Kao i u slučaju monetizacije aktive i kod “mulitiplikacije” depozita po viđenju banka kreira svež bezgotovinski novac „iz ničega“, s tom razlikom što sada pretvara gotovinsku uplatu svog klijenta u bezgotovinska sredstva plaćanja, tako što njegov keš zajmi nekom drugom klijentu, a stanje na tekućem računu ostavlja nepromenjenim, što se u srpskom jeziku zove falsifikovanje. Za banku je samo bitno da ima dovoljno keša da isplati tekuće klijente, tj. one koji trenutno imaju potrebu za gotovinom, što banke iskustveno znaju, tj. procenjuju. Sve druge klijente, kada bi istovremeno nagrnuli na šaltere zahtevajući keš novac, banka ne bi mogla isplatiti sve i da hoće. Ali to se krije od javnosti, te se zato i kaže da se bankarski sistem bazira „na poverenju“.
Pošto se sa njih vrše bezgotovinska plaćanja, bankarski tekući računi se u praksi ponašaju isto kao i opipljivi novac, tj. keš. Nikakve razlike sa aspekta likvidnosti tu nema. I jedno i drugo predstavlja medijum razmene, nešto oko čega se svi drugi „kolju“ i bore da bi razmenili svoju robu i usluge, dok bankari za to vreme krivotvore pare i sve mirno posmatraju, gledajući kako se reka novca u vidu kamate sliva svakog časa. Ili ako se ne sliva, jer su ti isti bankari sve živo zadužili, pa zatim obustavili ili pooštrili uslove kreditiranja namerno izazivajući nelikvidnost u društvu, onda banka ima pravo da vam zapleni imovinu. Pošteno, jel da? Na sajtu tzv. Narodne banke koja je narodna samo u nazivu, u odeljku monetarni agregati, možete videti da ovakav knjiški ili bankarski novac čini glavninu likvidne dinarske mase (M1 novčani agregat). Da bi malo zamazali oči neupućenoj javnosti, bankari koriste izraz transferabilni depoziti ili depoziti po viđenju, što je samo drugi naziv za prolazne račune, odnosno bezgotovinski novac koji se svakodnevno i protivno svim zakonima emituje u vidu kredita stvorenih iz ničega.
Inače, postoji čitav niz termina koji bankari koriste kao paravan za svoje tajne i kriminalne aktivnosti. Kreiranje „depozita“ je jedan od njih. Depozit se ne kreira, tako nešto reći je protivrečnost. Depozit može samo da se položi u banku od strane njenih klijenata. Ono što banka kreira je bezgotovinski novac na način kako je u tekstu opisano i koji se koristi kao svojevrsno oružje za porobljavanje bilo kog društva koje to dozvoli. Obzirom na količinu nesvesti, „zdravo za gotovo“ pristupa, ogromne korupcije u medijima i obrazovnom sistemu, nije ni čudo što tako nešto prolazi već decenijama, a ponegde i vekovima. Metod je toliko efikasan i izrabljivački, da nijedna okupaciona vojska ne može ni da mu „primiriše“. Nadajmo se da će upotreba interneta i širenje informacija promeniti ovakvo stanje i osvestiti ljude.
Ako nekom još uvek nije jasno šta se dešava u zemlji Srbiji (a bogami i šire), zamislite da u vašoj kući ili stanu imate skrivenu štampariju novca i da takve krivotvorene pare zajmite uz kamatu drugim ljudima ili preduzećima koji ni ne slute odakle vam novac. Današnje poslovne banke rade upravo to, samo što se sve odvija preko bankovnih računa koji predstavljaju zasebnu vrstu (bezgotovinskog) novca iliti sredstva razmene. Ne treba biti posebno pametan pa shvatiti koliku moć, kontrolu nad privrednim tokovima i materijalnu korist to donosi njihovim vlasnicima, a koliko sve druge stavlja u podređen, gotovo robovski položaj. Emitovanje novca je nekada bila carska privilegija, jer je to bio (i ostao) dokaz vrhovne moći i suvereniteta. Dok nam danas bestidno podmeću priču o demokratiji, ta moć se nalazi u rukama stranih privatnih bankara koji se polomiše od brige za boljitak jedne Srbije, Grčke, Mađarske, Litvanije, Španije, Islanda… lista je predugačka.
