,, Dolazim ti kao fantom slobode da te vodim... "
Da. sad se sećam kako je sve počelo.
Došao je kao fantom. Sa fantomskim imenom, životom, poreklom. Iz izmišljene nedođije samo njemu znane.
A ja sam bila young & dumm. Sa ogromnim očekivanjima.
A on stvaralac lažnog sveta, svakodnevno je gradio po jedan sprat na svojoj kućici. Sagrađenoj za mene.
I tako dan po dan. Ja sam verovala, on je gradio.
Noću rušio.
Onda se skinula obrazina sa njegovog lika. Prvo koža nevinog jagnjeta, pa onda jedna, pa druga, pa treća maska.
Onda sam počela ja da gradim tu kuću za nas. Vrlo uporno i svakodnevno.
I živela u nadi da ćemo se u nju useliti.
A on je krišom skidao crep po crep, jer neko se rodi da gradi, a neko da ruši. Tako je priroda napravljena.
Ali, u svoj toj negativnosti osećala se i neka toplina.
Bio je jednostavno nesrećan i širio je to svoje seme svugde.
Želeo je nekome da se izjada, da silne probleme podeli s nekim. A ja u svom šarenom svetu nisam mogla naći mesto za njega takvog.
I svakodnevno sam ga bojila.
Noću se prao od mojih boja.
Bile su mu odvratno drečave. Tako je želeo da uživa u svom sivilu.
Rekao mi je: ,, Hajde da dohvatimo zvezde! " Poletela sam. I dok je on leteo, ja sam padala. I pala...
A, on, uzdižući se gore, uzvikivao je:
,, Sloboda je ljubav! I zato mi je daj, ako imaš ljubavi."
Posegla sam da još jednom dohvatim tu ruku, da još jednom vidim njegov mio lik...
I shvatila tad tako valjajući se u prašini svojih nadanja, da sam mnogo htela. Previše.
Htela sam od crno bele ličnosti napraviti belu. Ili bar tufnastu.
I u svoj toj gordosti i samouverenosti mislila da samo ja postojim. Da nema druge.
Ali, druge postoje i postojaće.
Ako ljubav ne pretenduje na večno, ne treba ni sekund da živi.
Ako nema ljubavi, onda dođavola.
,, dolazim ti kao fantom slobode da te vodim... r a v n o d o d n a ".
Da. sad se sećam kako je sve počelo.
Došao je kao fantom. Sa fantomskim imenom, životom, poreklom. Iz izmišljene nedođije samo njemu znane.
A ja sam bila young & dumm. Sa ogromnim očekivanjima.
A on stvaralac lažnog sveta, svakodnevno je gradio po jedan sprat na svojoj kućici. Sagrađenoj za mene.
I tako dan po dan. Ja sam verovala, on je gradio.
Noću rušio.
Onda se skinula obrazina sa njegovog lika. Prvo koža nevinog jagnjeta, pa onda jedna, pa druga, pa treća maska.
Onda sam počela ja da gradim tu kuću za nas. Vrlo uporno i svakodnevno.
I živela u nadi da ćemo se u nju useliti.
A on je krišom skidao crep po crep, jer neko se rodi da gradi, a neko da ruši. Tako je priroda napravljena.
Ali, u svoj toj negativnosti osećala se i neka toplina.
Bio je jednostavno nesrećan i širio je to svoje seme svugde.
Želeo je nekome da se izjada, da silne probleme podeli s nekim. A ja u svom šarenom svetu nisam mogla naći mesto za njega takvog.
I svakodnevno sam ga bojila.
Noću se prao od mojih boja.
Bile su mu odvratno drečave. Tako je želeo da uživa u svom sivilu.
Rekao mi je: ,, Hajde da dohvatimo zvezde! " Poletela sam. I dok je on leteo, ja sam padala. I pala...
A, on, uzdižući se gore, uzvikivao je:
,, Sloboda je ljubav! I zato mi je daj, ako imaš ljubavi."
Posegla sam da još jednom dohvatim tu ruku, da još jednom vidim njegov mio lik...
I shvatila tad tako valjajući se u prašini svojih nadanja, da sam mnogo htela. Previše.
Htela sam od crno bele ličnosti napraviti belu. Ili bar tufnastu.
I u svoj toj gordosti i samouverenosti mislila da samo ja postojim. Da nema druge.
Ali, druge postoje i postojaće.
Ako ljubav ne pretenduje na večno, ne treba ni sekund da živi.
Ako nema ljubavi, onda dođavola.
,, dolazim ti kao fantom slobode da te vodim... r a v n o d o d n a ".
