Davno vec, upoznala sam jednog momka.
Ucinio mi se kao jako fin decko, lepo vaspitan, inteligentan, snalazljiv... Sve to i jeste. Zbog nekog svog pogleda na svet za koji sam verovala da delimo isti, jako mi se dopao.
Bio je neverovatno pricljiv, bio bi u stanju 24h dnevno da samo prica i ne zaklapa, al eto, kao radi reda pusti druge da progovore nesto malo, dok njemu nesto ne bi palo novo na pamet, a onda bi nastavio da prica. Bile su zanimljive te njegove price, i ja bih uglavnom cutala i slusala ga... I tako sam se nekako i navikla da stalno cutim, i slusam njega, da ga tako upoznajem. Samim tim - on nije nikada imao prilike da cuje bilo sta o meni, sto bi i njemu pokazalo koliko zapravo zajednickog imamo. On mene uopste ni nije upoznavao.
Samo sam ja mogla da vidim to koliko toga zajednickog imamo, a zaista je bilo gotovo nerealno koliko se poklapamo, bili smo "isti igraci". Delovalo mi je kao da je on ona druga polovina jabuke.
Govorio je kako je zaljubljen, grlio me, mazio se poput malog deteta. I stalno se smejao, gotovo sijao, delovao je srecan pored mene.
A meni nista nije bilo jasno. Zapravo i jeste. Jer on ne zna nista o meni. Ta njegova zaljubljenost je mogla da bude samo neka pocetna zanesenost koja ce ubrzo izbledeti, i onda, kad se on bude ohladio od svega toga, nece biti vise nicega sto bi njega drzalo pored mene.
Bez obzira na sve, htela sam da uzivam dok traje, mislila sam da mogu biti hladne glave ali hemija medju nama je ucinila svoje. Prva dva meseca veze su bila kao u snu, tako savrsena, uzivali smo jedno u drugom, u svakom dodiru... I ja sam se zaljubila.
Desilo se bas ono sto sam i mislila. On se ohladio, nije mu vise bilo dovoljno ono sto sam pruzala, zeleo je vise. Mogla sam ja vise da dam, mogla sam sve da mu udovoljim, ali sam znala sta znaci sve to. Ako bih cinila to sto zeli mozda bih ga zadrzala jos na neko vreme, a sta bi to njemu uopste i znacilo? Izvukao bi iz mene jos koliko moze, a onda sutnuo, i potrazio drugu, svezu...
Krenule su svadje. I ja sam ih najcesce zapocinjala, verovatno kako bih sprecila sebe da mu pruzim to vise. Cesto sam da napadala, nije da mi nije davao razloga, znam da sam bila u pravu svaki put, al on je svaku situaciju umeo da okrene tako da sam se na kraju ja osecala da sam ja nesto skrivila. I onda sta, ja bih trebala nesto njemu da se izvinjavam? Uvek bi me na kraju ostavio zbunjenu, besnu sto vise ni sama ne znam ni sta radim, sto ne mogu vise da razumno procenjujem... A bez njega kao da nisam mogla...
Svaka sledeca svadja bila je teza od prethodne. I svaki taj put sam mislila da smo zavrsili za sva vremena, ali ne bi puno proslo i ja bi mu se ponovo vracala.
Jednom smo se posvadjali i posle toga nismo komunicirali skoro mesec dana...
I naravno, kao najveca glupaca, ja sam ga nazvala da se ponovo vidimo. Sa namerom da rascistimo to sto imamo jednom za sva vremena.
Dosao je po mene. Usla sam u kola, rekli smo jedno drugom samo jedno hladno cao, bez poljupca. Pricali smo o stvarima koje su se desile u medjuvremenu. Ovaj put vise sam ja pricala, a on je cutao i slusao. Bio je previse cutljiv, osetila sam da sa njim nesto nije u redu. Kada sam ga pitala sta se desava sa njim samo je ljutito rekao da nije nista, da preterujem. Ok...
Znala sam da je to nase poslednje vece. I opustila se pored njega, uzivala ponovo kao prvi put...
Kad me je vratio kuci rekao je da cemo se cuti. Znala sam da necemo. Verovala sam da sam bila i pomirena sa tim.
Proslo je otprilike mesec dana kada sam saznala da je on vec 2 meseca u vezi sa devojkom koju poznajem iz vidjenja, a sa kojom sam ga ja upoznala. Dakle, kada smo se taj zadnji put videli on je vec bio sa njom, a nije mogao to da mi kaze.
Osecala sam se prevarenom i ponizenom, boleo me je njegov kukavicluk. Bila sam tako besna, i tako ljubomorna. Ona je tako lepa, predivnog osmeha i veselih ociju. Tako draga, simpaticna, pametna. Ne moze da vam se ne dopadne takvo stvorenje. Ubijala me je misao da je bolja od mene, da ce ona umeti bolje sa njim, samo sam o tome mislila. Proganjala me je slika njih dvoje kako im je lepo, dok ja tugujem...
Dugo sam patila, dugo sam se grozno osecala svaki put kad bih nju negde videla tako nasmejanu i srecnu. Dugo dok nisam shvatila u cemu je problem.
Ja njega ne volim. Zasto me onda toliko boli njegova sreca?
To je cista sujeta, nista drugo.
Sama ta spoznaja pomogla mi je da se napokon sastavim i da krenem dalje. Da koliko toliko i prebolim...
I danas me ponesto podseti na njega. Pre par meseci svaka ta uspomena bi me bacila u bedak.