Današnji novčani sistem je kao protočni bojler u koji se na jednom kraju sipaju krediti kreirani iz vazduha, dok na drugom oni nestaju iz opticaja (poništavaju se) svakom otplatom rate, a šapu na ventilu drže privatni bankari kojima plaćamo kamate i indirektno poreze. Kada sve živo zaduže, onda zavrnu slavinu optužujući privredu koja puca pod teretom dugova da je problem u njoj, dok na sve strane plene imovinu i otpuštaju radnike. Vlastima i raznim “ekspertima” sa TV ekrana ne pada na pamet da o ovome govore, jer su na ovaj ili onaj način namireni. Od takvih ne treba očekivati da progovore i učine nešto za opšte dobro i spas ove zemlje. Zato, uzmite se u pamet i dodatno istražite ako vam nešto nije jasno. Razgovarajte sa prijateljima i poznanicima i širite informacije. Ne strahujte da niste dovoljno stručni da govorite o ovome, jer to je samo paravan iza koga se kriju vlast i samozvani stručnjaci koji su nam uništili ekonomiju i predali zemlju u ruke privatnim “bankarima” i zelenašima.
Šta je rešenje za izlazak iz ovakve situacije jednom za svagda? Srbiji je preko potrebna monetarna reforma i uspostavljanje javne kontrole nad emisijom novca. Ovaj proces je danas pod apsolutnom kontrolom stranih privatnih banaka, onih čije filijale možete videti na svakom ćošku i koje u stvarnosti rukovode i centralnom bankom. Guverner je tu samo marioneta, čovek zadužen da glumi pred kamerama i sprovodi tuđe naloge. Monetarna reforma podrazumeva da se emitovanje svežeg novca i kredita vrati u okrilje države, tj. izabrane Vlade i Parlamenta što bi trebalo da bude njena najvažnija odgovornost i obaveza, jer država koja ne emituje sopstveni novac nije država već kolonija koja srlja u propast i dužničko ropstvo. Tehnički deo posla bi obavljale države razvojne banke u saradnji sa Narodnom bankom ili Upravom za Trezor i za to bi direktno odgovarali Vladi. Sve to uz vrlo blage kamate kao vid obezbeđenja i podsticaja da se pare upotrebe u produktivne svrhe što će dinarima dati pokriće i očuvati kupovnu moć. Najbitnije je da se ovako generisani prihodi po osnovu kamata počnu slivati u državni budžet umesto u džepove stranih privatnih “bankara”, čime zatvaramo krug i kreiramo jedan stabilan izvor za finansiranje javne potrošnje. Na ovaj način novac se vraća u promet (što danas nije slučaj) i to širokom krugu korisnika neopterećen bilo kakvim kamatama i dugovanjima što povećava kupovnu moć stanovništva i blagotvorno deluje na domaću privredu. Budžetski deficit i nelikvidnost postaju prošlost, kao i aktuelni "krediti za likvidnost" koji su sami po sebi teška nebuloza i nusprodukt uzurpiranog monetarnog sistema.
