Tmurno jesenje vreme,sa vetrom i kišom,prati ovo posebno veče nad Beogradom..
Kao da želi da spreči nadolazeću noć,jer zna da se sprema nesvakidašnja oluja ljudskog stampeda,stešnjenog na jednom,uvek bučnom mestu.
Arena u Belom gradu.
Reka ljudi je neprekidno teče prema nekoliko ulaza zgrade poznatog arhitektonskog izgleda.
Mladih,starih,dece osnovnoškolskog uzrasta..tri generacije žure prema istom odredištu,nikad ranije to vidjeno.
Držeći se za ruke,kuma i ja hitamo u vremeplov,poput adolescentkinja ushićene,da zagrlimo naše "znance" iz mladosti..Akija i njegove drugove.
Bože,prošlo je tako mnogo..23 leta je pržilo ove ulice,od kada su bili ovde.
Davno beše susret sa njima..u "Pioniru",1987.godine.
Bilo je toplo,nije bilo vetra,ni kiše,sećam se...
"Godine prolaze...godine,proklete"...eh,nostalgija!
Prepuna hala Arene..do poslednjeg mesta,bukvalno do poslednjeg reda,poslednjeg stolice.
Ogromna pozornica...na njoj prepoznatljivi rekviziti impozantnog muzičkog arsenala.
U parteru smo,na pet-šest metara od podijuma,presrećne što smo u "epicentru"..
Pored nas dvojica matorih momaka...po načinu oblačenja i izgledu frizure,očigledno je da se radi o bivšim rokerima.
Nas dve smo iz njihovog "plemena"-istog "stajlinga"...svo četvoro u dzinsu,sa vidljivim,teškim rokerskim "nakitom"
(muškim i ženskim) i dugim kosama (muškim-skupljenim u repove,ženskim- raspuštenim u pramenove).
Nasmejaše se...nasmejasmo se.
Rekoše "biće sjajno,zar ne?"...rekosmo "naravno,zato smo ovde"..
I to je bila cela konverzacija..postidesmo se,kako to i priliči našoj prirodi old r`n`r generacije..
Reči nam nestadoše na usnama,ostadoše samo osmesi u očima..
Odjednom nestade svetla...
Arenu zagrli crnilo,proguta je mrak.
Instiktivno se dohvatismo za ruke kuma i ja,jer u sali zavlada neverovatan muk..
A onda krenuše rumorenja ljudskih glasova...šapat se sve jače se razliva ovim ogromnim prostorom.
Počeše zvižduci slični onim "ponekad u osam"..sa nekog dela nevidljive tame impozantne betonsko-čelične konstrukcije,začu se smeh..
Iz pravca podijuma odjeknuše tupi udarci bubnjeva i prolomi se zavijajući zvuk električne gitare..
U deliću sekunde,bljesnu Arena nevidjenim svetlima u bojama duge.
Kao u Postanju..."I bi svetlost..dan prvi".
Ukaza se podijum sa muzičkim virtuozima,i prolomi se vrisak ljudi istovremeno,kao u jednom glasu i...
Ooo..jee.. fešta počinjeee!!
Izleće na binu naš momak,u crnoj kožnoj jakni,u isto takvim pantalonama,i u majici sa print dezenom.
Ovo je momak u koga su nekada bile zaljubljene stotine devojaka jugoslovenskog (po nacionalnosti stanovnika) Studentskog grada.
Sada,kose vezane u "konjski rep",sedih zalizaka,vatrenih,crnih očiju..poletan,čio,nasmejan,šireći ruke
kao da želi sve da nas zagrli.
Pozdravne reči (u ime benda,i u svoje lično) zaparaše vreli vazduh Arene:"Beogradeee,čujemo li seee...?".
Reči kao zahvalnost za toplu dobrodošlicu Belog grada i Srbije.
Reči kao potvrda njihove impresioniranosti što smo pristigli u ovolikom broju (i u ovim godinama..ali o tome nećemo.)
Reči "Dugo nas nije bilo".."Beograd u našem sećanju i nikad zaboravljenoj uspomeni"..
