Едмунд Берк, британски политички философ ирског порекла из осамнаестог века, вредан је и данас пажње. Као Макиавели за Италијане и Монтескије за Французе, тако је Берк за Енглезе најнационалнији политички мислилац. Осим тога, Берк је један од најранијих и најзначајних критичара француске револуције. Беркова критика је необично продирна, кроз француску револуцију, она погађа и демократију. У енглеској политици, Берк је играо улогу хора античке трагедије или мудрице француске комедије, - наиме, извлачио је из догађаја њихов смисао и њихову поуку. Едмунд Берк је 1790. објавио дело под називом „ Размишљања о француској револуцији „ . Француска револуција је за Берка била дело лудила и злочина, па је он прекинуо пријатељство са својим дугогодишњим пријатељем Фоксом, који је бранио Француску револуцију. Берк се удубио као мало ко од савременика у основне идеје револуције.
Занимљиво је да Берк није одобравао укидање сталешких повластица што је било једно од главних дела револуције. Берк је сматрао да су сталежи имали ту добру страну да су спајали људе истих социјалних интереса; држава се на њих наслањала као виша организација на ниже. Берк се питао ко ће, када се укину сталежи, држати у вези дезорганизоване појединце. Старо аристократско друштво које је одлазило, имало је у његовим очима више вредности. У том друштву било је више моралне везе између оних који су владали и оних над којима се владало. У аристократском друштву владао је дух витештва, како га је Берк називао. Они који су били потчињени осећали су према својим господарима љубави и поштовања као према заштитницима.
Истичући лична права више него друштвене дужности, Француска револуција је припремила једну друштвену средину без узајамне потпоре и љубави, која се држи заједно само хладним рачунима једне банкарско - новинарксе организације. О условима добре владе Берк је имао аристократске идеје. Ипак , што је Берк највећма осуђивао код француске револуције, то је њен општи дух – другим речима, ону рационалистичку философију на чија се начела она позивала. Рационалистички философи су били у заблуди да је људски разум у стању изнаћи једно савршено друштвено уређење са којим би одмах настало опште благостање. Берк је замишљао државу као једну целину у којој се од уже групе иде ка широј, - од породице ка општини, од општине ка области и сталежима, од области и сталежа ка држави. Са овог основног гледишта Берк је чинио замерку демократији, која је збрисала све друге друштвене организације сем државе, и која је покушала основати државу са потпуно осамаљеним појединцима. Берк је код Француске револуције поглавито осуђивао њен идеализам и њену насилност.
Све до Берка, схватање државе је било индивидуалистичко. Берк је донео ново органско схватање државе. Берково схватање државе обележава се у историји политичких доктрина као почетак романтизма. Освалд Шпенглер је био један од најчувенијих романтичара. Шпенглер је предвиђао скору пропаст западне културе, и то стога што се културни живот усресредио у градовима, што је друштвена дисциплина попустила, и што се лична критичност развила на штету творачких снага колективне подсвести. Култура цвета само дотле докле су везе човека с природом и појединца с друштвом јаке и присне. Другим речима, она цвета докле су човек, природа, друштво спојени уједно. Чим почне њихово распарчавање, чим човек стане живети сувише извештаченим варошким животом, и чим се почне више занимати својом властитом личношћу него друштвеном заједницом, извори културе усахњују.
Берк се није бавио питањем културне кризе, али и он је, као Шпенглер, био неповерљив према идивидуалистичком рационализму и према претежно варошкој култури. Шпенглер није веровао у непрекидност напретка: будући равнотежа између природе и технике, култура се са муком одржава. Ни Берк није веровао у непрекидност напректа: равнотежа друштвених снага која чини могућним миран културни живот, лако се квари, - и онда настаје револуционарни хаос. Шпенглер се бавио равнотежом културних, а Берк равнотежом политичких чиилаца, али обојица су имали идеју о једној равнотежи коју, ако се постигне, ваља добро чувати, не тражећи ништа боље.