Plus toga, ovlašćene banke bi emitovale nekreditni (debt-free) novac za podršku državnim preduzećima i projektima od javnog značaja kao npr: putevi, mostovi, škole, bolnice, vodovod, kanalizacija, odlaganje i reciklaža otpada, hidroelektrane, alternativni izvori energije, rudarski baseni, sistemi za navodnjavanje i sl. Uporedo sa tim, uvodi se 100% obavezna rezerva na depozite po viđenju (prolazne račune), što stavlja tačku na praksu krivotvorenja novca. Privatne banke bi tada počele da rade ono što ljudi naivno veruju da sada rade – zajme postojeći novac, tj. štednju. Konkretno, za prikupljenu štednju banke bi izdavale certifikate o depozitu različite ročnosti i u skladu sa tim odobravale kredite. Sve mimo toga bi značilo trajno oduzimanje dozvole za rad i povlačenje krivične odgovornosti. Najbolje od svega jeste što je ovakav sistem veoma lak za kontrolisanje, jer postoje jasni pokazatelji da li stvari teku u pravom smeru. U njemu je inflacija kao sistemska pojava nemoguća i tu nema vrdanja od strane Vlade i monetarnih vlasti. Zaposlenost brzo raste do nivoa pune uposlenosti privrede u roku od najviše par godina, s tim da prvi efekti moraju biti jasno vidljivi u toku nekoliko meseci. Troškovi života drastično opadaju praćeni smanjenjem ili potpunim ukidanjem poreza, standard raste munjevito. U društvu vlada blagostanje primereno znanju, inovacijama i prirodnim resursima kojima je Srbija prebogata. Nikad više robovi uzurpatorima i parazitima koji društvu zajme njegov sopstveni novac ili ga još gore ne zajme, čime parališu privredu koja propada i davi se u nelikvidnosti i dugovima, ni kriva ni dužna.
Čitava mudrost oko novca i monetarnih finansija se može sažeti u 3 osnovna principa i to bi svako trebao naučiti kao tablicu množenja, jer onda niko neće moći da vam prodaje maglu:
1. Novac je apstraktno javno dobro, stvar dogovora i zakona. Što manje supstance ima u sebi, tim je više novac. Zato je papirni odličan, a žiralni ili bezgotovinski još bolji. Sam po sebi novac nije vrednost ni bogatstvo niti nekakav nedostajući kapital, već puka evidencija koja služi da olakša razmenu robe i usluga, tj. pravih vrednosti koje se proizvode u jednom društvu, što bi inače moralo da se radi prostom trampom.
2. Novac u bilo kojoj formi sme da kreira i emituje isključivo država, tj. ovlašćena javna ustanova i državne banke čija dobit odlazi u budžet javni prihod, a ne privatnici kao što je danas slučaj, jer onda imamo na delu kriminal i prevaru epskih proporcija sa katastrofalnim posledicama po društvo i ekonomiju.
3. I najzad, pare se emituju u produktivne svrhe, što čuva kupovnu moć dinara i ujedno podmazuje privredni mehanizam i celokupnu razmenu na dobrobit celog društva. Pokriće za novac su roba i usluge koji se proizvode u jednoj zemlji. Ukoliko ne bi bilo robe i usluga namenjenih razmeni, novac bi bio potpuno bezvredan, bio on od papira, zlata ili u vidu brojki na tekućem računu.
Pošto se sa njih vrše bezgotovinska plaćanja, bankarski tekući računi se u praksi ponašaju isto kao i opipljivi novac, tj. keš. Nikakve razlike sa aspekta likvidnosti tu nema. I jedno i drugo predstavlja medijum razmene, nešto oko čega se svi drugi „kolju“ i bore da bi razmenili svoju robu i usluge, dok bankari za to vreme krivotvore pare i sve mirno posmatraju, gledajući kako se reka novca u vidu kamate sliva svakog časa. Ili ako se ne sliva, jer su ti isti bankari sve živo zadužili, pa zatim obustavili ili pooštrili uslove kreditiranja namerno izazivajući nelikvidnost u društvu, onda banka ima pravo da vam zapleni imovinu. Pošteno, jel da? Na sajtu tzv. Narodne banke koja je narodna samo u nazivu, u odeljku monetarni agregati, možete videti da ovakav knjiški ili bankarski novac čini glavninu likvidne dinarske mase (M1 novčani agregat). Da bi malo zamazali oči neupućenoj javnosti, bankari koriste izraz transferabilni depoziti ili depoziti po viđenju, što je samo drugi naziv za prolazne račune, odnosno bezgotovinski novac koji se svakodnevno i protivno svim zakonima emituje u vidu kredita stvorenih iz ničega.