Al vise me ne boli...
Ucinio mi se kao jako fin decko, lepo vaspitan, inteligentan, snalazljiv... Sve to i jeste. Zbog nekog svog pogleda na svet za koji sam verovala da delimo isti, jako mi se dopao.
Bio je neverovatno pricljiv, bio bi u stanju 24h dnevno da samo prica i ne zaklapa, al eto, kao radi reda pusti druge da progovore nesto malo, dok njemu nesto ne bi palo novo na pamet, a onda bi nastavio da prica. Bile su zanimljive te njegove price, i ja bih uglavnom cutala i slusala ga... I tako sam se nekako i navikla da stalno cutim, i slusam njega, da ga tako upoznajem. Samim tim - on nije nikada imao prilike da cuje bilo sta o meni, sto bi i njemu pokazalo koliko zapravo zajednickog imamo. On mene uopste ni nije upoznavao.
Samo sam ja mogla da vidim to koliko toga zajednickog imamo, a zaista je bilo gotovo nerealno koliko se poklapamo, bili smo "isti igraci". Delovalo mi je kao da je on ona druga polovina jabuke.
Govorio je kako je zaljubljen, grlio me, mazio se poput malog deteta. I stalno se smejao, gotovo sijao, delovao je srecan pored mene.
A meni nista nije bilo jasno. Zapravo i jeste. Jer on ne zna nista o meni. Ta njegova zaljubljenost je mogla da bude samo neka pocetna zanesenost koja ce ubrzo izbledeti, i onda, kad se on bude ohladio od svega toga, nece biti vise nicega sto bi njega drzalo pored mene.
Bez obzira na sve, htela sam da uzivam dok traje, mislila sam da mogu biti hladne glave ali hemija medju nama je ucinila svoje. Prva dva meseca veze su bila kao u snu, tako savrsena, uzivali smo jedno u drugom, u svakom dodiru... I ja sam se zaljubila.
Desilo se bas ono sto sam i mislila. On se ohladio, nije mu vise bilo dovoljno ono sto sam pruzala, zeleo je vise. Mogla sam ja vise da dam, mogla sam sve da mu udovoljim, ali sam znala sta znaci sve to. Ako bih cinila to sto zeli mozda bih ga zadrzala jos na neko vreme, a sta bi to njemu uopste i znacilo? Izvukao bi iz mene jos koliko moze, a onda sutnuo, i potrazio drugu, svezu...
Krenule su svadje. I ja sam ih najcesce zapocinjala, verovatno kako bih sprecila sebe da mu pruzim to vise. Cesto sam da napadala, nije da mi nije davao razloga, znam da sam bila u pravu svaki put, al on je svaku situaciju umeo da okrene tako da sam se na kraju ja osecala da sam ja nesto skrivila. I onda sta, ja bih trebala nesto njemu da se izvinjavam? Uvek bi me na kraju ostavio zbunjenu, besnu sto vise ni sama ne znam ni sta radim, sto ne mogu vise da razumno procenjujem... A bez njega kao da nisam mogla...
Svaka sledeca svadja bila je teza od prethodne. I svaki taj put sam mislila da smo zavrsili za sva vremena, ali ne bi puno proslo i ja bi mu se ponovo vracala.
Jednom smo se posvadjali i posle toga nismo komunicirali skoro mesec dana...
I naravno, kao najveca glupaca, ja sam ga nazvala da se ponovo vidimo. Sa namerom da rascistimo to sto imamo jednom za sva vremena.
Dosao je po mene. Usla sam u kola, rekli smo jedno drugom samo jedno hladno cao, bez poljupca. Pricali smo o stvarima koje su se desile u medjuvremenu. Ovaj put vise sam ja pricala, a on je cutao i slusao. Bio je previse cutljiv, osetila sam da sa njim nesto nije u redu. Kada sam ga pitala sta se desava sa njim samo je ljutito rekao da nije nista, da preterujem. Ok...
Znala sam da je to nase poslednje vece. I opustila se pored njega, uzivala ponovo kao prvi put...
Kad me je vratio kuci rekao je da cemo se cuti. Znala sam da necemo. Verovala sam da sam bila i pomirena sa tim.
Proslo je otprilike mesec dana kada sam saznala da je on vec 2 meseca u vezi sa devojkom koju poznajem iz vidjenja, a sa kojom sam ga ja upoznala. Dakle, kada smo se taj zadnji put videli on je vec bio sa njom, a nije mogao to da mi kaze.
Osecala sam se prevarenom i ponizenom, boleo me je njegov kukavicluk. Bila sam tako besna, i tako ljubomorna. Ona je tako lepa, predivnog osmeha i veselih ociju. Tako draga, simpaticna, pametna. Ne moze da vam se ne dopadne takvo stvorenje. Ubijala me je misao da je bolja od mene, da ce ona umeti bolje sa njim, samo sam o tome mislila. Proganjala me je slika njih dvoje kako im je lepo, dok ja tugujem...
Dugo sam patila, dugo sam se grozno osecala svaki put kad bih nju negde videla tako nasmejanu i srecnu. Dugo dok nisam shvatila u cemu je problem.
Ja njega ne volim. Zasto me onda toliko boli njegova sreca?
To je cista sujeta, nista drugo.
Sama ta spoznaja pomogla mi je da se napokon sastavim i da krenem dalje. Da koliko toliko i prebolim...
I danas me ponesto podseti na njega. Pre par meseci svaka ta uspomena bi me bacila u bedak.
Al vise me ne boli...
