Ставрогин је, изгледа ми, најјезовитија личност у светској литератури. Ни свирепијег ума, ни леденијег срца. По дрскости мисли и циничности поступака, нико му није сличан, чак ни Ничеов надчовек. Бодлерово „цвеће зла“, та то је слатки миомир раја према сатански уметничком злу Ставрогиновом. Свака му је мисао, и свако осећање, као пупољак, пун смрдљивог гноја. Сам бог зла могао би се у њега учити разнобразности, дубини и вештини зла.
Ставрогин је „горд као бог“, и живи као бог. За њега нема закона; он гордо и хладно потире све. За њега не значи ништа да жртвује туђ живот или свој. Он се одликује необичном способношћу за зло, способношћу која иде до генијалности. Његово биће не може да усхити и занесе никаква људска страст. Ни при најгнуснијем злочину он не може да изгуби здрав разум. И најгоре ствари он чини са планом, потпуно свестан до краја.
Никакав бол и ничија патња не могу да узбуде Ставрогина, нити га ишта може да баци у очајање. У њему је утрнуло осећање за разлику између зла и добра. Он не зна зашто је зло – рђаво, а добро – лепо. Он не зна за разлику у лепоти између какве сладострасне зверске подлости и ма каквог великог подвига, чак и давања живота за човечанство. Обе крајности су му подједнако лепе, подједнако слатке.
Тајна зла као да се оваплотила у Ставрогину. Он дише и одише њоме. Он не зна ни за какве препоне, ни за какав страх. На дуелу он уме хладно да отстоји испред противникова метка, а сам да гађа и да убија скоро дивље спокојно. Да га неко удари по образу, он не би увредиоца ни позвао на дуел, него би га сместа, одмах, убио: наиме, такав какав је, убио би га с потпуном присебношћу, а никако не тако као да је изгубио главу. Изгледа да он никада није знао за слепе наступе гнева у којима се не да ништа мислити. У бескрајној злоби, која га покадкад обузме, он је увек умео потпуно собом да влада.
Ставрогин је атеист и чудотворац у злу. Као оличење крајњег атеизма и аморализма, он је нов тип човека. Најекстремнији испади атеизма и аморализма њему су своји, лични, обични. За њега не постоји изненађење, он не пада у разочарење. И дух и тело су му залеђени у неком страховитом ужасу. Нема сунца оптимизма које може растопити тај лед.
Све је туђе Ставрогину, и он је туђ свему. Између њега, смрзнутог од животног ужаса, и света не постоји ни један нерв љубави. Он не може да се саживи са оваквим светом. Нешто бескрајно кобно и тамно не да му да између себе и васељене установи мисаону или осећајну везу. Он је „чикање здравог смисла – визов здравом смислу“. У њему су срам и бесмисао дошли до генијалности. Он не броди кајањем, него смело стрмоглавце лети доле.
Ставрогин је ледено и језиво Nicht-Sagung овоме свету; из њега се једино одрицање еманира. Злоћа је његова хладна, мирна, и, ако се тако може рећи, разумна, дакле најодвратнија и најстрашнија злоћа што може бити. Он је као неки оваплоћени демон ироније који сав свет третира на нечувено ироничан начин. Понекад се његов демон ироније пројави тако нагло, тако цинички, тако одвратно, да се од ужаса следи све у човеку, нарочито оно што се зове ум и разум.
Неки Ставрогинови познаници успели су да донекле дефинишу његову личност када су га назвали „мудра змија“, лукава змија. Он је врло паметан, али може бити и умно поремећен. Лице његово је бледо и суморно, али сасвим хладно и непомично; обрве мало скупљене и натуштене, просто личи на мртву воштану фигуру. Коса му је много црна, сјајне очи некако врло спокојне и ведре, боја лица врло бела и нежна, руменило сувише живахно и чисто, зуби као од бисера, усне од корала – рекло би се лепота као уписана, а у исти мах све то некако одбија. Лице његово потсећа на маску.
Ставрогин је безгранично горд; он или не говори или врло мало говори, али о њему говоре сви. Он као да се с највећим презрењем односи према свима људима речима и изразима, јер нису у стању да изразе његову загонетну личност. Иако необјашњиво ћутљив, он је ипак инспиратор и идеолог свих бесова. Он собом носи атмосферу која је препуна неког мистичког и ужасног експлозива. Његове идеје се као заразни микроби увлаче у душе његових познаника и тамо изазивају чудна и необична врења и обољења. У самој ствари, Ставрогинови пријатељи друго и не раде него до крајњих граница развијају његове идеје. Он живи кроз њих животом правог човекобога.
