Topli dodir njegove ruke na mom ramenu razliva se samotnom belinom poznate sobe.
Nežan poljubac u kosu vraća me u okrilje sigurnosti ranog detinjstva.
Ali..još uvek je prisutan onaj česti osećaj mučnine u stomaku i prepoznatljiv osećaj čvora u želucu,koji je skoro moguće opipati pod prstima.
I dalje stvarna prisutnost nervoze,baš kao i onda kada je on nedavno bio ovde-napola dovršene rečenice,nesuvisla pitanja,smušeni odgovori i duge pauze nemog gledanja..kao haotični niz sekvenci istrgnut iz kaleidoskopa uredno složenih,pokretnih slika.
Kopija "deja vu" dogadjaja,scenario poznatog "Mrmot`s day" filma.
Kako podignuti otežali pokrov prašine pod kojim su zakopani osećaji?
Da li je moguće premostiti okean?
Kako poverovati ponovo da se Dobro može Dobrim vratiti,kada mi je moje Dobro istrgnuto iz naručja,oteto neopozivom odlukom Velikog Graditelja?
Imam li dovoljno snage za ovo,svesna da pokušavam da pokrenem perpetuum mobille..
Sva pogubljena,poput deteta u nepoznatom kraju grada,stojim nasred rašomonskog raskršća,suznih očiju,zbunjena,pod pogledom Nepoznatog koji čeka odgovor.
Ispred mene stoji Stranac koji želi da postane deo mog života..
Preplašena,bojim se da će pitanje koje lebdi u vazduhu,ako se izgovori,razlomiti nepodnošljivu tišinu izmedju nas.
Očaj me hvata pri pomisli da može da "vidi" šta se dešava u meni,pa brzo spuštam pogled,u pokušaju da sakrijem slike vremeplova,zauvek u pamćenje urezane.
Sklopljenih očiju opažam jasnije sebe i pitam se da li je to što vidim samo arhetipska slika sopstvene mene..ja-obgrljena oko nečijeg vrata,usnula u nečijem širokom zagrljaju..slika za koju se potajno nadam da će ostati na zidu ove sobe i kada otvorim oči.
Moj pogled se upija u njegovo lice,kao da traži nešto davno izgubljeno,zamrlu iskru nečega prepoznatljivog,bezimenog,nečega što ima čarobnu moć da protera nagomilane,maglovite strepnje.
Ogroman je strah što snažno parališe moje ruke i moje misli.
U ovakvim trenucima najradije bih pobegla,da me nema.
U ugrožavajućoj situaciji beg preplašenog deteta predstavlja jedino rešenje..
I dok mi Stranac prilazi,čvrsto zatvaram oči,sigurna da će tako moj strah nestati.
Ove njegove pružene ruke me podsećaju na krila,na poziv na let..
I u tom snažnom stisku očnih kapaka,vidim malenu,plavu petogodišnjakinju,koja zauvek u meni spava,snom Uspavane.
Uvek bi čvrsto zažmurila da ne gleda kako se odvaja od tla,dok njeno telo leti u zamasima ljuljaške,čvrsto se držeći za lance i sklopljenih očiju jedino misleći na toplinu sunca i vetar u kosi.
I kasnije...kada je mala petogodišnja postala velika sedamnaestogodišnja,uvek bi čvrsto stiskala oči kada bi se velika čelična ptica odvajala od tla.
Strah bi popustio i mučnina u želucu jenjavala kada bi pogled uranjao u plavetnilo beskrajnog nebeskog svoda,praslike davno uzgubljenog raja.
Let izmedju paperjastih oblaka je izazivao maštu i potiskivao strah u devojci-i ona je na njega zaboravljala.
Vraćao se onog momenta kada se u etru začuje"molim vas,ugasite svetla i vežite svoje pojaseve".
Tada je ponovo,ledenom rukom svojom hvatao njeno srce i smrznuti dodir njegov bi trajao sve dok ne protutnji stravična turbolencija i ne oseti se spasonosni udar avionskih točkova o pistu.
I evo me tu,gde sam se zatekla po Njegovoj volji.
Ovo je let...možda poslednji.
Zatvaram oči i pružam ruke prema Strancu,kao da će u dodiru sa njegovim,moj strah nestati.
Širom zatvorenih očiju dodirujem nečije prisustvo i znam da još nije vreme da ih otvorim.
Mislim da nisam još spremna..pogled mi nije dovoljno bistar,sigurnost se još uvek nalazi sa one strane vida.
Bojim se da neću prepoznati ono što godinama očajnički tražim,da ću nepažnjom propustiti neki bitan detalj koji mi je presudno važan..
Ali,ko zna..možda će biti vremena.
Nesigurnim koracima gazim prema svetlu koje nazirem na kraju tunela.
