Voz u mojoj kuci...

Na samo par metara od moje kuce je pruga... Vozovi tuda prolaze, a ja i dalje sedim i gledam ih kroz prozor...gledaju i oni mene...
Glasa nema, samo tutnjava...
Trazio sam je, a i njega sam trazio...
Naravno, bila je to jos jedna bezuspesna misija, ali neprikosnoveni ljudski pogled, baca sve dalje nova resenja..
Skazaljka me ceka, ceka samo mene... Nije je briga sta sam i ko sam, ona i dalje ceka... Ponekad je zamolim da produzi dalje, jer od cekanja mene vajde nema, ali ona samo odmahne rukom, podboci se i nastavi gde je stala...ona ceka...
Dok sam pretrazivao moguce opaske i prevrtao stare trosne parcice hartije mislio sam na nju, a i na njega...
Oni mene vole, ali volim li i ja njih?
Uhvaticu voz, toliko cu jako da ga stiskam, sve dok ruke ne pocnu da me bole, ili dok skazaljka ne krene ponovo svojim putem...pa neka vidi sta ce...
Obrisao sam znoj, hladan znoj...
Dim od cigarete mi se prozimao kroz nozdrve, kroz celu kucu...ulazio mi u oci, i terao me da pustam suze...skot jedan pokvareni!
Nema vise mesta ni za tugu ni za srecu, nema mesta ni za prosjake, ni za bogatune, ni za hleb, ni za vodu.....jedino za sta je ostalo mesta je vreme...
I dalje trazim nju....ali i njega....