ЗОРАН ЂИНЂИЋ – скривани прилози за биографију
Превод докторске дисертације Зорана Ђинђића, која је под насловом "Карл Маркс и проблеми утемељења социјалне критике" одбрањена 1979. године на Универзитету у Констанзу, СР Немачка. У књизи "Ко је ко у Србији", у биографији Зорана Ђинђића, из наслова дисертације изостављено је име Карла Маркса.
Зоран Ђинђић је дао лажне податке о својој докторској дисертацији коју је одбранио у Немачкој.
Ђинђић је у публикацији "Ко је ко" (издање из 1991. године), навео да је одбранио докторску дисертацију на тему "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Међутим, у својој књизи "Јесен дијалектике" (објављеној 1986. године), Ђинђић наводи да је назив његове дисертације "Карл Маркс и проблеми утемељења социјалне критике".
Сакривајући чињеницу да је докторирао на марксизму, Ђинђић је поступио исто као када је сакрио своју припадност терористичкој организацији РАФ "Бадер-Мајнхоф", о чему постоје докази у књизи "Покрштавање петокраке", (издање 1994. године), аутора Ненада Стефановића, који се односи на биографије водећих лидера ДОС-а.
У тим биографијама посебно занимљив је овај детаљ који се односи на актуелног српског премијера Зорана Ђинђића (страна 147): "(Зоран Ђинђић) провео је анархоидну младост на голом асфалту Новог Београда. Отац официр, који је напустио традиционалне вредности, а није прихватио званичне, комунистичке, што значи да је Ђинђић био предодређен за криминалца или левог дисидента. Бистар и брзорек завршава факултет пре рока, постаје омиљени генијалац праксисоваца. За своје духовне менторе узима професоре Мићуновића и Тадића. Хапшен као организатор левичарских група. Стипендиста код Хабермаса. Члан студентских комуна на Западу и повереник марксистичко-терористичке групе Бадер-Мајнхоф за Југославију. Крио их је у Београду кад су се пребацивали у Ирак".
Наиме, ради се о периоду живота лидера ДС који је претходио стварању вишестраначја у Србији, у коме је овај у дужем временском раздобљу формирао своје политичке ставове и остављао јавне трагове о њима у својим научним радовима.
Да би се судило о значају делова Ђинђићеве биографије који се прикривају од јавности (у који спада и поменута сарадња са марксистичко-терористичком групом Бадер-Мајнхоф) погледајмо како изгледа једна од званичних биографија Зорана Ђинђића, на пример, она објављена у лексикону "Ко је ко у Србији" (издање из 1991. године). У тој биографији налазе се и ови подаци:
"Ђинђић Д. Зоран, председник извршног одбора Демократске странке и посланик у Народној скупштини Републике Србије; виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију Београду и професор на Филозофском факултету у Новом Саду (р. 1. августа 1952., Босански Шамац). Србин, атеиста. Дипломирао на Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду (1974.). У периоду 1977-90. боравио у СР Немачкој на више универзитета и института друштвених наука (Констанц, Бон, Франкфурт). Докторирао 1979. одбранивши дисертацију "Проблеми утемељења критичке теорије друштва" на универзитету у Констанцу, где је радио као асистент. (…)".
Чињеницу да се у "Ко је ко у Србији" декларисао још 1991. године као атеиста, Ђинђић је покушао да избрише ових дана: на питање новинара о вези његовог атеизма са честим одласцима у цркву након избора за премијера, Ђинђић је одговорио да су податке о њему као атеисти уредништву лексикона "Ко је ко у Србији" дали људи који нису били упознати са његовим верским опредељењем. Дакле – Ђинђић демантује чињеницу да се 1991. године изјашњавао као атеиста.Ову нашу тврдњу јасно доказује и текст из поменутог лексикона насловљен са "Напомене издавача" у коме се налази и оваква напомена:
«Уважавајући искуства добро уходане светске "Wхо ис Wхо" продукције, одлучили смо да основ за биографску грађу буду упитници, попуњени и потписани од самих личности које смо узели у обзир. (…) Неуспех првог, а потом другог обраћања једном мањем броју личности није нас, међутим, поколебао. (…) Слали смо зато и трећи и четврти допис, а потом се некима и лично обраћали, све док број недостајућих биографија нисмо свели на прихватљивих пет процената.»
