Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 14.738
Ова тема није била на овом потфоруму. А како српски средњи вијек обилује знаменитим женама, ваља то исправити.
Посебно што за разлику од доброг дијела Западне Европе, као и у Византији, у Србији су жене из виших слојева имале значајно мјесто. То су углавном биле владарке и властелинке, чији је утицај на политику, културу, умјетност и образовање био велики.
Можемо рећи да су неке од тих изванредних жена удариле темеље својеврсној еманципацији жена на средњовјековни начин.
Кроз тему сам замислио да се напише која и тим изванредним женама српског средњег вијека, а има их толико, Јелена и Марија Вукановић, кнегиња Милица и њене кћерке, сапутнице знаменитих средњовјекоивних владара, Мара и Катарина Кантакузина Бранковић, и бројне друге. Као и да се кроз објаве приложе документарци који обрађују живот тих жена. Да изнесемо и неко своје виђење, осврт, бољим сагледавањем улога жена, боље ћемо сагледати и разумјети процесе у српском средњем вијеку.
У уводном посту приложем квалитетан текст Бориса Стојковског (Знамените жене српског средњег века) кроз који имамо сажет осврт и увод у ову тему
У уводној објави толико, надам се да ће тема саживјети и бити занимљива форумашима
Посебно што за разлику од доброг дијела Западне Европе, као и у Византији, у Србији су жене из виших слојева имале значајно мјесто. То су углавном биле владарке и властелинке, чији је утицај на политику, културу, умјетност и образовање био велики.
Можемо рећи да су неке од тих изванредних жена удариле темеље својеврсној еманципацији жена на средњовјековни начин.
Кроз тему сам замислио да се напише која и тим изванредним женама српског средњег вијека, а има их толико, Јелена и Марија Вукановић, кнегиња Милица и њене кћерке, сапутнице знаменитих средњовјекоивних владара, Мара и Катарина Кантакузина Бранковић, и бројне друге. Као и да се кроз објаве приложе документарци који обрађују живот тих жена. Да изнесемо и неко своје виђење, осврт, бољим сагледавањем улога жена, боље ћемо сагледати и разумјети процесе у српском средњем вијеку.
У уводном посту приложем квалитетан текст Бориса Стојковског (Знамените жене српског средњег века) кроз који имамо сажет осврт и увод у ову тему
Знамените жене српског средњег века
Српски средњи век обилује знаменитим женама. За разлику од доброг дела Западне Европе, у Србији, као и у Византији, па и исламском свету доброг дела средњег века, жене (посебно оне виших слојева) имале су значајно место. У Србији су то махом биле владарке и властелинке, чији је утицај на политику, културу, уметност и образовање био велики. Неке од њих удариле су темеље једној својеврсној еманципацији жена на средњовековни начин. Жене су, у једном строго хијерархијски постављеном друштву имале тако, понављамо, оне из виших слојева, прилично значајну позицију.
Прве две жене за које знамо да су се високо успеле у хијерархији не само Србије, већ читаве Средње Европе потицале су из прве српске династије, која се често назива Вукановићи. Велики жупан Урош I (1112-1145) је поред синова Уроша Примислава, Белоша и Десе имао ћерке Јелену и Марију. Провопоменута је била удата за угарског владара Белу II Слепог, а друга за кнеза Конрада II од Знојма. На минијатури из Илустроване хронике (бечки рукопис) представљена је краљица Јелена и краљ Бела II на државном сабору у Араду 1131. године. Том приликом погубљени су и непријатељи династије, који су довели до тога да краљ Бела буде ослепљен, што се види на минијатури. Могући подстицај на то погубљење дала је сама краљица Јелена. Њен брат Белош био је угарски палатин, бан Хрватске и Славоније, и један од најугледнијих великаша. Предводио је низ похода, укључујући заједнички српско-угарски поход на Византију који је завршен поразом коалиције на Тари 1150. године. Белошова једна ћерка се удала у Русију, и то су први српско-руски династички односи, а сам Белош, као угарски палатин је и ратовао у Русији подржавајући једног од претендената на кијевски трон. Јеленин одлазак у Угарску означавао је српски династички продор ка Средњој Европи и српска држава је добила значајно место у политичким приликама тога доба.