Inače, postoji čitav niz termina koji bankari koriste kao paravan za svoje tajne i kriminalne aktivnosti. Kreiranje „depozita“ je jedan od njih. Depozit se ne kreira, tako nešto reći je protivrečnost. Depozit može samo da se položi u banku od strane njenih klijenata. Ono što banka kreira je bezgotovinski novac na način kako je u tekstu opisano i koji se koristi kao svojevrsno oružje za porobljavanje bilo kog društva koje to dozvoli. Obzirom na količinu nesvesti, „zdravo za gotovo“ pristupa, ogromne korupcije u medijima i obrazovnom sistemu, nije ni čudo što tako nešto prolazi već decenijama, a ponegde i vekovima. Metod je toliko efikasan i izrabljivački, da nijedna okupaciona vojska ne može ni da mu „primiriše“. Nadajmo se da će upotreba interneta i širenje informacija promeniti ovakvo stanje i osvestiti ljude.
Ako nekom još uvek nije jasno šta se dešava u zemlji Srbiji (a bogami i šire), zamislite da u vašoj kući ili stanu imate skrivenu štampariju novca i da takve krivotvorene pare zajmite uz kamatu drugim ljudima ili preduzećima koji ni ne slute odakle vam novac. Današnje poslovne banke rade upravo to, samo što se sve odvija preko bankovnih računa koji predstavljaju zasebnu vrstu (bezgotovinskog) novca iliti sredstva razmene. Ne treba biti posebno pametan pa shvatiti koliku moć, kontrolu nad privrednim tokovima i materijalnu korist to donosi njihovim vlasnicima, a koliko sve druge stavlja u podređen, gotovo robovski položaj. Emitovanje novca je nekada bila carska privilegija, jer je to bio (i ostao) dokaz vrhovne moći i suvereniteta. Dok nam danas bestidno podmeću priču o demokratiji, ta moć se nalazi u rukama stranih privatnih bankara koji se polomiše od brige za boljitak jedne Srbije, Grčke, Mađarske, Litvanije, Španije, Islanda… lista je predugačka.
Današnji novčani sistem je kao protočni bojler u koji se na jednom kraju sipaju krediti kreirani iz vazduha, dok na drugom oni nestaju iz opticaja (poništavaju se) svakom otplatom rate, a šapu na ventilu drže privatni bankari kojima plaćamo kamate i indirektno poreze. Kada sve živo zaduže, onda zavrnu slavinu optužujući privredu koja puca pod teretom dugova da je problem u njoj, dok na sve strane plene imovinu i otpuštaju radnike. Vlastima i raznim “ekspertima” sa TV ekrana ne pada na pamet da o ovome govore, jer su na ovaj ili onaj način namireni. Od takvih ne treba očekivati da progovore i učine nešto za opšte dobro i spas ove zemlje. Zato, uzmite se u pamet i dodatno istražite ako vam nešto nije jasno. Razgovarajte sa prijateljima i poznanicima i širite informacije. Ne strahujte da niste dovoljno stručni da govorite o ovome, jer to je samo paravan iza koga se kriju vlast i samozvani stručnjaci koji su nam uništili ekonomiju i predali zemlju u ruke privatnim “bankarima” i zelenašima.
Šta je rešenje za izlazak iz ovakve situacije jednom za svagda? Srbiji je preko potrebna monetarna reforma i uspostavljanje javne kontrole nad emisijom novca. Ovaj proces je danas pod apsolutnom kontrolom stranih privatnih banaka, onih čije filijale možete videti na svakom ćošku i koje u stvarnosti rukovode i centralnom bankom. Guverner je tu samo marioneta, čovek zadužen da glumi pred kamerama i sprovodi tuđe naloge. Monetarna reforma podrazumeva da se emitovanje svežeg novca i kredita vrati u okrilje države, tj. izabrane Vlade i Parlamenta što bi trebalo da bude njena najvažnija odgovornost i obaveza, jer država koja ne emituje sopstveni novac nije država već kolonija koja srlja u propast i dužničko ropstvo. Tehnički deo posla bi obavljale države razvojne banke u saradnji sa Narodnom bankom ili Upravom za Trezor i za to bi direktno odgovarali Vladi. Sve to uz vrlo blage kamate kao vid obezbeđenja i podsticaja da se pare upotrebe u produktivne svrhe što će dinarima dati pokriće i očuvati kupovnu moć. Najbitnije je da se ovako generisani prihodi po osnovu kamata počnu slivati u državni budžet umesto u džepove stranih privatnih “bankara”, čime zatvaramo krug i kreiramo jedan stabilan izvor za finansiranje javne potrošnje. Na ovaj način novac se vraća u promet (što danas nije slučaj) i to širokom krugu korisnika neopterećen bilo kakvim kamatama i dugovanjima što povećava kupovnu moć stanovništva i blagotvorno deluje na domaću privredu. Budžetski deficit i nelikvidnost postaju prošlost, kao i aktuelni "krediti za likvidnost" koji su sami po sebi teška nebuloza i nusprodukt uzurpiranog monetarnog sistema.
