LorneMalvo
Domaćin
- Poruka
- 3.346
Autorska tema o liku i djelu Djindjica
Britanski Gardian dan nakon ubistva Djindjica 14 marta 2003 objavio je tekst Beogradski kvisling
http://www.guardian.co.uk/world/2003/mar/14/serbia.comment
Beogradski Kvisling
http://www.guardian.co.uk/world/2003/mar/14/serbia.comment
Ubijeni srpski premijer bio je ozloglašeni zapadni podrepaš čije su ekonomske reforme donele očaj
• Petak, 14. mart 2003
Odavanje pošte Zoranu Đinđiċu, premijeru Srbije na koga je izvršen atentat, pristizala su sa svih strana. Predsednik Buš je bio prvi, hvaleċi ,,snažno predvodništvo", dok je portparol kanadske vlade veličao ,,vesnika demokratije", a Toni Bler je govorio o energiji koju je Đinđiċ posvetio ,,reformisanju Srbije".
U zapadnim čituljama Đinđiċ je bio skoro opšte priznat kao bivši studentski aktivista koji je hrabro vodio popularni ustankan protiv tiranskog diktatora i težio da svoju zemlju uvede u novo demokratsko doba.
Ali osim CNN-ove evrzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđiċa izgleda sasvim drugačije. Oni koji se protive doktrini promene režima trebalo bi da upamte da je Irak daleko od prve zemlje gde su SAD i druge zapadne vlade pokušale da smute svrgavanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine došao je red i na Jugoslaviju Slobodana Miloševiċa.
U svojoj skorašnjoj biografiji Miloševiċa, Adam LeBor otkriva kako su SAD slile 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u svom nastojanju da 2000. svrgnu jugoslovenskog lidera.
Po naređenju Državne sekretarke Medlen Olbrajt, uspostavljena je tajna Kancelarije SAD za jugoslovenske poslove kako bi pomogla u organizaciji ustanka koji bi svrgao autokratskog Miloševiċa s vlasti.
Istovremeno, postoje dokazi da su grupe iz podzemlja, pod kontrolom Zorana Đinđiċa I povezane sa obaveštajnim službama SAD-a, sprovele niz atentata ključnih pobornika Miloševiċevog režima, uključujuċi Ministra Odbrane Pavla Bulatoviċa i Žiku Petroviċa, direktora JAT-a.
Sa konačnim padom Slobe i njegove socijalističke stranke, SAD su dobile ,,reformatorsku" vladu u Beogradu po svojoj želji. Novi Predsednik Vojislav Koštunica dobio je bukete, ali čovek Stejt Dipartmenta, Zoran Đinđiċ, je bio taj u čijim je rukama bila vlast - i stvarno nije izneverio svoje vašingtonske sponzore.
Prvi prioritet bio je upuštanje u program ,,ekonomskih reformi” – izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine zapadnjačkim multinacionalistima po bagatelnim cenama. Preko 700.000 jugoslovenskih preduzeċa ostala su društvena svojina, a veċina je baš uvek bila pod kontrolom samoupravnih odbora, sa samo 5% kapitala u privatnom vlasništvu. Kompanije su se mogle prodati samo, ako se 60% deonica prenese na radnike.
Đinđiċ se je brzo bacio na promenu zakona, pa je velika rasprodaja sada mogla da počne. Nakon dve godine u kojima su prodate hiljade preduzeċa u društvenom vlasništvu (mnoge kompanijama iz zemalja koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999), prošlomesečni izveštaj Svetske banke raskošno je hvalio Đinđiċevu vladu i njeno ,,uključenje međunarodnih banaka u procesu privatizacije”.