Док је Јеленин портрет каснији, јер је овај рукопис угарске хронике из XIV столећа (био је касније и у поседу деспота Ђурђа Бранковића), сачуван је савремени портрет њене сестре Марије, која се удала за Конрада од Знојма, једног од чешких владара тога доба. Марија је 1134. године удата за реченога кнеза Конрада од Знојма из династије Пшемисловића. Поводом тог венчања осликана је фреска Марије Вукановић у ротонди свете Катарине у Знојму. Ктиторска композиција се налази око лучног улаза у апсиди, на којој су представљени супружници Конрад и Марија, окренути једно ка другом. Читава ротонда је и осликана овим поводом, а портрет Марије представља најстарији портрет неке Српкиње који је аутентичан, савремен и који је преживео до наших дана. Градић Знојмо се и данас налази у Чешкој, неких 8 км од аустријске границе.
Династија Немањића подарила је Србији и српском народу идентитет, културу, државност. У свему томе улогу су узеле и многобројне жене. Од Анастасије, жене Стефана Немање, симбола побожне владарке и светитељке, па све до бројних страних принцеза које су долазиле у Србију као краљице и царице. Браком управо са Евдокијом Анђео Стефан Првовенчани је постао наследник српског трона. Тај брак је умногоме допринео да се подигне манастир Хиландар, а сам Стефан, будући царски зет успео се врло високо на хијерархијској лествици у Византији. За њега је створена и титула севастократора, која је по части и рангу одмах испод царске. Осим Евдокије једна од знаменитих византијских принцеза била је Симонида. Век после Евдокије дошла је у Србију као девојчица и залог мира између Византије и краља Милутина који је до те 1299. године освојио велики део византијских територија у Македонији. Србија је доживљавала свој успон, а Византија је опадала. Међутим, долазак ове младе византијске принцезе и нове српске краљице убрзао је процес византинизације у самој Србији. Византија је, иако политички највећи непријатељ, иако су вођени бројни преговори о савезништву са западом, иако је и западни политички утицај био присутан, дала Србији идентитет и трајну духовну и културну припадност источном цивилизацијском миљеу. Немале улоге у томе имале су византијске принцезе у средњовековној Србији.
Посебно место припада царици Јелени. Бугарска принцеза удала се 1331. године за краља и цара Душана. А од 1346. године постала је госпожда царица. Имала је активну политичку улогу, а и после мужевљеве смрти управљала је једном облашћу као потпуно самостална владарка. Интереси њене територије и држави интереси које је заступао њен син цар Урош нису се чак увек ни поклапали. Била је прва српска царица и угледна феудална господарка. Њена политичка активност била је од изузетног значаја за турбулентни период после смрти њеног мужа цара Стефана Душана.
Посебно вреди размотрити улогу, значај и положај латинских, односно римокатоличких принцеза у Србији. Нема доказа да су икада покрштене, као и то да имена нису мењале. Дакле, сасвим супротно од византијске праксе где су инославне младе прелазиле у православље и добијале нова имена. У Србији то није био случај. Разлоге за то можемо тражити у томе можда што је долазило до склапања брака, али не и венчања, као и у чињеници да је владар изузет из одредаба приватног права. Осим тога, те латинске принцезе су доносиле и значајне политичке уступке Србији. Брак Стефана Првовенчаног са Аном Дандоло донео је њему и српској држави краљевски венац и независну државу.
Неке од ових латинских принцеза су и светитељке у Српској православној цркви, попут краљице Јелен (Анжујске). Српски извори их не портретишу негативно, а оне имају и свој одблесак у уметности. Композиција смрти Ане Дандоло у Сопоћанима представља упечатљиву слику породичног сабрања над одром ове владарке, млетачког порекла, која је живописана у свом сагласју са православном иконографијом. Описане као православне, ове владарке, чак и ако знамо да су сачувале своју веру, представљају се као праве православне побожне жене. Угарска принцеза Кателина, чије је име и лингвистички најјаснији доказ да принцезе у Србији нису мењале имена, портретисана је у храму Светог Ахилија у Ариљу. Овај портрет је један од свега три савремена портрета средњовековних угарских принцеза и на њему пише Кателина кралица. Њен долазак у Србију означио је снажан угарски утицај и везивање краља Драгутина за Угарску. Као зет и вазал угарскога краља добио је на управу Београд, Мачву и још неке области. Кателина је у житију краља Уроша, потом краља Стефана Драгутина (монаха Теоктиста), као и краљице Јелене, сва настала из пера архиепископа Данила II, приказана као дубоко побожна и одана свом мужу. Штавише, архиепископ Данило II признаје и феудално право угарског краља над Драгутиновим земљама и добро познаје институцију младог краља, и титулу коју је Драгутин и добио по узору на угарски двор.