Дакле, Ђинђић је попунио упитник и потписао га. У њему је уписао и податак да је атеиста. Ево шта каже о таквом изјашњавању уредништво лексикона: "Зачудио нас је, испрва, број личности које су се декларисале као припадници ове или оне конфесије, но касније смо били склони да верујемо како већину ових исказа не треба схватити буквално, него више као сведочење о жељи за васпостављањем континуитета са традицијом. Исказ "атеиста" разумели смо као свесно изражавање погледа на свет и зато смо га наводили".
Данас, Ђинђићу очигледно смета што је 1991. године атеизам навео као свесно изражавање свога погледа на свет. Тај поглед на свет требало би што пре заборавити да би данашње премијерово задржавање у близини српског патријарха, у свакој погодној прилици, изгледало као искрено! Атеизам треба избрисати из премијерове биографије и због тога да његово залагање за увођење веронауке у школе не би деловало као лажно. При томе, треба избрисати из сећања и чињеницу да Ђинђић пуних једанаест година није ни покушао да демантује ни реч из своје биографије објављене у лексикону "Ко је ко у Србији".
Све ове чињенице сведоче да је Ђинђић, после бучно најављене своје реформаторске улоге у српској историји приликом преузимања премијерске функције (ја сам трећи реформатор у српској историји – тврдио је Ђинђић и пре почетка његових чувених реформи!) која је довела и до реформе изборног система у Србији (народ даје мандате а Премијер их посредством Президијума ДОС-а одузима свакој странци која не подржава владу – ДСС-у их одузима суштински а СРС-у забрањује улазак у Скупштину, што се своди на исто), приступио и наставку реформе своје биографије, реформе започете још 1991. године акцијама које ће у наставку текста бити детаљно описане.
У "Ко је ко у Србији" читамо да је Ђинђић 1979. године на универзитету у Констанцу одбранио докторску дисертацију под насловом "Проблеми утемељења критичке теорије друштва". Такође, читамо и то да је Ђинђић 1986. године објавио књигу "Јесен дијалектике", не наводећи никакву њену везу са поменутом докторском дисертацијом. Важно је напоменути да је Ђинђић за лексикон "Ко је ко у Србији" дао податке из своје биографије у време настајања вишестраначја, када је већина политичких партија демократске оријентације у своме програму имала реформу политичког система у Југославији и раскид са комунистичким наслеђем. Ова напомена може да послужи као кључ за дешифровање читавог низа разлога који су навели Ђинђића да из наслова своје дисертације избаци име филозофа на чијим делима су се учили не само он, већ и већина његових учитеља, укључујући и ментора његове дисертације, професора Албрехта Велмера (Албрецхт Њеллмер).
За почетак приметимо да у "Ко је ко у Србији" није наведен потпуни назив поменуте Ђинђићеве књиге "Јесен дијалектике". Наиме, њен потпуни наслов гласи "Јесен дијалектике – К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва". Наравно, Ђинђић је сматрао да у својој биографији треба да прикрије, осим везе ове књиге са марксистичком филозофијом, и њену везу са својим докторатом. Ево, међутим, како изгледа та веза описана у уводној напомени у књизи "Јесен дијалектике…": "Ова књига у основним цртама представља дисертацију коју је, под насловом "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике", у лето 1979. прихватио Филозофски факултет у Констанцу (СР Немачка). Без свесрдне помоћи ментора, професора Албрехта Велмера, хаотични текст никада не би попримио форму која одговара презентовању научној јавности; захваљујући његовој консеквентној критици био сам принуђен да одустанем од низа поставки које би – сада сам у то више него уверен него пре седам година – непотребно оптерећивале аргументацију". Дакле, нема сумње да књига "Јесен дијалектике – К. Маркс и утемељење критичке теорије друштва", према тврдњама њеног аутора, у суштини представља докторску дисертацију "К. Маркс и проблеми утемељења социјалне критике". Ова чињеница се подвлачи и у овим речима из поменуте напомене из књиге "Јесен дијалектике …": "Институт за филозофију Филозофског факултета у Београду је ово истраживање укључио у један од својих пројеката и тиме финансијски олакшао писање његове српскохрватске верзије". Очигледно – немачка верзија књиге је Ђинђићев докторат. Остаје нејасно како је могуће да Институт за филозофију Филозофског факултета у Београду "укључи у један од својих пројеката" дисертацију која је у том тренутку била стара равно седам година!