Проблем са овом дискусијом је у томе што је она уствари не језичке него политичке природе, само што они који се залажу за укидање латинице користе језичку расправу као маску. Стварно не могу више да читам те теорије како ето папа и комунисти су се удружили нама Србима да доакају. И то не зато што то не би било тачно, него зато што усађује комплекс жртве и осећање инфериорности у колективну свест.
Да замислимо за тренутак када би нека власт у Србији спровела оно за шта се наши латиноборци залажу: да се укине и забрани коришћење латинице. У стварности, истог часа бисмо имали масован покрет свих оних који би то (с разлогом) видели као намерно удаљавање од европских цивилизацијских вредности и протестовали би тако што би одбијали да пишу ћирилицом, него само латиницом. И онда бисмо се поделили на оне који пишу ћирилицом (СНС, радикали, ДСС, Нова Србија...) и оних који користе латиницу (ДС, ЛДП, Г 17+...). Значи поделу коју сада имамо на политичком нивоу (поделе су у политици нормалне, зато су стари Грци политику и измислили) ми ћемо да пренесемо на културолошки и цивилизацијски план. Не знам на који начин би то донело корист за Србе, а могу да наведем много начина на који би то донело штету.
Ствар је заправо, у тлачењу: тражи се да МИ, који пишемо ћирилицом, тлачимо ЊИХ, који пишу латиницом. Такав је ментални склоп латинобораца. Непрестано се сами осећају потлаченим, ускраћеним, превареним, а једини начин да то превазиђу је да они тлаче неког другог. Или си потлачен или ти тлачиш. Нема то везе са језиком. То је психолошки феномен.