Истиче се западно порекло и Јеленино и Кателинино. За Јелену се каже да је била фрушког рода да је потицала од славних родитеља, док се угарска владарска кућа у делу српског архиепископа и писца назива царски род. Јеленино житије је најканоничније од свих, а она је приказана као побожна владарка, потпуно православна. Штавише, њено житије је врхунац култног прослављања једне жене у средњовековној Србији. Краљица Јелена доиста представља једну свестрану жену. Образовање жена уз средњовековној Србији можемо рећи да почиње са њом. О едуковању младих православних српских девојака сведочи у њеном житију сам архиепископ Данило II, док је образовање девојака римокатоличке вере вршено у њеним задужбинама на приморју. Политички утицај краљице Јелене ишао је и ка Србији и ка папству.
И друге две владарске породице српског средњег века Лазаревићи и Бранковићи дали су низ великих жена. Поменућемо само кнегињу Милицу. Након смрти свога мужа на Косову 1389. године, све до пунолетства кнеза Стефана Лазаревића Милица је управљала државом као регенткиња. Била је и дипломата, преговарала мир између Турске и Србије, мирила и своје завађене синове, али је била и монахиња и ктиторка. У њеној задужбини манастиру Љубостињи пола века пре Кристине де Пизан стварала је Јефимија. Жена високог рода, деспотица, жена Јована Угљеше господара Серске области и доброг дела Македоније. Након мужевљеве погибије на Марици 1371. године повукла се у манастир, и постала једна од најзначајнијих културних посленица средњега века. Њена Похвала кнезу Лазару је вишеструки литерарни и уметнички домет, а оставила је и друге списе. Била је ванредно образована, високог рода и достојанства, баш као и њена патронка кнегиња Милица.
Султанија Оливера је свакако најславнија и најнепознатија принцеза куће кнеза Лазара. Ашикпашазаде ју је оптуживао да је свога мужа нагнала на алкохол и блуд, док је Лаоник Халкокондил писао како је гола плесала пред кавезом у ком је Тамерлан након битке код Ангоре 1402. године заробио њеног мужа султана Бајазита. У једном се моменту вратила у Србију и изгледа тесно сарађивала са братом деспотом Стефаном Лазаревићем.
Јелена Лазаревић Балшић Хранић била је и дипломата првог мужа Ђурађа II Страцимировића Балшића, а помагала је сину Балши III у вођењу политике. Јелена је била ктиторка Богородице Горичке (подигнута око 1440. године). Дипломата је била и за свог другог мужа босанског властелина Сандаља Хранића, пратилац у Будиму 1412. године, где је њен муж учествовао на великом сусрету и витешким играма које је тамо приредио краљ и цар Жигмунд Луксембуршки. Сарадња са сестром Оливером је била свестрана, а Јелена је оставила дубок траг у књижевности. Њена преписка са њеним духовником Никоном Јерусалимцем је приређена и компилована у Горички зборника. Јеленино Отписаније богољубно представља ремек-дело српске епистоларне књижевности. Никон Јерусалимац и његови одговори Јелени Балишић Хранић представљају доказ најзападнијег продирања паламизма и исихастичке духовности.
И друге Лазареве кћери Теодора Горјанска и Драгана Бугарска биле су изузетно значајне, а Мара Лазаревић Бранковић је постала родоначелница друге значајне династије позног средњег века: Бранковића.