Ipak,dobro je.
Opet koračam...
Nežan poljubac u kosu vraća me u okrilje sigurnosti ranog detinjstva.
Ali..još uvek je prisutan onaj česti osećaj mučnine u stomaku i prepoznatljiv osećaj čvora u želucu,koji je skoro moguće opipati pod prstima.
I dalje stvarna prisutnost nervoze,baš kao i onda kada je on nedavno bio ovde-napola dovršene rečenice,nesuvisla pitanja,smušeni odgovori i duge pauze nemog gledanja..kao haotični niz sekvenci istrgnut iz kaleidoskopa uredno složenih,pokretnih slika.
Kopija "deja vu" dogadjaja,scenario poznatog "Mrmot`s day" filma.
Kako podignuti otežali pokrov prašine pod kojim su zakopani osećaji?
Da li je moguće premostiti okean?
Kako poverovati ponovo da se Dobro može Dobrim vratiti,kada mi je moje Dobro istrgnuto iz naručja,oteto neopozivom odlukom Velikog Graditelja?
Imam li dovoljno snage za ovo,svesna da pokušavam da pokrenem perpetuum mobille..
Sva pogubljena,poput deteta u nepoznatom kraju grada,stojim nasred rašomonskog raskršća,suznih očiju,zbunjena,pod pogledom Nepoznatog koji čeka odgovor.
Ispred mene stoji Stranac koji želi da postane deo mog života..
Preplašena,bojim se da će pitanje koje lebdi u vazduhu,ako se izgovori,razlomiti nepodnošljivu tišinu izmedju nas.
Očaj me hvata pri pomisli da može da "vidi" šta se dešava u meni,pa brzo spuštam pogled,u pokušaju da sakrijem slike vremeplova,zauvek u pamćenje urezane.
Sklopljenih očiju opažam jasnije sebe i pitam se da li je to što vidim samo arhetipska slika sopstvene mene..ja-obgrljena oko nečijeg vrata,usnula u nečijem širokom zagrljaju..slika za koju se potajno nadam da će ostati na zidu ove sobe i kada otvorim oči.
Moj pogled se upija u njegovo lice,kao da traži nešto davno izgubljeno,zamrlu iskru nečega prepoznatljivog,bezimenog,nečega što ima čarobnu moć da protera nagomilane,maglovite strepnje.
Ogroman je strah što snažno parališe moje ruke i moje misli.
U ovakvim trenucima najradije bih pobegla,da me nema.
U ugrožavajućoj situaciji beg preplašenog deteta predstavlja jedino rešenje..
I dok mi Stranac prilazi,čvrsto zatvaram oči,sigurna da će tako moj strah nestati.
Ove njegove pružene ruke me podsećaju na krila,na poziv na let..
I u tom snažnom stisku očnih kapaka,vidim malenu,plavu petogodišnjakinju,koja zauvek u meni spava,snom Uspavane.
Uvek bi čvrsto zažmurila da ne gleda kako se odvaja od tla,dok njeno telo leti u zamasima ljuljaške,čvrsto se držeći za lance i sklopljenih očiju jedino misleći na toplinu sunca i vetar u kosi.
I kasnije...kada je mala petogodišnja postala velika sedamnaestogodišnja,uvek bi čvrsto stiskala oči kada bi se velika čelična ptica odvajala od tla.
Strah bi popustio i mučnina u želucu jenjavala kada bi pogled uranjao u plavetnilo beskrajnog nebeskog svoda,praslike davno uzgubljenog raja.
Let izmedju paperjastih oblaka je izazivao maštu i potiskivao strah u devojci-i ona je na njega zaboravljala.
Vraćao se onog momenta kada se u etru začuje"molim vas,ugasite svetla i vežite svoje pojaseve".
Tada je ponovo,ledenom rukom svojom hvatao njeno srce i smrznuti dodir njegov bi trajao sve dok ne protutnji stravična turbolencija i ne oseti se spasonosni udar avionskih točkova o pistu.
I evo me tu,gde sam se zatekla po Njegovoj volji.
Ovo je let...možda poslednji.
Zatvaram oči i pružam ruke prema Strancu,kao da će u dodiru sa njegovim,moj strah nestati.
Širom zatvorenih očiju dodirujem nečije prisustvo i znam da još nije vreme da ih otvorim.
Mislim da nisam još spremna..pogled mi nije dovoljno bistar,sigurnost se još uvek nalazi sa one strane vida.
Bojim se da neću prepoznati ono što godinama očajnički tražim,da ću nepažnjom propustiti neki bitan detalj koji mi je presudno važan..
Ali,ko zna..možda će biti vremena.
Nesigurnim koracima gazim prema svetlu koje nazirem na kraju tunela.
Ipak,dobro je.
Opet koračam...
