Зукорлић и Свети Сава

И шта сад?

Теби треба википедија да би доказала постојање свој језика :hahaha:

Ne meni , vama - da bi shvatili što šta ..
Imali ste Dositeja Obradovića koji nije govorio narodnim jezikom , i Vuka S. Karadžića koji je za standard
uzeo narodni govor .. a u vašem govoru nije bilo glasova 'h' i 'f' .. Tako je Vuk zapisao pjeme 'Kad već oće da pođu', 'Snaa i zaova', 'Onako u sovri' ..
 
Da vidimo i po kome je Sava uzeo monaško ime :

'Sabbas the Sanctified

Saint Sabbas the Sanctified (439–532), a Cappadocian-Greek monk, priest and saint, lived mainly in Palaestina Prima. He was the founder of several monasteries, most notably the one known as Mar Saba. The Saint's name is derived from Hebrew סַבָא (sava') meaning "old man".'
http://en.wikipedia.org/wiki/Sabbas_the_Sanctified

Znači - monaško ime Sava mu je jevrejskog porijekla , i znači 'stari čovjek' .
 
Тема о ретардираном муфтији мафијашу и паћеницима који га бране зато што су болесни.

Tema je i o tome kako su se popovi rastrčali po školama , iako su sv. Savu u crkveni kalendar uvrstili u 20. vijeku ..
Negdje sam pročitala da su ga u crkveni kalendar ugurali tek za Balkanskih ratova 1912.-1913.
 
Tema je i o tome kako su se popovi rastrčali po školama , iako su sv. Savu u crkveni kalendar uvrstili u 20. vijeku ..
Negdje sam pročitala da su ga u crkveni kalendar ugurali tek za Balkanskih ratova 1912.-1913.
Добро је то што свуда видиш попове а нигде џамије.То је тако кад много пијеш,онда ти се привиђају бели мишеви.Уствари,попови су заменили мишеве у твојим фантазијама.
 
Interesantno je da kod Rusa dan sv Save nije evidentiran 27.01. ,nego 24. ili 25.01. :

"January 12 / 25. Martyr Tatiana of Rome. St. Sabbas I, Archbishop of Serbia. Martyr Mertius of Mauretania. Martyr Peter Apselamus of Palestine. St. Eupraxia of Tabenna in Egypt. Virgin Martyr Euthasia. St. Martinian of Byelozersk, abbot. Blessed Galacteon, disciple of St. Martinian. (Greek Calendar: Eight Martyrs of Nicea. St. Elias the wonderworker, of the Paradise.) Icon of the Most Holy Theotokos, "The Milk-giver". Archimandrite Theodosius of Tisman and Sophroniev Monasteries, fellow-struggler of St. Paisius Velichkovsky (1802)."

http://www.pomog.org/index.html?http://www.pomog.org/saintlist.shtml

"Russian Orthodox Christian Menaion Calendar for January 12 (Civil Date: January 24)
St. Sabbas I, Archbishop of Serbia."

http://aproudliberal1.blogspot.com/2008/01/january-24.html
 
Добро је то што свуда видиш попове а нигде џамије.То је тако кад много пијеш,онда ти се привиђају бели мишеви.Уствари,попови су заменили мишеве у твојим фантазијама.

Veliš - jel ti vjeruješ meni ili svojim očima ..
 
Veliš - jel ti vjeruješ meni ili svojim očima ..
Моје очи не виде попове у школама а бар у БГ има школа колико хоћеш.Мада,кад видим какве верски и шовинистички затуцане будале нападају попове,сварио бих и њих у школама.
 
Моје очи не виде попове у школама а бар у БГ има школа колико хоћеш.Мада,кад видим какве верски и шовинистички затуцане будале нападају попове,сварио бих и њих у школама.

A da skineš povez preko očiju .. ili je to zobnica ..
 
"Svetosavlje - neopagansko pravoslavlje

Autor: Srđan Jovanović

Karakterističan za ovdašnje prostore je kult svetog Save, koji je, da bi se dobro razumeo, nužno predstaviti detaljnije, u jednom širem međureligijskom kontekstu. Kao što je mnogima poznato, sveti Sava je u stvari jedan od članova loze Nemanjića, inače znan pod imenom Rastko Nemanjić. Na mnoge nadasve zanimljive instance ovde je moguće naići.