Ali Đinđiċ nije dobio naređenja da proda samo državnu imovinu. I Miloševiċ je morao da ode, za obeċanih 100 miliona dolara, čak i ako je to u suštini značilo da treba prekršiti jugoslovenski zakon kidnapujuċi ga i poslati ga u Hag mlaznjakom RAF-a na političko suđenje, koje su platile SAD. Kada čovek rasproda imovinu svoje države, njenog bivšeg predsednika i njegove glavne političke suparnike, šta još ima da se proda? Jedino sama zemlja. A januara ove godine Đinđiċ je upravo to i uradio. Uprkos protivljenju veċine njenih građana, ,,vesnik demokratije” sledio je zahteve ,,međunarodne zajednice” i posle 74 godina ime ,,Jugoslavija” nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene nizom slabih i podeljenih protektorata najzad je ostvaren.
Ponekad se, međutim, čak i najbolji planovi izjalove. Uprkos zapadnjačkih hvalospevima, malo njih ċe u Srbiji žaliti Đinđiċa. Za ogromnu veċinu Srba, biċe upamċen kao kvisling koji se je obogatio prodavši svoju zemlju onima koji su samo nekoliko godina ranije tako nemilosrdno vodili rat protiv nje. Đinđiċeve tako veličane reforme dovele su do rasta cena komunalija, nezaposlenost je naglo porasla za 30 %, realne plate su pale čak do 20% I preko dve treċine Srba sada živi ispod linije siromaštva.
Još uvek je nejasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđiċa. Po svoj prilici je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom su ga konačno sustigle. Međutim, mada zvuči okrutno, mnogo je njih u Srbiji, koji bi rado povukli obarač. Tokom nedavne posete Beogradu, bio sam zapanjen ne samo nivoom ekonomskih poteškoċa, veċ mržnjom koju su skoro svi koje sam sreo oseċali prema premijeru, čiji su rezultati anketa pali ispod 10%.
Srpska lekcija današnjim serijskim menjačima režima je jednostavna. Možete probati da potčinite ljude sankcijama, rovarenjem i bombama. Možete, ako hoċete, da zbacite vlade koje vam nisu po volji i težiti da nametnete svoju volju ustoličavanjem Hamida Karzaija, Generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđiċa da deluje poput carskog konzula. Ali nemojte misliti da ċete onda moċi da primorate ponižene ljude da im odaju poštu.
Britanski Gardian dan nakon ubistva Djindjica 14 marta 2003 objavio je tekst Beogradski kvisling
http://www.guardian.co.uk/world/2003/mar/14/serbia.comment
Beogradski Kvisling
http://www.guardian.co.uk/world/2003/mar/14/serbia.comment
Ubijeni srpski premijer bio je ozloglašeni zapadni podrepaš čije su ekonomske reforme donele očaj
• Petak, 14. mart 2003
Odavanje pošte Zoranu Đinđiċu, premijeru Srbije na koga je izvršen atentat, pristizala su sa svih strana. Predsednik Buš je bio prvi, hvaleċi ,,snažno predvodništvo", dok je portparol kanadske vlade veličao ,,vesnika demokratije", a Toni Bler je govorio o energiji koju je Đinđiċ posvetio ,,reformisanju Srbije".
U zapadnim čituljama Đinđiċ je bio skoro opšte priznat kao bivši studentski aktivista koji je hrabro vodio popularni ustankan protiv tiranskog diktatora i težio da svoju zemlju uvede u novo demokratsko doba.
Ali osim CNN-ove evrzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđiċa izgleda sasvim drugačije. Oni koji se protive doktrini promene režima trebalo bi da upamte da je Irak daleko od prve zemlje gde su SAD i druge zapadne vlade pokušale da smute svrgavanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine došao je red i na Jugoslaviju Slobodana Miloševiċa.
U svojoj skorašnjoj biografiji Miloševiċa, Adam LeBor otkriva kako su SAD slile 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u svom nastojanju da 2000. svrgnu jugoslovenskog lidera.
Po naređenju Državne sekretarke Medlen Olbrajt, uspostavljena je tajna Kancelarije SAD za jugoslovenske poslove kako bi pomogla u organizaciji ustanka koji bi svrgao autokratskog Miloševiċa s vlasti.