"Da se prisetimo pesama uz koje smo se i zaljubljivali i rastajali"...
Duše su nam prepune sreće,srca nam kucaju u pojačanom ritmu.
Odgovaramo Akiju istim osećanjima...razmena ljubavi benda i publike,prosto je čudesna,neverovatna!
Sve podseća na davno zaboravljeni san.
Mi nismo ovde,u Areni.
Mi smo otputovali u svoj nekadašnji,ex-YU prostor...
Kao da smo sada u ..Ljubljani,Sarajevu, Zagrebu,Titogradu,Skopju..
Nakon neophodnog (godine su to..hej!) evociranja uspomena,izliva ljubavi izmedju benda i publike..prava muzička lavina!
Kreću žestoko,sa prvom..sa "Ljubavnom":
"Naoružan samo smiješkom hodam kroz grad
zvone zvona,nedjelja je,gdje ja pripadam.
Moje ima nije važno,jer je namjera
to što čini razliku od čovjeka do čovjeka.
Ne daj se,slušaj pjesme ljubavne,
slušaj me..ma,boli te!
Ne daj se,slušaj pjesme ljubavne
zaplači kad nitko te ne vidi".
Orila se Arena u kišovitoj oktobarskoj noći...
Hiljade ruku je krenulo u vazduh u ritmu pljeska,kao po komandi..i skoro da se nisu ni spuštale u naredna tri sata.
Pevanje sa frotmenom Parnog valjka se podrazumevalo,a bila sam posebno ponosna na ljude moje Srbije,što su se sa nesmanjenim ovacijama pridružili bendu kada su pevane "Zagreb ima isti pozivni broj" i "Gledam je dok spava".
Pesma "Zastave" je bila nešto veličanstveno...otpevali smo je sami mi,njihova publika.
Aki je suvereno,sjajno "dirigovao" našim složnim horskim nastupom..
Onda je čudesni Valjkov vokal uzviknuo:"Beograde,hvala na ljubavi kojom si nas oduševio!"
I krenula je njegova "jurnjava" pozornicom,uz "Suzama se vatre ne gase" i "Dok si pored mene"..
Ples,ples.ples...publika je omamljena,u transu.
A sa prvim taktovima "Molitve"...pesmom koju je Valjak snimio sa još jednom legendom,Dadom Topićem:
"Al` kaži kako dalje kad
nebo se zamrači,kad spuste se oblaci,
kad sunce se ne vidi..
Al` kaži kako dalje
kad ljubav nestane,kad se riječi istroše.
kad se dalje ne može..
Kada stisnu godine
tako malo vremena nam ostaje,
kad se natrag više ne može
bez ljubavi sve prestaje.."
Tog trenutka je nastao delirujum u hali.
Frenetične ovacije je bilo nemoguće izmeriti.
Koja je to bila cifra u decibelima,..Bože dragi?!
Da li smo uz ovu pesmu pokazali koliko smo,zapravo,usamljeni,koliko se tuge u nama nakupilo?
Da li je to bio znak koliko nam je ovo dogadjanje bilo potrebno?
Kao ispusni ventil,kao izduvavanje nagomilanih frustracija,nezadovoljstava i depresija,kao katarza-čišćenje duše.
Kao sve ono čega se želimo osloboditi,zaboraviti,poništiti kao da nije ni postojalo..
Ono što ostaje urezano u pamćenje,poprima već izraz setence,jeste poziv koji je dao trajan pečat ovom koncertu.
To su reči koje je Aki više puta,izmedju pojedinih pesama,upućivao nama-njegovoj publici,kao podstrek,kao podršku samom bendu..:
Reči.."Vaše ruke su naš ritam...idemo,svi!!"
Uz tu poruku je i krenula,ovog puta na poseban način izvedena "Uhvati ritam".
U Bob Marlijevom stilu..."rege" perfomans pomenute pesme.
Njiše se kompletan bend,Aki lebdi podijumom kao da je prikopčan na struju.
Cela Arena pleše kao dobro uvežbana grupa filmskih statista.