Најпознатија од свих жена куће Бранковића је била Ирина Кантакузина, која је дошла као супруга деспота Ђурђа и названа је проклета Јерина. Зацело се увек изнова може поставити питање зашто је проклета? Вероватно јер је народ кулучио и подносио доста терета кад је грађено Смедерево. Међутим, њени рођаци попут Томе Палеолога остали су у добром светлу упамћени. Сам Тома је ратовао у Босни и чак у једном моменту ослободио Сребреницу.
Султанија Мара постала је утицајна жена османског двора у време Мурата II, а уживала је и одређено поверење и респект од стране Мехмеда II Освајача који ју је отпустио. Сукоб је имала са својим проугарским братом деспотом Лазаром (1457-1459), а водила је борбу за синове. Њено својеврсно седиште је било у Јежеву (Дафни), где су се окупљали српски и грчки племићи у егзилу. Помоћ Рилском и светогорским манастирима је непрестано слала и била свестрана ктиторка. Њено мешање у политику илуструје и битка код Васлуја (1475), коју је сама Мара окарактерисала као велики османски пораз. Доиста, у њено време се и на османском двору знао чути српски језик.
Српски средњи век обилује знаменитим женама. За разлику од доброг дела Западне Европе, у Србији, као и у Византији, па и исламском свету доброг дела средњег века, жене (посебно оне виших слојева) имале су значајно место. У Србији су то махом биле владарке и властелинке, чији је утицај на политику, културу, уметност и образовање био велики. Неке од њих удариле су темеље једној својеврсној еманципацији жена на средњовековни начин. Жене су, у једном строго хијерархијски постављеном друштву имале тако, понављамо, оне из виших слојева, прилично значајну позицију.
Прве две жене за које знамо да су се високо успеле у хијерархији не само Србије, већ читаве Средње Европе потицале су из прве српске династије, која се често назива Вукановићи. Велики жупан Урош I (1112-1145) је поред синова Уроша Примислава, Белоша и Десе имао ћерке Јелену и Марију. Провопоменута је била удата за угарског владара Белу II Слепог, а друга за кнеза Конрада II од Знојма. На минијатури из Илустроване хронике (бечки рукопис) представљена је краљица Јелена и краљ Бела II на државном сабору у Араду 1131. године. Том приликом погубљени су и непријатељи династије, који су довели до тога да краљ Бела буде ослепљен, што се види на минијатури. Могући подстицај на то погубљење дала је сама краљица Јелена. Њен брат Белош био је угарски палатин, бан Хрватске и Славоније, и један од најугледнијих великаша. Предводио је низ похода, укључујући заједнички српско-угарски поход на Византију који је завршен поразом коалиције на Тари 1150. године. Белошова једна ћерка се удала у Русију, и то су први српско-руски династички односи, а сам Белош, као угарски палатин је и ратовао у Русији подржавајући једног од претендената на кијевски трон. Јеленин одлазак у Угарску означавао је српски династички продор ка Средњој Европи и српска држава је добила значајно место у политичким приликама тога доба.
Док је Јеленин портрет каснији, јер је овај рукопис угарске хронике из XIV столећа (био је касније и у поседу деспота Ђурђа Бранковића), сачуван је савремени портрет њене сестре Марије, која се удала за Конрада од Знојма, једног од чешких владара тога доба. Марија је 1134. године удата за реченога кнеза Конрада од Знојма из династије Пшемисловића. Поводом тог венчања осликана је фреска Марије Вукановић у ротонди свете Катарине у Знојму. Ктиторска композиција се налази око лучног улаза у апсиди, на којој су представљени супружници Конрад и Марија, окренути једно ка другом. Читава ротонда је и осликана овим поводом, а портрет Марије представља најстарији портрет неке Српкиње који је аутентичан, савремен и који је преживео до наших дана. Градић Знојмо се и данас налази у Чешкој, неких 8 км од аустријске границе.
