У психоаналитичком методу Сигмунда Фројда Јунг је видео велике могућности за психотерапију, али идеја дечје сексуалности, која је представљала темељ психоаналитичке концепције, била му је туђа. За разлику од Фројда, Јунг је веровао у могућност да човек достигне унутрашњу хармонију и усмерио је своја истраживања у правцу трагања за том хармонијом. У структури личности коју је предложио Јунг издвајају се следећи елементи ( слојеви ) :
- персона
- его
- сенка
- Анима ( код мушкараца )
- Анимус ( код жена )
- сопство.
По Јунговом мишљењу, свест је слична опни на површини несвесног с његовим непознатим дубинама Персона ( личност ) је први горњи слој личног свесног. Она означава нешто попут маске коју су стављали на главу грчки глумци да би њоме означили ову или ону улогу. Его је дубљи слој свесног. Испод се налази несвесно - најпре индивидуално, а затим колективно. Горњи први слој несвесног је двојник Ја, његова сенка; најнижи слој је објективно Ја ( сопство ) . Сопство је архетип целовитости личности. Термином либидо Фројд је одређивао сексуалну енергију. Преосмисливши значење овог термина, Јунг је њиме означио психичку енергију уопште. Према Јунгу, либидо се темељи у најдубљим слојевима несвесног, повезаним непосредно са природним, материјалним основама живота. У свести пак либидо се испољава као тежња и жеља. Важан психотерапеутски Јунгов појам је запреченост либида - извесно блокирање психичке енергије. Оно настаје услед удаљавања човека од насушних животних тешкоћа у правцу лакших и пријатнијих ступњева живота. Користећи свој метод контролисаних, или цикличних, асоцијација , асоцијативни експеримент, Јунг је тежио да одреди у којој тачки је дошло до расцепа свесног и несвесног, расцепа условљеног запреченошћу либида. По његовом мишљењу, управо је овај раскид узрок унутрашњег несклада личности. Свој задатак Јунг је видео у разоткривању линије живота (или логике развоја личности) пацијента и у довођењу до свести пацијента оног правца по којем сада протиче психичка енергија. Он је потпуно тачно увиђао да покушаји да се тај конфликт сведе на апстрактне рационалне схеме јесте удаљавање од реалног психолошког искуства, замена живог духа речима које никога не могу покренути. У исто време он није могао да објасни у чему је праузрок те патолошке размрвљености људске свести. Неспособност да се утврде узроци болести, као што је познато, чини лечење симптоматским по карактеру. Смисаоно средиште Јунгове аналитичке психологије јесте проблем индивидуације. Ако је Фројд сматрао тежњу личности ка усавршавању " пријатном илузијом " , Јунг је видео човеков циљ у изналажењу његове јединствене целовитости - сопства. За разлику од свесног ега, сопство је по Јунгу, синтеза свесног и несвесног. На путу према сопству човек треба да превазиђе своју социјалну улогу - маску која ограничава свесни его, и да се помири са својом сенком - мрачним двојншом Ја. " Индивидуална свест је само цвет који траје једно годишње доба, који израста из вишегодишње подземне кртоле; уколико би узимала у обзир постојање овог подземног слоја, наша свест би могла да се приближи хармонији са истином. Јер корен је мајка свега осталог " . У стању сопства, достигавши усклађеност мишљења, опажања, осећања, интуиције, човек може да " сагледа трансцендентно и да делује у складу с тим знањем " . Достизање тог циља је и био један од важних животних задатака Карла Јунга. Истовремено Јунг је сматрао да ако вечне проблеме превазилажења страха или избављења од савести, дужности, принуде и подсвесних жеља нисмо у стању да решимо, " ослањајући се на нешто светло и идеално, онда се можда треба обратити мрачним, биолошким силама " . Што потпуније спознаје сенку, тим хармоничнија постаје личност, њени односи са околином, сматрао је Јунг. Архетип сопства - бог у човеку - по Јунговом машљењу спаја у себи супротности добра и зла, светлости и таме. Јунгов "морални релативизам " , његово признање да су " добро и зло једно" , у човековој души појачава стање "моралног хаоса", стање које, по речима доктора психоаналитичких наука Т. А. Флоренске, представља један од главних извора психичких обољења. Амерички научник, професор Томас Шац, аутор двадесет три књиге из психијатрије, је научавајући утицај наравственог ( моралног ) релативизма у психологији, психотерапији и психијатрији на морално стање америчког друштва, дошао до важног закључка. Смањивање индивидуалне личне одговорности, замена високих наравсгвених вредности њиховим сурогатима, снижавање моралних стандарда да би се избегао " стрес " и остварио комфор, постало је " главна разорна сила која је утицала на америчко друштво током последњих педесет година " . Посебно се наводе подаци о променама у моралном стању САД током ових година: број деце коју издржава држава повећан је 300%; број самоубистава омладине и деце млађе од 20 година повећан је 10 пута; број тешких преступа 5 пута. Јунгов извор наравственог ( моралног ) релативизма повезан је са источњачким учењем о истоветности супротности јина и јанга: таме и светлости, женског и мушког, земље и неба, добра и зла. Занимљиво је шта каже сам Јунг о неким другим изворима свог научног стваралаштва: " Запажања спиритиста, како год да су ми се чинила у почетку чудним и сумњивим, била су ипак прво објективно сведочанство о психичким феноменима " . После личног контакта са духовним бићем - гуруом по имену Филемон, као и на основу спиритистичких сеанси, Карл Јунг је, по сопственим речима, " разоткрио нешто објективно у људској психи " . Идеја постојања женског начела у мушкој души ( Аншт ) и мушког у женској ( Анимус ) настала је код Јунга након што је једном у себи зачуо глас једне своје пацијенткиње која је критиковала шегов животни избор. Поверење које је научник имао према сопственим сновима било је практично безусловно. Овакав " превише смео " приступ истраживању појава духовног света довео је самог истраживача на границу безумља, и запретио потпуним распадом његове личности .