8. јуна године 1880. држао је Достојевски у Москви свој чувени говор о Пушкину. Тог дана откривен је споменик великом руском песнику, и све што је онда имало имена у руској књижевности са изузетком Лава Толстоја искупило се било ту на прославу. Говор Достојевског био је свакако најсвечанији моменат целе свечане прославе. Када је, са натчовечанском снагом, декламовао Пушкинову песму ”Пророк” – која завршава овом строфом:
Устај, пророче, зборећ крени,
испуни вољу моју, суди,
обилазећи земље, прени
речима огња срца људи!
сви су присутни осетили да и на трибинама стоји пророк. То је био врхунац снаге и славе Достојевског. Неколико месеци касније, Русија му је приредила величанствен погреб. Он је умро готово изненада; већ одавно сломљен физички, али духовно јак до посљедњег даха.
Пророчански дар Достојевског многи су оспоравали. Један, у своје време доста угледан и веома популаран критичар, мислилац и историчар књижевности, Иванов-Разумник, у својој познатој књизи Историја руске друштвене мисли, говорио је готово са подсмехом о ”пророчанствима” Достојевског. Није прошло ни десетак година од појаве те књиге а пуно се пророчанстава Достојевског испунило. Генијалном видовитошћу и интуицијом он је много тога већ досад предвидео, и ко зна колико ће се још остварити од онога што је он рекао. Из огромног комплекса проблема, из лавиринта доживљаја, слика, мисли, да издвојимо овде неколико више-мање пророчанских идеја и генијалних констатација, везаних тесним везама за филозофију и религију Достојевског, не удубљавајући се у проблематику његове психологије.
Први проблем који нас може занимати у низу питања и пророчанстава Достојевског, то је проблем Русије и Европе и проблем кризе европске цивилизације, општеевропског рата и мира, или евроиске револуције, које је све предвиђао Достојевски. Више деценија пред Светски рат, он је тај предвидео! ”Ми Руси”, каже он, ”имамо две отаџбине: Русију и Европу”, и ”који истински Рус не мисли пре свега на Европу?” .. Иван Карамазов хоће пошто-пото да иде у Европу, иако је она ”гробље”, али гробље ”најмилије”. – Но шта ће Рус наћи у Европи? – ”У Европи нема мира, то је ван сваке сумње... У Европи се догађа нешто неизбежно. Европу чекају огромни преврати, такви да је човечијем уму тешко у њих веровати... Предосећам да се спрема крајњи обрачун… симптоми су ужасни... неприродност политичког стања у Европи, неразрешива политичка питања неизбежно ће довести до коначног политичког рата.” То – у погледу међусобних односа европских држава, а изнутра – ”комедија буржујских уређења” припрема унутрашње потресе у средини појединих народа и страшне катастрофе; тако да све у свему, ”никада још Европа није била испуњена таквим елементима непријатељства као у наше време: као да је све поткопано, набијено барутом, и само чека прву варницу.” У потврду и за илустрацију ових мисли могао би се навести читав низ цитата; да се задржимо само на некима. ”Све је пијано, али без веселости, мрачно је и тешко, и све је некако чудновато ћутљиво... Све се жури да се напије до губитка свести”... (”Зимске белешке о летњим импресијама”). – ”Треба што пре нагомилати бар нешто блага, а онда после нас ма дошао потоп... Кога се боји буржуј? – Он се не боји ни брбљивца, ни радника, ни пољоделца, јер су сви они сопственици па иду за нагомилавањем богатства, већ се боји комуниста и социјалиста... Међу буржујима има пуно лакаја...” Буржуји цепидлаке, тврдице, ћифте, лажови, циници, али у исто време и велике наивчине: ”Зар није прорекао опат Сиес, у своме знаменитом памфлету, да је буржуј све. Шта је трећи сталеж? – Ништа. – А шта треба да постане? – Све. Тако се и десило како је он рекао. Само су се те речи обистиниле од свих речи које су биле тада казане, само су оне остале... Доиста, ускоро су прогласили: Слобода, Једнакост, Братство! Јесте, то је лепо. Али шта је то, слобода? И каква слобода? – Подједнака слобода за све, да ради сваки што му падне на памет, – али у границама закона. Када можеш да радиш све што хоћеш? – Кад располажеш са милионом. А даје ли слобода свакоме милион? – Не. Шта је човек без милиона? – Човек без милиона није онај човек који ради све што хоће, већ онај са којим се ради све што се хоће.
Под оваквим условима Европу чека неизбежна револуција, коју – искоришћујући ситуацију – морају да изазову комунисти и социјалисти. Ипак, према Достојевском, у доктринама ових једина је моћ рушења, која лако дејствује будући да је све поткопано, те је буржујско уређење апсолутно неваљало: зато покушај да се створи, на место тога уређења, ”земаљски рај”, ”кристална палата” социјалиста, налик на некакав ”мравињак”, неће успети.