Династија Немањића подарила је Србији и српском народу идентитет, културу, државност. У свему томе улогу су узеле и многобројне жене. Од Анастасије, жене Стефана Немање, симбола побожне владарке и светитељке, па све до бројних страних принцеза које су долазиле у Србију као краљице и царице. Браком управо са Евдокијом Анђео Стефан Првовенчани је постао наследник српског трона. Тај брак је умногоме допринео да се подигне манастир Хиландар, а сам Стефан, будући царски зет успео се врло високо на хијерархијској лествици у Византији. За њега је створена и титула севастократора, која је по части и рангу одмах испод царске. Осим Евдокије једна од знаменитих византијских принцеза била је Симонида. Век после Евдокије дошла је у Србију као девојчица и залог мира између Византије и краља Милутина који је до те 1299. године освојио велики део византијских територија у Македонији. Србија је доживљавала свој успон, а Византија је опадала. Међутим, долазак ове младе византијске принцезе и нове српске краљице убрзао је процес византинизације у самој Србији. Византија је, иако политички највећи непријатељ, иако су вођени бројни преговори о савезништву са западом, иако је и западни политички утицај био присутан, дала Србији идентитет и трајну духовну и културну припадност источном цивилизацијском миљеу. Немале улоге у томе имале су византијске принцезе у средњовековној Србији.
Посебно место припада царици Јелени. Бугарска принцеза удала се 1331. године за краља и цара Душана. А од 1346. године постала је госпожда царица. Имала је активну политичку улогу, а и после мужевљеве смрти управљала је једном облашћу као потпуно самостална владарка. Интереси њене територије и држави интереси које је заступао њен син цар Урош нису се чак увек ни поклапали. Била је прва српска царица и угледна феудална господарка. Њена политичка активност била је од изузетног значаја за турбулентни период после смрти њеног мужа цара Стефана Душана.
Посебно вреди размотрити улогу, значај и положај латинских, односно римокатоличких принцеза у Србији. Нема доказа да су икада покрштене, као и то да имена нису мењале. Дакле, сасвим супротно од византијске праксе где су инославне младе прелазиле у православље и добијале нова имена. У Србији то није био случај. Разлоге за то можемо тражити у томе можда што је долазило до склапања брака, али не и венчања, као и у чињеници да је владар изузет из одредаба приватног права. Осим тога, те латинске принцезе су доносиле и значајне политичке уступке Србији. Брак Стефана Првовенчаног са Аном Дандоло донео је њему и српској држави краљевски венац и независну државу.
Неке од ових латинских принцеза су и светитељке у Српској православној цркви, попут краљице Јелен (Анжујске). Српски извори их не портретишу негативно, а оне имају и свој одблесак у уметности. Композиција смрти Ане Дандоло у Сопоћанима представља упечатљиву слику породичног сабрања над одром ове владарке, млетачког порекла, која је живописана у свом сагласју са православном иконографијом. Описане као православне, ове владарке, чак и ако знамо да су сачувале своју веру, представљају се као праве православне побожне жене. Угарска принцеза Кателина, чије је име и лингвистички најјаснији доказ да принцезе у Србији нису мењале имена, портретисана је у храму Светог Ахилија у Ариљу. Овај портрет је један од свега три савремена портрета средњовековних угарских принцеза и на њему пише Кателина кралица. Њен долазак у Србију означио је снажан угарски утицај и везивање краља Драгутина за Угарску. Као зет и вазал угарскога краља добио је на управу Београд, Мачву и још неке области. Кателина је у житију краља Уроша, потом краља Стефана Драгутина (монаха Теоктиста), као и краљице Јелене, сва настала из пера архиепископа Данила II, приказана као дубоко побожна и одана свом мужу. Штавише, архиепископ Данило II признаје и феудално право угарског краља над Драгутиновим земљама и добро познаје институцију младог краља, и титулу коју је Драгутин и добио по узору на угарски двор.
Истиче се западно порекло и Јеленино и Кателинино. За Јелену се каже да је била фрушког рода да је потицала од славних родитеља, док се угарска владарска кућа у делу српског архиепископа и писца назива царски род. Јеленино житије је најканоничније од свих, а она је приказана као побожна владарка, потпуно православна. Штавише, њено житије је врхунац култног прослављања једне жене у средњовековној Србији. Краљица Јелена доиста представља једну свестрану жену. Образовање жена уз средњовековној Србији можемо рећи да почиње са њом. О едуковању младих православних српских девојака сведочи у њеном житију сам архиепископ Данило II, док је образовање девојака римокатоличке вере вршено у њеним задужбинама на приморју. Политички утицај краљице Јелене ишао је и ка Србији и ка папству.