Покајани атеист Шатов, некада ученик Ставрогинов, овако говори Ставрогину: Ја сам у Америци три месеца спавао на слами поред једног ... несрећника, и од њега сам дознао да сте ви, у оно време, кад сте у мене осуђивали веру у Бога и отаџбину, у то исто време, можда у исте дане, тровали срце тога несрећника, тога манијака, Кирилова ... Ви сте утврђивали у њему лаж и клевету, а његов разум довели сте до манитости, до лудила. Идите, погледајте га сада, то је ваше дело.
Али, немилосрдно искрен, Шатов и о себи говори као о Ставрогиновом саздању. Ставрогине, узвикује он, зашто сам ја осуђен да вечито верујем у вас? Да ли бих могао с другим овако говорити? Ја имам чедности, али се своје наготе нисам побојао, јер сам Ставрогину говорио. Нисам се побојао да велику мисао својим додиром искарикирам, јер ме је Ставрогин слушао... И, кад ви одете, зар нећу љубити трагове ногу ваших? Ја вас не могу из свог срца истргнути, Николаје Ставрогине!
Слушајте Ставрогине, узвикује Верховенски, ја сам за Шигаљева! Образовање није потребно, доста је науке. И без науке имаће материјала за хиљаду година, али ваља се припремити за послушност! У свету недостаје само једно: послушност. Жеља за образовањем већ је аристократска жеља. Мало породице или љубави – већ је жеља за својином. Ми ћемо убити жељу: пустићемо пијанство, сплетке, потказивање; даћемо маха нечувеном разврату; свакога генија ћемо угасити још од ранога детињства. Све ћемо свести на исти именитељ – потпуна једнакост! Само, неопходно је неопходно – то је отсада девиза земаљске лепоте ... . .Али данас је потребно имати један или два нараштаја разврата; разврата нечувеног, гадног, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву гадост – то нама треба! ... Ми ћемо прогласити рушење ... зашто, зашто је та идеја тако чаробна! Али треба, треба кошчице мало пригњечити. Ми ћемо пустити пожаре... Пустићемо легенде... И почеће пометња! Настаће такво љуљање какво свет још није запамтио! ... Замаглиће се Русија, заплакаће земља за старим боговима ... И ми ћемо баш тада извести ... Кога?
– Кога?
– Царевића Ивана.
– Кога-а?
– Царевића Ивана; вас, вас!
Има у човеку неке дубинске таме и праисконског мрака. У ту таму и у тај мрак Достојевски је зашао дубље но ико од људи. И открио тамо неке језиве силе које човеков дух неосетно претвара у злодух и човеково биће потапају у небиће. Тамо, у тим недогледним дубинама, човекова тама се тајанствено прелива у неку метафизичку таму која има све одлике апсолутног и бесконачног. Ти тамни понори и јесу лабораторије у којој злодуси, ти љубоморни идеолози човекобоштва, неуморно проналазе средства помоћу којих ће остварити свој план на нашој планети. Основно правило њихове целокупне делатности јесте: све је дозвољено када је у питању остварење циља. Смело као богови они прекорачују све границе и прескачу све препоне. За све и сва они су себи и највиша вредност и врховно мерило. Употребљавајући сва средства, њима није потребна ничија дозвола и санкција. Сам злочин, за њих „није више лудило, него прави и здрави смисао, готово дужност, у крајњем случају – племенити протест“.
Ради остварења свога плана о преуређењу света, они полазе од безграничне слободе а завршавају неограниченим деспотизмом. Као завршно решење питања они предлажу: поделу човечанства на два неједнака дела. Једна десетина добија слободу личности и неограничено право над девет осталих делова. А ови морају изгубити личност, и претворити се у неку врсту стада које мора живети и радити у неограниченој послушности.
За све творце човекобога постоји само једна врховна стваралачка сила, свемоћна, неограничена и незаменљива. То је: слободна воља. Очарани њоме као јединим божанством, они јој приносе на жртву све и сва. Они се свим силама труде да помоћу ње постигну врхунац развића личности. Зато безобзирно стресају са себе све окове моралних, религиозних, културних схватања и традиција. Они су у томе верни своме прародитељу – подземном антихероју: изграђују себе на слободној вољи као темељу. За њих је слободна воља синоним човека, синоним личности. Ако би се реч човек, као име специфичне врсте бића, могла адекватно заменити којом другом речи, онда би та реч била: воља. У том смислу, могло би се с подједнаким правом рећи и: човек је воља, и: воља је човек. Сваки творац човекобога јесте човек као воља, не „свет као воља“, јер би ово последње значило потпуну негацију човека као слободног бића.