Либерализам, социјализам, католицизам, подједнако су – тако верује Достојевски – јалови и револуција је неизбежна. Та ”европска револуција отпочеће у Русији, јер код нас за њу нема озбиљне запреке ни у систему управе ни у друштву”, – те су речи изговорене и написане онда, када је изгледало да се и крај свих испада и чак атентата појединих револуционара, и њихових скупина, ипак готово цела Русија још увек клања ”најблагочестивијем, најсамодржавнијем, великом Господару Императору”... Револуција је ту, на домаку: ”Ми је нећемо доживети, али ће наша деца све то видети”... Раскољников у сну види општу међусобну борбу, крвави покољ: ”Безбожни анархизам је близу: наша ће га деца видети... Одбацивши Христа, људи хоће да утврде правду, а завршиће тиме што ће свет поплавити крвљу”... Социјализам, то није економска теорија ”већ атеистичка Вавилонска Кула”... Револуција у Русији мораће бити антиверска, јер ”множина руских омладинаца друго и не ради него говори о вечним питањима, о васионским питањима: има ли Бога, има ли бесмртности?”... (Иван Карамазов). – ”Да, за праве Русе питања: има ли Бога, има ли бесмртности, – питања са другог краја, – за њих су то наравно прва и најпреча питања: а тако и треба”... (Aљоша). ”О атеизму су говорили и – разуме се – отпустили су Бога из службе. Радосни су, вриште. Да, знате ли, Шатов тврди, ако се у Русији отпочне буна, да је треба почети с атеизмом. А један стари бурбон-капетан седео је, седео, и само је ћутао, ни речи није проговорио, али је одједаред устао усред собе и, знате, сасвим гласно, као да сам са собом говори, рече: ”Ако Бога нема, онда какав сам ја капетан?” – и узе капу, одмахну руком, па изађе. – ”То је прилично здрава мисао ” – зевну и по трећи пут Никола Всеволдович" (”Бесови”). Револуција доиста почиње атеизмом; а наставља се позивом да се врши ординарна пљачка: ”Агитатори пролетаријата позваће јединствено своје присталице да пљачкају... Отпочеће са градњом пркосне Вавилонске Куле, а завршиће антропофагијом...” Кад се сетимо гладне године 1921, зар нам ове речи не изгледају нарочито страшне и пророчке? ... А ево још нешто: ”О, код њих је само смртна казна, и све у наредбицама на папиру, са печатом, три и по човека потписују”..., вели, у својој великој визији, Шатов у ”Бесовима”).
А идеал? – њега је скицирао мрачњак и занесењак Шигаљов (опет у ”Бесовима”). ”... Сви творци социјалних система само су сањалице, глупаци, који су сами себи противречили, који се нису ништа распознавали у природним наукама нити у оним чудноватим бићима која се зову људи. Платон, Русо, Фурје, стубови од алуминија, све је то добро можда за врапце, али нипошто за људско друштво... Једна десетина добија слободу личности и неограничено право над осталих девет десетина. А. ови имају да изгубе личност и да се претворе у неку врсту стада, и у неограниченој послушности постићиће након вишекратних метаморфоза првобитну невиност...” Нацрт ”земаљског раја” који предлаже Шигаљов необично одушевљава Верховенског: ”Код њега је све добро у свешчици, особито шпијунажа. Код њега сваки члан друштва надзирава остале, и сваки мора да доставља; сваки припада свима и сви свакоме. Сви су робови и у ропству једнаки... У екстремним случајевима клевета и убијство, а главно је – једнакост. Прво што има да се ради, то је снижавање степена образовања, науке и талената: виши степен науке и талента приступачан је само вишим способностима; а не треба виших способности! Више способности увек су освајале власт и биле су деспоти. Више способности не могу а да не буду деспоти, и увек су више биле од штете него од користи, – оне се само протерују или ниште. Цицерону се сече језик, Копернику се ваде очи, Шекспир се каменује, – то је ето шиљаговштина! Робље мора бити једнако: без деспотизма није још било слободе нити једнакости, – у стаду мора бити једнакост, – то је шиљаговштина. Ја сам за шиљаговштину!”... И мало даље: ”.. Неопходно је само неопходно, – то је девиза земљине кугле одсада... Жеља и мука за нас, а за робље – шиљаговштина... Ја сам мислио да уступимо свет Папи... Папа горе, ми унаоколо, а под нама шиљаговштина. Треба само да се Интернационала споразуме са Папом; тако ће и бити...” Треба узети у руку књигу Крупске, Лењинове удовице и великог бољшевичког теоретичара, па видети с колико хвале суди ова комунистичка првакиња и знаменити педагог о језуитским организацијама...
”... Додуше, револуција ће почети у Русији; али неће тамо одвише дуго господарити: њено право гнездо биће у Европи...” То је још једна визија Достојевског. Само шта значи дуго, а шта кратко? – То су појмови релативни. Свакако у погледу краткоће револуције у Русији, Достојевски се преварио; остаје нам да се надамо да га ни у другом делу визије није срећно послужио његов пророчки дар.
( Алексије Јелачић - На прелому - Огледи из књижевности и социјалне филозофије, Издање Књижаре Геце Кона, Београд, 1933, стр. 13-21. )