Oskudica nekih ključnih životnih namirnica i opšti haos u cenama
Ulje i šećer su skoro nestali iz zvanične prodajne mreže, u zaoštrenju krize koja traje već mesecima. Oni se mogu dobiti u privatnim radnjama i na pijačnim tezgama po cenama drastično višim od zvaničnih - ulje za 25 dinara po litru umesto zvaničnih oko deset, i šećer po 10 dinara, umesto po zvaničnih 5,40. Postoji potencijalna kriza u snabdevanju hlebom, mlekom i mesom. Po sadašnjim zvaničnim cenama hleba, pekarska industrija tvrdi da gubi preko 100 miliona dinara godišnje, dok istovremeno velike količine hleba idu u đubre: u 1997. po 30 tona dnevno, a u 1998. po 70 tona, kako je hleb postajao sve jevtiniji po fiksnoj ceni u odnosu na drugu hranu. Mi podsećamo na čuvenu priču Gorbačova, na vrhuncu njegove kampanje za perestrojku, kada je naveo ruski slučaj da su deca upotrebljavala okrugle vekne hleba kao loptu za fudbal. Godinama nepromenjena cena svežeg mleka, uprkos rastu troškova njegove proizvodnje, razlog je njegove nestašice, dok su mlekare prešle na proizvodnju dugotrajnog mleka po ceni tri puta višoj od svežeg. Navedeno je da je Jugoslavija postala neto uvoznik sira, ako se u to može verovati. Država duguje proizvođačima mleka 65 miliona dinara po osnovu neplaćenih premija i subvencija. Nedavna analiza je pokazala da po sadašnjoj ceni pasterizovanog svežeg mleka od 3,15-3,75 dinara (kesica i elopak ambalaža) industrijske mlekare prave gubitke od 1,50 dinara po litru. Istovremeno, snalažljivi proizvođači-seljaci (ili preprodavci) na pijacama prodaju nekontrolisano mleko po šest dinara, a po kućama za pet dinara. Naša istorija sa šećerom je tragična. Od masivnog proizvođača i, mislim, izvoznika postali smo masivni uvoznik. Suviše niske cene šećerne repe dovele su do napuštanja polja, a neplaćanje na vreme proizvođačima je dalje upropastilo stimulus za proizvodnju. Sada su proizvođači nafte i trgovci naftom izgleda glavni posednici zaliha šećera i komanduju njegovom cenom. Neke tvornice šećera predlažu da uvozimo repu iz centralne i zapadne Evrope da bismo iskoristili naše kapacitete i spasli industriju.
Situacija sa mestom je za priču. "U proizvodnji mesa... odigrava se maltene drama. Pogotovu u svinjarstvu. Cene žive mere svinja dostigle su u drugoj polovini prošle godine gotovo dvadeset dinara za kilogram. Za sve koji bolje znaju procese u toj proizvodnji bio je to zloslutan znak. Pijaca je pijaca, a proizvođači svinja su, bar kako su u njihovo ime govorili klaničari, hteli da naplate štetu koju su pretrpeli kada je kilogram žive mere padao ponekad i na šest dinara! Sada se žive svinje prodaju po oko 13 dinara. One sa društvenih farmi su nešto skuplje, a one na pijaci jevtinije. To je u odnosu na DEM, ključnu robu na našem tržištu, vrlo jevtino."
"U trenutku povećanja cena žive mere stoke, tovljači, a pogotovu tovljači svinja napunili su obore. I kukuruz je obećavao, pogotovo u izjavama nekih zvaničnika. Umesto toga, došlo je do ogromnog povećanja cena kukuruza. Sadašnja cena od oko 1,30 dinara po kilogramu je za naše prilike enormno visoka (gotovo duplo veća od zaštitne cene), i to svakako utiče na dalje ponašanje tovljača. Nagli porast cena kukuruza iznenađuje sve jer smo u toku lanjske berbe imali, kako se govorilo, solidne zalihe, a procenjivan je i dobar rod. To oko roda je uvek velika zamka i nepoznanica. On je često i stvar manipulacije. Po nekim državnim zvaničnicima, lane smo proizveli oko 6,5 a po statistici 5,1 milion tona kukuruza. Razlika je ogromna. Niko praktično i ne zna na koliko hektara se seje kukuruz, koliki su prinosi i ukupan rod. Sve su procene vrlo često jalove, a ponekad sračunate. A i nikad se ne zna kada će ga seljaci izneti iz ambara... Naš fenomen je da je kukuruz sada skuplji od pšenice, pa i posle izjava da imamo za izvoz znatne količine pšenice, a pogotovu kukuruza. Pšenice gotovo nema na tržištu, jer lanjska žetva nije bila tako obilna, a mršave bilanse očekujemo i ove godine. Kukuruz skuplji od pšenice loš je znak, a i loša politika." Tovljači stoke su uhvaćeni u makaze cena između jevtinih svinja i skupe stočne hrane. "Ovih dana je došlo do paradoksalne situacije: u prodavnicama je meso skupo, a ono malo stoke na farmama i u seljačkim oborima prodaje se po tako niskoj ceni da će se teško povratiti ulazni troškovi proizvodnje."