Vri od frekfencija u njoj zaglušujuće,kao u vulkanskom grotlu.
Od završnih ovacija pesme ne čuje se više ni ubedljivo najači muzički instrument-gromoviti bubnjevi..
Kad je nakon toga krenula "Ivana",mi-razigrana publika nastavljamo da plešemo i pozivamo,"provociramo" Akija da specijalno igra uz nju,da postavi "koreografiju" ove pesme..
"Spiritus movens" benda se odaziva zovu svog "stada" (možda je autentičnije-"krda"?) i pleše sa neverovatnom energijom za jednog pedesetogodišnjaka.
Bravo,Aki..svaka čast za tvoju harizmu,dečkonjo!
Bend ga prati u plesu...
Divni su ovi vremešni dečaci..njima zaista i nije potrebna prateća plesna grupa.
Neko je dobacio u publici partera,meni iza ledja:"Bravo matori..imate energije koliko i dobro utreniran košarkaški tim..svaka čast,majstori!"
I dalje..i dalje...zaboravljam već redosled pesama.
A onda,antologijska "Jesen u meni"...
Kao predah,kao balada...
Paljenje šibica,upaljača...standardni omaž majstorima svirke!
"Old r`n`r man" me pogleda suznih očiju i videvši moje iste,pruži mi ruke,za ples..
Kao u bunilu,zaplesah sa visokim,korpulentnim Strancem..
Primetih da mnogo ljudi u parteru pleše..
A Akijev glas kao glas milosrdnog Andjela....prepoznatljive reči utehe,pokajanja:
"Ma što želim,sve je tako daleko
i sad mi žao-sve bih,opet,ponovo
Najljepšu pjesmu tebi bi pjevao,
ej,kamo sreće da sam pjevat mogao..
Ptice u bijegu,tišina gradi zidove
I zvoni zbogom,riječi kazne Božije..
Te tvoje usne opojne još uvijek sanjam
kako su me ljubile.."
I...dodje kraj.
Nestade sa onim tihim,bolno izgovorenim"..hej..rano moja,hej.."..
Zagrlismo se,poljubismo se obrazima nas dvoje,"prepoznasmo" se..
Kao stari prijatelji koji se nisu dugo videli,brišući suze,uz rukovanje pred ponovni rastanak..
Zahvalismo se jedno drugom na spontanom plesu.
Ovo nam je noćas bilo potrebno,kao i stotinama drugih nostalgičnih plesača u Areni..
A onda ponovo...koja vec po redu pesma ubrzanog ritma.
I opet,ruke u vis,ravnomerno frenetično pljeskanje...
Još je u nama snage večeras..eheej!
Sutra je nedelja,odbolovaćemo ovu težinu u nogama i umor u rukama.
Nikuda nećemo..ostajemo u krevetu,ispod pokrivača,sa bajkom iz ove noći.
Samo na tren mi ove misli prolaze kroz glavu,jer osećam tromost sopstvenog tela.
Konačno,"Godine prolaze" za kraj..za završetak trećeg sata ovog nezaboravnog hepeninga.
I još nešto čudno..kada smo ih vratili "na bis",učinilo mi se da je Akijev glas bio još bolji,još snažniji.
Ne znam kako je to bilo moguće,mada sam sigurna da mi se nije učinilo.
Poslednji pozdrav.."Hvala vam za ljubav" bile su oproštajne reči naših gostiju,naših bivših YU momaka.
Trebalo je ovo doživeti,priča nikada neće moći da ostavi stvaran utisak.
Taj 16.oktobar,bio je dan kada se Arena zemljotresno njihala pod težinom Velikog Parnog.
Dan koji će se ostati zapisan u vremeplovu muzike,kao dan kada je Valjak zatresao Arenu...
Ps.
Dobro je što sam ovo kucala,a nisam morala da vam ispričam.
Još uvek nisam povratila boju svog glasa...
Ovo je bio koncert posle koga se možete osećati bolje..
Ovo je bio koncert koji vam daje snagu da opet verujete u ljubav..
Hvala vam,momci..