13 Magične moći: Rastko Nemanjić/Sveti Sava

Kao detetu osnovnoškolskog uzrasta, potpisniku ovih redova mnoge stvari nisu bile jasne o tzv. svecu Savi. Bio sam, kao uostalom i mnogi moji vršnjaci, bombardovan mnogobrojnim pričama o ovoj osobi upravo u ono doba kada se komunizam raspadao, a religijom potporeni nacionalizam krenuo da divlja i uništava zemlju. Do samo par godina pre toga, tu su bile priče o Josipu Brozu Titu i njegove obavezne slike na zidu svakog člana partije i svake učionice; sada je narod koji je preko noći postao „duboko religiozan“ samo zamenio Brozove slike na zidu slikama svetog Save, a priče o Titu su se povukle kako bi ustupile mesto pričama o Rastku. U tim pričama nailazilo se na mnoge fantastične momente. Sava je imao magične moći, komunicirao je sa vukovima, a u jednoj je čak i predstavljeno svojevrsno magijsko „objašnjenje“ zašto ljudi imaju uvalu na stopalu - Savu je, naime, kada je „poleteo“ u nebo, nekakav đavo zakačio i iščupao mu pregršt mesa sa stopala, te od tada svi ljudi imaju uvalu na stopalu. Izgleda da je cela ljudska rasa zaslužna za svoj izgled jednome svecu iz srednjevekovne Srbije. Maloj deci to nije davalo mnogo smisla, a kamoli kada postanu odrasli, ozbiljni ljudi. Tek sa završenim studijama skandinavistike i kulture, gorenavedeno mi je bilo objašnjeno bez mnogo problema. Naime, mitološki lik svetog Save (koji je skoro u potpunosti zamenio Rastka Nemanjića kao pravo, nekada živo, ljudsko biće) pokazuje skoro sve odlike jednog od starih paganskih božanstava, između ostalih, staroskandinavskog Odina. Komunikacija sa vukovima, štap koji nosi, hromost (iščupan komad stopala) i slično - sve su to odlike mnogobrojnih tzv. htoničnih paganskih božanstava u mitologijama širom Evrope.

I sam odnos naroda prema ovom liku u suštini je paganski - zato je često nazivan kultom svetog Save. Veliko religijsko trebište na Karađorđevom platou se čak i zove hram svetog Save, a ne crkva. Hram je, kako znamo, prvenstveno pagansko trebište (mesto religijskih rituala, obreda, bogomoljenja), dok u monoteizmu imamo crkve. Nije ni nova niti slabo poznata činjenica da je hrišćanstvo masovno „pozajmljivalo“ paganske običaje u trudovima da ih prikaže kao hrišćanske (nebrojeni antropolozi to su objasnili u detalje). Ovde, pak, imamo jednu vrstu paganizma koje je poprimilo neke od odlika hrišćanskog pravoslavlja, a traje i do dan danas. Religijsko opredeljenje većine građana Srbije kratko se može odrediti kao neopagansko-pravoslavni kult Rastka Nemanjića. U jednoj takvoj sredini, tom kultu se pridaje mnogo više važnosti nego, recimo, medicini. Već na drugoj strani bulevara, nasuprot hramu, nalazi se Klinika za majku i dete kojoj fale rendgenski aparati, a nešto niže je tu i Infektivna klinika, u kojoj je i po petoro pacijenata, od kojih svaki boluje od druge infektivne bolesti, sabijeno u istu sobu, valjda da bi lakše razmenili viruse te brže pomrli, pa da ne prave mnogo problema. Hram svetog Save, pak, okićen je belim pločicama za kupatilo i mermerom, dok se na vrhu nalazi i četvorometarski, zlatom optočeni krst. Kad bi se to zlato i taj mermer uložili u rendgene i obnovu klinika, odmah tu preko puta hrama, e gde bi nam kraj bio. Ovaj stav najverovatnije će biti protumačen negativno, ta ko sam ja da se brinem o bolesnima, ko još to radi... neka se mole Savi, možda im on pomogne.