Plus toga, ovlašćene banke bi emitovale nekreditni (debt-free) novac za podršku državnim preduzećima i projektima od javnog značaja kao npr: putevi, mostovi, škole, bolnice, vodovod, kanalizacija, odlaganje i reciklaža otpada, hidroelektrane, alternativni izvori energije, rudarski baseni, sistemi za navodnjavanje i sl. Uporedo sa tim, uvodi se 100% obavezna rezerva na depozite po viđenju (prolazne račune), što stavlja tačku na praksu krivotvorenja novca. Privatne banke bi tada počele da rade ono što ljudi naivno veruju da sada rade – zajme postojeći novac, tj. štednju. Konkretno, za prikupljenu štednju banke bi izdavale certifikate o depozitu različite ročnosti i u skladu sa tim odobravale kredite. Sve mimo toga bi značilo trajno oduzimanje dozvole za rad i povlačenje krivične odgovornosti. Najbolje od svega jeste što je ovakav sistem veoma lak za kontrolisanje, jer postoje jasni pokazatelji da li stvari teku u pravom smeru. U njemu je inflacija kao sistemska pojava nemoguća i tu nema vrdanja od strane Vlade i monetarnih vlasti. Zaposlenost brzo raste do nivoa pune uposlenosti privrede u roku od najviše par godina, s tim da prvi efekti moraju biti jasno vidljivi u toku nekoliko meseci. Troškovi života drastično opadaju praćeni smanjenjem ili potpunim ukidanjem poreza, standard raste munjevito. U društvu vlada blagostanje primereno znanju, inovacijama i prirodnim resursima kojima je Srbija prebogata. Nikad više robovi uzurpatorima i parazitima koji društvu zajme njegov sopstveni novac ili ga još gore ne zajme, čime parališu privredu koja propada i davi se u nelikvidnosti i dugovima, ni kriva ni dužna.
Čitava mudrost oko novca i monetarnih finansija se može sažeti u 3 osnovna principa i to bi svako trebao naučiti kao tablicu množenja, jer onda niko neće moći da vam prodaje maglu:
1. Novac je apstraktno javno dobro, stvar dogovora i zakona. Što manje supstance ima u sebi, tim je više novac. Zato je papirni odličan, a žiralni ili bezgotovinski još bolji. Sam po sebi novac nije vrednost ni bogatstvo niti nekakav nedostajući kapital, već puka evidencija koja služi da olakša razmenu robe i usluga, tj. pravih vrednosti koje se proizvode u jednom društvu, što bi inače moralo da se radi prostom trampom.
2. Novac u bilo kojoj formi sme da kreira i emituje isključivo država, tj. ovlašćena javna ustanova i državne banke čija dobit odlazi u budžet javni prihod, a ne privatnici kao što je danas slučaj, jer onda imamo na delu kriminal i prevaru epskih proporcija sa katastrofalnim posledicama po društvo i ekonomiju.
3. I najzad, pare se emituju u produktivne svrhe, što čuva kupovnu moć dinara i ujedno podmazuje privredni mehanizam i celokupnu razmenu na dobrobit celog društva. Pokriće za novac su roba i usluge koji se proizvode u jednoj zemlji. Ukoliko ne bi bilo robe i usluga namenjenih razmeni, novac bi bio potpuno bezvredan, bio on od papira, zlata ili u vidu brojki na tekućem računu.