Bili ste i ostali jedan od najboljih bendova!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Kao da želi da spreči nadolazeću noć,jer zna da se sprema nesvakidašnja oluja ljudskog stampeda,stešnjenog na jednom,uvek bučnom mestu.
Arena u Belom gradu.
Reka ljudi je neprekidno teče prema nekoliko ulaza zgrade poznatog arhitektonskog izgleda.
Mladih,starih,dece osnovnoškolskog uzrasta..tri generacije žure prema istom odredištu,nikad ranije to vidjeno.
Držeći se za ruke,kuma i ja hitamo u vremeplov,poput adolescentkinja ushićene,da zagrlimo naše "znance" iz mladosti..Akija i njegove drugove.
Bože,prošlo je tako mnogo..23 leta je pržilo ove ulice,od kada su bili ovde.
Davno beše susret sa njima..u "Pioniru",1987.godine.
Bilo je toplo,nije bilo vetra,ni kiše,sećam se...
"Godine prolaze...godine,proklete"...eh,nostalgija!
Prepuna hala Arene..do poslednjeg mesta,bukvalno do poslednjeg reda,poslednjeg stolice.
Ogromna pozornica...na njoj prepoznatljivi rekviziti impozantnog muzičkog arsenala.
U parteru smo,na pet-šest metara od podijuma,presrećne što smo u "epicentru"..
Pored nas dvojica matorih momaka...po načinu oblačenja i izgledu frizure,očigledno je da se radi o bivšim rokerima.
Nas dve smo iz njihovog "plemena"-istog "stajlinga"...svo četvoro u dzinsu,sa vidljivim,teškim rokerskim "nakitom"
(muškim i ženskim) i dugim kosama (muškim-skupljenim u repove,ženskim- raspuštenim u pramenove).
Nasmejaše se...nasmejasmo se.
Rekoše "biće sjajno,zar ne?"...rekosmo "naravno,zato smo ovde"..
I to je bila cela konverzacija..postidesmo se,kako to i priliči našoj prirodi old r`n`r generacije..
Reči nam nestadoše na usnama,ostadoše samo osmesi u očima..
Odjednom nestade svetla...
Arenu zagrli crnilo,proguta je mrak.
Instiktivno se dohvatismo za ruke kuma i ja,jer u sali zavlada neverovatan muk..
A onda krenuše rumorenja ljudskih glasova...šapat se sve jače se razliva ovim ogromnim prostorom.
Počeše zvižduci slični onim "ponekad u osam"..sa nekog dela nevidljive tame impozantne betonsko-čelične konstrukcije,začu se smeh..
Iz pravca podijuma odjeknuše tupi udarci bubnjeva i prolomi se zavijajući zvuk električne gitare..
U deliću sekunde,bljesnu Arena nevidjenim svetlima u bojama duge.
Kao u Postanju..."I bi svetlost..dan prvi".
Ukaza se podijum sa muzičkim virtuozima,i prolomi se vrisak ljudi istovremeno,kao u jednom glasu i...
Ooo..jee.. fešta počinjeee!!
Izleće na binu naš momak,u crnoj kožnoj jakni,u isto takvim pantalonama,i u majici sa print dezenom.
Ovo je momak u koga su nekada bile zaljubljene stotine devojaka jugoslovenskog (po nacionalnosti stanovnika) Studentskog grada.
Sada,kose vezane u "konjski rep",sedih zalizaka,vatrenih,crnih očiju..poletan,čio,nasmejan,šireći ruke
kao da želi sve da nas zagrli.
Pozdravne reči (u ime benda,i u svoje lično) zaparaše vreli vazduh Arene:"Beogradeee,čujemo li seee...?".
Reči kao zahvalnost za toplu dobrodošlicu Belog grada i Srbije.
Reči kao potvrda njihove impresioniranosti što smo pristigli u ovolikom broju (i u ovim godinama..ali o tome nećemo.)
Reči "Dugo nas nije bilo".."Beograd u našem sećanju i nikad zaboravljenoj uspomeni"..