Kao pravoj osobi, i samom Rastku Nemanjiću pripisivan je veći značaj no što on objektivno jeste bio. Rastko je, naime, obezbedio samostalnost srpskoj crkvi (koju mnogi, u uverenju da će zvučati profesionalnije, nazivaju „autokefalnost“), time efektno odsecajući Srbiju od ostatka Evrope. Srbija će ovaj problem odsečenosti od sveta zadržati i do dana današnjeg. U srži pravoslavnih crkava leži ova odvojenost, separatizam. Na drugoj strani, ne postoje odvojena španska ili poljska katolička crkva, švedska ili severnonemačka protestantska crkva, te ovi narodi ipak imaju nekakav faktor ujedinjenja, iako baziran na metafizičkom. U pravoslavnom svetu imamo mini-crkve od kojih su neke neverovatno male, kao što su etiopska i crnogorska. (Može li crkva biti manja, a da je veće crkve ne prozovu sektom? Rasel je, ipak, naveo kako između sekte i crkve razlike nema, te ne moramo dublje da zalazimo u to pitanje). Takva odvojenost tokom vremena uslovila je i ekstremnu ksenofobiju i prezir prema ostalim religijama. Iako će Rasel, Dokins, Hičens, Haris i mnogi drugi argumentovati kako je ipak u srži svake religije mržnja prema drugim religijama, jer je svaka ubeđena da je baš ona u pravu te da sve ostale greše, ovu mržnju je mnogo lakše primetiti u gorenavedenim crkvicama. Čak i kada se jedna od njih razvije, kao što je Ruska pravoslavna crkva, ne služi ničemu više do potpore jednoj jezivoj oligarhiji (monarhiji sa kraljem Putinom i dvorskom ludom Medvedevim?) koja je i Srbiji prilične štete nanela.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)"
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/p...opagansko_pravoslavlje.45.html?news_id=180147
 
A da skineš povez preko očiju .. ili je to zobnica ..
Samo ti zadrži mezetluk,dobar je za dijetu.
Što se poveza tiče,bolje ga je nositi i nikad ne videti ovakve strahote.
niqab.jpg
 

Тачно.

Потурчавање јесте било нужно зло, био је огроман притисак Турака у материјалном смислу, те како би сачували имовину примали су Ислам.

Обично су узимали харач и као кметове држали рођену браћу и чланове фамилије међу којима се развијала страшна мржња. Из тог разлога се у многим селима дешавала ланчана реакција потурчавања, те су се на тај начин диференцирала православна села од исламских, што се очувало до 1992. године готово у оригиналу.

Иво Андрић описује тај процес врло сликовито, а има и многих других аутора као и турских записа.

У мојој фамилији имам интересантан случај: након доласка из старе херцеговине у околину Илијаша средином 19. вијека(дакле прилично касно), дио фамилије се потурчава. Једни остављају презиме Зечевић, други узимају Маснопита, премда су били Јефтићи. И дуго времена су имали икону Св. Јована, кога су иначе славили...

Упркос масовном потурчавању, у периоду све до Другог Свјетског Рата православни Срби су чинили скоро 70% становништва. Након геноцида над православцима и демографске експанзије муслимана, они постају већина.

А што се изјашњавања махом су се називали просто муслиманима српског говорног подручја, а појам Бошњака никада није био познат, нити се ко изјашњавао тако. Ни на једном попису становништва. Ни дан данас сви муслимани не прихватају да су ''Бошњаци'', махом су то старији људи, те муслимани из Србије. Ове младе мозгове уништавају у школама...

Они су на великој раскрсници, трагајући за идентитетом, желе да полете, а крила немају... Избацили су ћирилицу којом су писали вјековима, увели су тобож свој језик и књижевност а притом не знам ни једног писца који је писао на том језику, премда су сви писали на српском и то тврдили (Андрић, Дучић, Селимовић, Ковачић, Шантић, Кочић...)

На основу чега ће да граде идентитет и итсорију остаје на нивоу бајки, јер негирају све оно што чини њихову историју, језик и унутрашње биће.. негирају своје корјене, тако да неће имати ни стабло ни крошњу па ни плод...
 

Back
Top