( Одломак из Поповићевог дела " Достојевски о Европи и Словенству " )
Ставрогин је „горд као бог“, и живи као бог. За њега нема закона; он гордо и хладно потире све. За њега не значи ништа да жртвује туђ живот или свој. Он се одликује необичном способношћу за зло, способношћу која иде до генијалности. Његово биће не може да усхити и занесе никаква људска страст. Ни при најгнуснијем злочину он не може да изгуби здрав разум. И најгоре ствари он чини са планом, потпуно свестан до краја.
Никакав бол и ничија патња не могу да узбуде Ставрогина, нити га ишта може да баци у очајање. У њему је утрнуло осећање за разлику између зла и добра. Он не зна зашто је зло – рђаво, а добро – лепо. Он не зна за разлику у лепоти између какве сладострасне зверске подлости и ма каквог великог подвига, чак и давања живота за човечанство. Обе крајности су му подједнако лепе, подједнако слатке.
Тајна зла као да се оваплотила у Ставрогину. Он дише и одише њоме. Он не зна ни за какве препоне, ни за какав страх. На дуелу он уме хладно да отстоји испред противникова метка, а сам да гађа и да убија скоро дивље спокојно. Да га неко удари по образу, он не би увредиоца ни позвао на дуел, него би га сместа, одмах, убио: наиме, такав какав је, убио би га с потпуном присебношћу, а никако не тако као да је изгубио главу. Изгледа да он никада није знао за слепе наступе гнева у којима се не да ништа мислити. У бескрајној злоби, која га покадкад обузме, он је увек умео потпуно собом да влада.
Ставрогин је атеист и чудотворац у злу. Као оличење крајњег атеизма и аморализма, он је нов тип човека. Најекстремнији испади атеизма и аморализма њему су своји, лични, обични. За њега не постоји изненађење, он не пада у разочарење. И дух и тело су му залеђени у неком страховитом ужасу. Нема сунца оптимизма које може растопити тај лед.
Све је туђе Ставрогину, и он је туђ свему. Између њега, смрзнутог од животног ужаса, и света не постоји ни један нерв љубави. Он не може да се саживи са оваквим светом. Нешто бескрајно кобно и тамно не да му да између себе и васељене установи мисаону или осећајну везу. Он је „чикање здравог смисла – визов здравом смислу“. У њему су срам и бесмисао дошли до генијалности. Он не броди кајањем, него смело стрмоглавце лети доле.
Ставрогин је ледено и језиво Nicht-Sagung овоме свету; из њега се једино одрицање еманира. Злоћа је његова хладна, мирна, и, ако се тако може рећи, разумна, дакле најодвратнија и најстрашнија злоћа што може бити. Он је као неки оваплоћени демон ироније који сав свет третира на нечувено ироничан начин. Понекад се његов демон ироније пројави тако нагло, тако цинички, тако одвратно, да се од ужаса следи све у човеку, нарочито оно што се зове ум и разум.
Неки Ставрогинови познаници успели су да донекле дефинишу његову личност када су га назвали „мудра змија“, лукава змија. Он је врло паметан, али може бити и умно поремећен. Лице његово је бледо и суморно, али сасвим хладно и непомично; обрве мало скупљене и натуштене, просто личи на мртву воштану фигуру. Коса му је много црна, сјајне очи некако врло спокојне и ведре, боја лица врло бела и нежна, руменило сувише живахно и чисто, зуби као од бисера, усне од корала – рекло би се лепота као уписана, а у исти мах све то некако одбија. Лице његово потсећа на маску.
Ставрогин је безгранично горд; он или не говори или врло мало говори, али о њему говоре сви. Он као да се с највећим презрењем односи према свима људима речима и изразима, јер нису у стању да изразе његову загонетну личност. Иако необјашњиво ћутљив, он је ипак инспиратор и идеолог свих бесова. Он собом носи атмосферу која је препуна неког мистичког и ужасног експлозива. Његове идеје се као заразни микроби увлаче у душе његових познаника и тамо изазивају чудна и необична врења и обољења. У самој ствари, Ставрогинови пријатељи друго и не раде него до крајњих граница развијају његове идеје. Он живи кроз њих животом правог човекобога.