"Da se prisetimo pesama uz koje smo se i zaljubljivali i rastajali"...
Duše su nam prepune sreće,srca nam kucaju u pojačanom ritmu.
Odgovaramo Akiju istim osećanjima...razmena ljubavi benda i publike,prosto je čudesna,neverovatna!
Sve podseća na davno zaboravljeni san.
Mi nismo ovde,u Areni.
Mi smo otputovali u svoj nekadašnji,ex-YU prostor...
Kao da smo sada u ..Ljubljani,Sarajevu, Zagrebu,Titogradu,Skopju..
Nakon neophodnog (godine su to..hej!) evociranja uspomena,izliva ljubavi izmedju benda i publike..prava muzička lavina!
Kreću žestoko,sa prvom..sa "Ljubavnom":
"Naoružan samo smiješkom hodam kroz grad
zvone zvona,nedjelja je,gdje ja pripadam.
Moje ima nije važno,jer je namjera
to što čini razliku od čovjeka do čovjeka.
Ne daj se,slušaj pjesme ljubavne,
slušaj me..ma,boli te!
Ne daj se,slušaj pjesme ljubavne
zaplači kad nitko te ne vidi".
Orila se Arena u kišovitoj oktobarskoj noći...
Hiljade ruku je krenulo u vazduh u ritmu pljeska,kao po komandi..i skoro da se nisu ni spuštale u naredna tri sata.
Pevanje sa frotmenom Parnog valjka se podrazumevalo,a bila sam posebno ponosna na ljude moje Srbije,što su se sa nesmanjenim ovacijama pridružili bendu kada su pevane "Zagreb ima isti pozivni broj" i "Gledam je dok spava".
Pesma "Zastave" je bila nešto veličanstveno...otpevali smo je sami mi,njihova publika.
Aki je suvereno,sjajno "dirigovao" našim složnim horskim nastupom..
Onda je čudesni Valjkov vokal uzviknuo:"Beograde,hvala na ljubavi kojom si nas oduševio!"
I krenula je njegova "jurnjava" pozornicom,uz "Suzama se vatre ne gase" i "Dok si pored mene"..
Ples,ples.ples...publika je omamljena,u transu.
A sa prvim taktovima "Molitve"...pesmom koju je Valjak snimio sa još jednom legendom,Dadom Topićem:
"Al` kaži kako dalje kad
nebo se zamrači,kad spuste se oblaci,
kad sunce se ne vidi..
Al` kaži kako dalje
kad ljubav nestane,kad se riječi istroše.
kad se dalje ne može..
Kada stisnu godine
tako malo vremena nam ostaje,
kad se natrag više ne može
bez ljubavi sve prestaje.."
Tog trenutka je nastao delirujum u hali.
Frenetične ovacije je bilo nemoguće izmeriti.
Koja je to bila cifra u decibelima,..Bože dragi?!
Da li smo uz ovu pesmu pokazali koliko smo,zapravo,usamljeni,koliko se tuge u nama nakupilo?
Da li je to bio znak koliko nam je ovo dogadjanje bilo potrebno?
Kao ispusni ventil,kao izduvavanje nagomilanih frustracija,nezadovoljstava i depresija,kao katarza-čišćenje duše.
Kao sve ono čega se želimo osloboditi,zaboraviti,poništiti kao da nije ni postojalo..
Ono što ostaje urezano u pamćenje,poprima već izraz setence,jeste poziv koji je dao trajan pečat ovom koncertu.
To su reči koje je Aki više puta,izmedju pojedinih pesama,upućivao nama-njegovoj publici,kao podstrek,kao podršku samom bendu..:
Reči.."Vaše ruke su naš ritam...idemo,svi!!"
Uz tu poruku je i krenula,ovog puta na poseban način izvedena "Uhvati ritam".
U Bob Marlijevom stilu..."rege" perfomans pomenute pesme.
Njiše se kompletan bend,Aki lebdi podijumom kao da je prikopčan na struju.
Cela Arena pleše kao dobro uvežbana grupa filmskih statista.
Vri od frekfencija u njoj zaglušujuće,kao u vulkanskom grotlu.