И друге две владарске породице српског средњег века Лазаревићи и Бранковићи дали су низ великих жена. Поменућемо само кнегињу Милицу. Након смрти свога мужа на Косову 1389. године, све до пунолетства кнеза Стефана Лазаревића Милица је управљала државом као регенткиња. Била је и дипломата, преговарала мир између Турске и Србије, мирила и своје завађене синове, али је била и монахиња и ктиторка. У њеној задужбини манастиру Љубостињи пола века пре Кристине де Пизан стварала је Јефимија. Жена високог рода, деспотица, жена Јована Угљеше господара Серске области и доброг дела Македоније. Након мужевљеве погибије на Марици 1371. године повукла се у манастир, и постала једна од најзначајнијих културних посленица средњега века. Њена Похвала кнезу Лазару је вишеструки литерарни и уметнички домет, а оставила је и друге списе. Била је ванредно образована, високог рода и достојанства, баш као и њена патронка кнегиња Милица.
Султанија Оливера је свакако најславнија и најнепознатија принцеза куће кнеза Лазара. Ашикпашазаде ју је оптуживао да је свога мужа нагнала на алкохол и блуд, док је Лаоник Халкокондил писао како је гола плесала пред кавезом у ком је Тамерлан након битке код Ангоре 1402. године заробио њеног мужа султана Бајазита. У једном се моменту вратила у Србију и изгледа тесно сарађивала са братом деспотом Стефаном Лазаревићем.
Јелена Лазаревић Балшић Хранић била је и дипломата првог мужа Ђурађа II Страцимировића Балшића, а помагала је сину Балши III у вођењу политике. Јелена је била ктиторка Богородице Горичке (подигнута око 1440. године). Дипломата је била и за свог другог мужа босанског властелина Сандаља Хранића, пратилац у Будиму 1412. године, где је њен муж учествовао на великом сусрету и витешким играма које је тамо приредио краљ и цар Жигмунд Луксембуршки. Сарадња са сестром Оливером је била свестрана, а Јелена је оставила дубок траг у књижевности. Њена преписка са њеним духовником Никоном Јерусалимцем је приређена и компилована у Горички зборника. Јеленино Отписаније богољубно представља ремек-дело српске епистоларне књижевности. Никон Јерусалимац и његови одговори Јелени Балишић Хранић представљају доказ најзападнијег продирања паламизма и исихастичке духовности.
И друге Лазареве кћери Теодора Горјанска и Драгана Бугарска биле су изузетно значајне, а Мара Лазаревић Бранковић је постала родоначелница друге значајне династије позног средњег века: Бранковића.
Најпознатија од свих жена куће Бранковића је била Ирина Кантакузина, која је дошла као супруга деспота Ђурђа и названа је проклета Јерина. Зацело се увек изнова може поставити питање зашто је проклета? Вероватно јер је народ кулучио и подносио доста терета кад је грађено Смедерево. Међутим, њени рођаци попут Томе Палеолога остали су у добром светлу упамћени. Сам Тома је ратовао у Босни и чак у једном моменту ослободио Сребреницу.
Султанија Мара постала је утицајна жена османског двора у време Мурата II, а уживала је и одређено поверење и респект од стране Мехмеда II Освајача који ју је отпустио. Сукоб је имала са својим проугарским братом деспотом Лазаром (1457-1459), а водила је борбу за синове. Њено својеврсно седиште је било у Јежеву (Дафни), где су се окупљали српски и грчки племићи у егзилу. Помоћ Рилском и светогорским манастирима је непрестано слала и била свестрана ктиторка. Њено мешање у политику илуструје и битка код Васлуја (1475), коју је сама Мара окарактерисала као велики османски пораз. Доиста, у њено време се и на османском двору знао чути српски језик.
, када је и царица схватила сву тежину политичких прилика, повлачи ту забрану, па „се и сама окренула против бораца за православље, 
у нади да ће се Византија помоћу папства, можда ипак, спасити од Турака“ – пише знаменити византолог Драгутин
Анастасијевић.))) Овај део текста је тотална глупост))))