Istovremeno, postoje dokazi da su grupe iz podzemlja, pod kontrolom Zorana Đinđiċa I povezane sa obaveštajnim službama SAD-a, sprovele niz atentata ključnih pobornika Miloševiċevog režima, uključujuċi Ministra Odbrane Pavla Bulatoviċa i Žiku Petroviċa, direktora JAT-a.
Sa konačnim padom Slobe i njegove socijalističke stranke, SAD su dobile ,,reformatorsku" vladu u Beogradu po svojoj želji. Novi Predsednik Vojislav Koštunica dobio je bukete, ali čovek Stejt Dipartmenta, Zoran Đinđiċ, je bio taj u čijim je rukama bila vlast - i stvarno nije izneverio svoje vašingtonske sponzore.
Prvi prioritet bio je upuštanje u program ,,ekonomskih reformi” – izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine zapadnjačkim multinacionalistima po bagatelnim cenama. Preko 700.000 jugoslovenskih preduzeċa ostala su društvena svojina, a veċina je baš uvek bila pod kontrolom samoupravnih odbora, sa samo 5% kapitala u privatnom vlasništvu. Kompanije su se mogle prodati samo, ako se 60% deonica prenese na radnike.
Đinđiċ se je brzo bacio na promenu zakona, pa je velika rasprodaja sada mogla da počne. Nakon dve godine u kojima su prodate hiljade preduzeċa u društvenom vlasništvu (mnoge kompanijama iz zemalja koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999), prošlomesečni izveštaj Svetske banke raskošno je hvalio Đinđiċevu vladu i njeno ,,uključenje međunarodnih banaka u procesu privatizacije”.
Ali Đinđiċ nije dobio naređenja da proda samo državnu imovinu. I Miloševiċ je morao da ode, za obeċanih 100 miliona dolara, čak i ako je to u suštini značilo da treba prekršiti jugoslovenski zakon kidnapujuċi ga i poslati ga u Hag mlaznjakom RAF-a na političko suđenje, koje su platile SAD. Kada čovek rasproda imovinu svoje države, njenog bivšeg predsednika i njegove glavne političke suparnike, šta još ima da se proda? Jedino sama zemlja. A januara ove godine Đinđiċ je upravo to i uradio. Uprkos protivljenju veċine njenih građana, ,,vesnik demokratije” sledio je zahteve ,,međunarodne zajednice” i posle 74 godina ime ,,Jugoslavija” nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene nizom slabih i podeljenih protektorata najzad je ostvaren.
Ponekad se, međutim, čak i najbolji planovi izjalove. Uprkos zapadnjačkih hvalospevima, malo njih ċe u Srbiji žaliti Đinđiċa. Za ogromnu veċinu Srba, biċe upamċen kao kvisling koji se je obogatio prodavši svoju zemlju onima koji su samo nekoliko godina ranije tako nemilosrdno vodili rat protiv nje. Đinđiċeve tako veličane reforme dovele su do rasta cena komunalija, nezaposlenost je naglo porasla za 30 %, realne plate su pale čak do 20% I preko dve treċine Srba sada živi ispod linije siromaštva.
Još uvek je nejasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđiċa. Po svoj prilici je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom su ga konačno sustigle. Međutim, mada zvuči okrutno, mnogo je njih u Srbiji, koji bi rado povukli obarač. Tokom nedavne posete Beogradu, bio sam zapanjen ne samo nivoom ekonomskih poteškoċa, veċ mržnjom koju su skoro svi koje sam sreo oseċali prema premijeru, čiji su rezultati anketa pali ispod 10%.
Srpska lekcija današnjim serijskim menjačima režima je jednostavna. Možete probati da potčinite ljude sankcijama, rovarenjem i bombama. Možete, ako hoċete, da zbacite vlade koje vam nisu po volji i težiti da nametnete svoju volju ustoličavanjem Hamida Karzaija, Generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđiċa da deluje poput carskog konzula. Ali nemojte misliti da ċete onda moċi da primorate ponižene ljude da im odaju poštu.