Od završnih ovacija pesme ne čuje se više ni ubedljivo najači muzički instrument-gromoviti bubnjevi..
Kad je nakon toga krenula "Ivana",mi-razigrana publika nastavljamo da plešemo i pozivamo,"provociramo" Akija da specijalno igra uz nju,da postavi "koreografiju" ove pesme..
"Spiritus movens" benda se odaziva zovu svog "stada" (možda je autentičnije-"krda"?) i pleše sa neverovatnom energijom za jednog pedesetogodišnjaka.
Bravo,Aki..svaka čast za tvoju harizmu,dečkonjo!
Bend ga prati u plesu...
Divni su ovi vremešni dečaci..njima zaista i nije potrebna prateća plesna grupa.
Neko je dobacio u publici partera,meni iza ledja:"Bravo matori..imate energije koliko i dobro utreniran košarkaški tim..svaka čast,majstori!"
I dalje..i dalje...zaboravljam već redosled pesama.
A onda,antologijska "Jesen u meni"...
Kao predah,kao balada...
Paljenje šibica,upaljača...standardni omaž majstorima svirke!
"Old r`n`r man" me pogleda suznih očiju i videvši moje iste,pruži mi ruke,za ples..
Kao u bunilu,zaplesah sa visokim,korpulentnim Strancem..
Primetih da mnogo ljudi u parteru pleše..
A Akijev glas kao glas milosrdnog Andjela....prepoznatljive reči utehe,pokajanja:
"Ma što želim,sve je tako daleko
i sad mi žao-sve bih,opet,ponovo
Najljepšu pjesmu tebi bi pjevao,
ej,kamo sreće da sam pjevat mogao..
Ptice u bijegu,tišina gradi zidove
I zvoni zbogom,riječi kazne Božije..
Te tvoje usne opojne još uvijek sanjam
kako su me ljubile.."
I...dodje kraj.
Nestade sa onim tihim,bolno izgovorenim"..hej..rano moja,hej.."..
Zagrlismo se,poljubismo se obrazima nas dvoje,"prepoznasmo" se..
Kao stari prijatelji koji se nisu dugo videli,brišući suze,uz rukovanje pred ponovni rastanak..
Zahvalismo se jedno drugom na spontanom plesu.
Ovo nam je noćas bilo potrebno,kao i stotinama drugih nostalgičnih plesača u Areni..
A onda ponovo...koja vec po redu pesma ubrzanog ritma.
I opet,ruke u vis,ravnomerno frenetično pljeskanje...
Još je u nama snage večeras..eheej!
Sutra je nedelja,odbolovaćemo ovu težinu u nogama i umor u rukama.
Nikuda nećemo..ostajemo u krevetu,ispod pokrivača,sa bajkom iz ove noći.
Samo na tren mi ove misli prolaze kroz glavu,jer osećam tromost sopstvenog tela.
Konačno,"Godine prolaze" za kraj..za završetak trećeg sata ovog nezaboravnog hepeninga.
I još nešto čudno..kada smo ih vratili "na bis",učinilo mi se da je Akijev glas bio još bolji,još snažniji.
Ne znam kako je to bilo moguće,mada sam sigurna da mi se nije učinilo.
Poslednji pozdrav.."Hvala vam za ljubav" bile su oproštajne reči naših gostiju,naših bivših YU momaka.
Trebalo je ovo doživeti,priča nikada neće moći da ostavi stvaran utisak.
Taj 16.oktobar,bio je dan kada se Arena zemljotresno njihala pod težinom Velikog Parnog.
Dan koji će se ostati zapisan u vremeplovu muzike,kao dan kada je Valjak zatresao Arenu...
Ps.
Dobro je što sam ovo kucala,a nisam morala da vam ispričam.
Još uvek nisam povratila boju svog glasa...
Ovo je bio koncert posle koga se možete osećati bolje..
Ovo je bio koncert koji vam daje snagu da opet verujete u ljubav..
Hvala vam,momci..
Bili ste i ostali jedan od najboljih bendova!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