Покајани атеист Шатов, некада ученик Ставрогинов, овако говори Ставрогину: Ја сам у Америци три месеца спавао на слами поред једног ... несрећника, и од њега сам дознао да сте ви, у оно време, кад сте у мене осуђивали веру у Бога и отаџбину, у то исто време, можда у исте дане, тровали срце тога несрећника, тога манијака, Кирилова ... Ви сте утврђивали у њему лаж и клевету, а његов разум довели сте до манитости, до лудила. Идите, погледајте га сада, то је ваше дело.
Али, немилосрдно искрен, Шатов и о себи говори као о Ставрогиновом саздању. Ставрогине, узвикује он, зашто сам ја осуђен да вечито верујем у вас? Да ли бих могао с другим овако говорити? Ја имам чедности, али се своје наготе нисам побојао, јер сам Ставрогину говорио. Нисам се побојао да велику мисао својим додиром искарикирам, јер ме је Ставрогин слушао... И, кад ви одете, зар нећу љубити трагове ногу ваших? Ја вас не могу из свог срца истргнути, Николаје Ставрогине!
Слушајте Ставрогине, узвикује Верховенски, ја сам за Шигаљева! Образовање није потребно, доста је науке. И без науке имаће материјала за хиљаду година, али ваља се припремити за послушност! У свету недостаје само једно: послушност. Жеља за образовањем већ је аристократска жеља. Мало породице или љубави – већ је жеља за својином. Ми ћемо убити жељу: пустићемо пијанство, сплетке, потказивање; даћемо маха нечувеном разврату; свакога генија ћемо угасити још од ранога детињства. Све ћемо свести на исти именитељ – потпуна једнакост! Само, неопходно је неопходно – то је отсада девиза земаљске лепоте ... . .Али данас је потребно имати један или два нараштаја разврата; разврата нечувеног, гадног, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву гадост – то нама треба! ... Ми ћемо прогласити рушење ... зашто, зашто је та идеја тако чаробна! Али треба, треба кошчице мало пригњечити. Ми ћемо пустити пожаре... Пустићемо легенде... И почеће пометња! Настаће такво љуљање какво свет још није запамтио! ... Замаглиће се Русија, заплакаће земља за старим боговима ... И ми ћемо баш тада извести ... Кога?
– Кога?
– Царевића Ивана.
– Кога-а?
– Царевића Ивана; вас, вас!
Има у човеку неке дубинске таме и праисконског мрака. У ту таму и у тај мрак Достојевски је зашао дубље но ико од људи. И открио тамо неке језиве силе које човеков дух неосетно претвара у злодух и човеково биће потапају у небиће. Тамо, у тим недогледним дубинама, човекова тама се тајанствено прелива у неку метафизичку таму која има све одлике апсолутног и бесконачног. Ти тамни понори и јесу лабораторије у којој злодуси, ти љубоморни идеолози човекобоштва, неуморно проналазе средства помоћу којих ће остварити свој план на нашој планети. Основно правило њихове целокупне делатности јесте: све је дозвољено када је у питању остварење циља. Смело као богови они прекорачују све границе и прескачу све препоне. За све и сва они су себи и највиша вредност и врховно мерило. Употребљавајући сва средства, њима није потребна ничија дозвола и санкција. Сам злочин, за њих „није више лудило, него прави и здрави смисао, готово дужност, у крајњем случају – племенити протест“.
Ради остварења свога плана о преуређењу света, они полазе од безграничне слободе а завршавају неограниченим деспотизмом. Као завршно решење питања они предлажу: поделу човечанства на два неједнака дела. Једна десетина добија слободу личности и неограничено право над девет осталих делова. А ови морају изгубити личност, и претворити се у неку врсту стада које мора живети и радити у неограниченој послушности.
За све творце човекобога постоји само једна врховна стваралачка сила, свемоћна, неограничена и незаменљива. То је: слободна воља. Очарани њоме као јединим божанством, они јој приносе на жртву све и сва. Они се свим силама труде да помоћу ње постигну врхунац развића личности. Зато безобзирно стресају са себе све окове моралних, религиозних, културних схватања и традиција. Они су у томе верни своме прародитељу – подземном антихероју: изграђују себе на слободној вољи као темељу. За њих је слободна воља синоним човека, синоним личности. Ако би се реч човек, као име специфичне врсте бића, могла адекватно заменити којом другом речи, онда би та реч била: воља. У том смислу, могло би се с подједнаким правом рећи и: човек је воља, и: воља је човек. Сваки творац човекобога јесте човек као воља, не „свет као воља“, јер би ово последње значило потпуну негацију човека као слободног бића.
( Одломак из Поповићевог дела " Достојевски о Европи и Словенству " )