Uvoz mesa je zakomplikovao problem dalje. "Prošlogodišnji haos (jun, jul), kada su cene podivljale, a u to vreme su nadležni tvrdili da povećanja cena mesa neće biti (meso je u grupi proizvoda pod kontrolom države), nastavljen je i krajem godine uvozom svinjskih polutki za dalju preradu (prvobitna namena). Reč je o tri hiljade tona svinjetine, dok su uzgajivači svinja imali muke da prodaju tovljenike." I dok je u prodavnicama nestabilna i siromašna ponuda i sve češće meso iz uvoza, iz republičkog ministarstva ne prestaju priče o pomoći stočarima. Rajko Latinović, direktor farme "Vizelj" iz Padinske Skele, to komentariše ovako: "Ako je neko uvezao meso koje smo mogli ovde da proizvedemo, ne samo da je oštetio bilans zemlje, nego je brojne seljake i farme ostavio bez posla. Što se pomoći i zaštite stočarstva tiče, ja je ne vidim, jer je potrošnja recimo svinjskog mesa sa 30,7 kilograma po glavi stanovnika iz 1991. godine pala na ispod 14 kilograma, pa ni tu polovičnu potrošnju ne možemo da pokrijemo, nego uvozimo. Kakva je to pomoć što republički ministar za poljoprivredu sa nekoliko seljaka potpisuje ugovore, dok društvene firme zvrje prazne, a stočari unazad nekoliko godina permanentno beleže pad u ovoj proizvodnji. Poremećeni pariteti cena su takođe sve prisutniji: kukuruz, koji je za nas stočare oslonac, za dvadesetak dana je 'skočio' 100 odsto. I dok su proizvođači svinjskog mesa suočeni sa padom tražnje, i dalje se uvoze neki nusproizvodi i dalje pomažemo čišćenje evropskih hladnjača na štetu vlastite proizvodnje!"
Nije haos samo u cenama roba. U Niškoj banji "bolesnički dan u najsavremenije opremljenim stacionarima 'Radon' i 'Zelengora', koji sadrži smeštaj, ishranu, terapiju i lekove košta 145 dinara, a dnevni pansion u hotelima 'Partizan' i 'Ozren' - što podrazumeva da korisnik plaća još i korišćenje zdravstvenih usluga u 'Radonu' i 'Zelengori' - košta 147 dinara. Doduše, uz mogućnost da čekovima plaća u više rata. Za boravak kraći od sedam dana, dnevni pansion je još skuplji - 197 dinara." Jedno od objašnjenja za ovaj apsurd, da je ležanje skuplje od lečenja, jeste to da su cene bolesničkog dana pod kontrolom, a da se cene dnevnih pansiona u hotelima slobodno formiraju.
G. Momir Pavlićević, predsednik Privredne komore Srbije nedavno je generalizovao naš problem cena: "Veliku opasnost za stabilnost privređivanja i u ovoj godini predstavljaće cene. I pored toga što smo se opredelili za sistem slobodnog formiranja cena, zbog specifične situacije u kojoj se sada nalazimo cene neke robe su pod kontrolom. To znači da se ne usklađuju, kako bi inače trebalo, na tržištu ponude i tražnje. Istovremeno, oni koji cene formiraju slobodno iskoristili su inflatorni prostor, povećali cene i još više pospešili zahteve onih kojima su cene pod kontrolom i ne menjaju se, kako kod koga, i po tri godine, uprkos činjenici da su se formirale na paritetu od 3,3 dinara za marku."
Teza g. Pavlićevića može se proširiti dalje. Politički režim je, naročito u poslednje vreme, primenio vrlo intenzivnu kontrolu cena, zanemarujući naša ranija porazna iskustva sa ovakvom kontrolom i možda zaboravljajući da je ovim odstupio od osnovnog ekonomskog "zakona jedne cene" - principa da za isto dobro može da postoji samo jedna cena i da svako ozbiljno odstupanje od ovog postulata zakona vrednosti neizbežno vodi rasipanju sredstava u vidu pogrešne proizvodnje, pogrešne potrošnje ili i jednog i drugog. Kontrola cena sada verovatno zahvata preko 60 odsto ukupne proizvodnje robe i usluga, i mi sada plaćamo cenu za sve pogreške učinjene poslednjih godina i meseci. Sada je ozbiljno pokolebano ili ugroženo pet stubova osnovne ekonomske politike vlasti: niske cene šećera, ulja, hleba, mleka i energije, na neizdrživo deprimiranom nivou.
nisu uzalud imali parolu kapiraj - kopiraj 
Raspitaj se malo.... nije teško saznati.
