако сам пре рођења био пас, због чега сам ја сада као Лазар Милин морам да испаштам неке грехе које је тај пас починио?!
Да ли би био праведан судија онај који би некога осудио на робију, а да му не каже зашто га осуђује? Да ли би био добар васпитач професор који би казнио ђака, а да му не каже зашто га кажњава? Нити бионакав судија био праведан, нити би такав професор био мудар, нити би њихове казне имале смисла и позитивног дејства. Биле би директно противне сваком здравом смислу и основном закону правде. Јер ја, ако се питам у овој егзистенцији, патим се због греха којих се уопште не сећам а које је учинио неко кога нисам ни познавао.
Најзад споменимо још и чињеницу да ни сви окултисти не верују у реинкарнацију. Један енглески спиритист, Артур Финдлеј, написао је књигу “На прагу етеричког свијета”. Њу је у Загребу превела на хрватски Марија Ројц-Маршези. Писац књиге каже да је успоставио везу са неким духом из етеричког света који му је ноћу давао подуке о том свету. Писац га је питао, да ли је истина да се душе из етеричког света враћају у овај физички свет из којег су једанпут отишле. Дух му је одговорио: ја сам у овом етеричком свету већ хиљаду ваших земаљских година, али нисам примети ни један случај да се неко одавде вратио на земљу.
Ја спиритистичке доказе не сматрам ни за какве доказе. Али ово сам навео само зато да се види да ни сви окултисти не верују у реинкарнацију.

Pošalji "Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија" na Facebook Pošalji "Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија" na Google Pošalji "Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија" na My Yahoo! Pošalji "Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија" na Live Pošalji "Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија" na MySpace Pošalji "Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија" na Twitter Pošalji "Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија" na Digg Pošalji "Наставак Христос и Кришна-Хиндуистичка есхатологија" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari