Секташ Светозар Вукмановић Темпо о свом брату, др Луки Вукмановићу, ког су стрељали комунисти 1945...
''Са мајком се нијесам видио још од оних дана када сам боравио у селу непосредно послије почетка окупације. Нијесам ништа чуо о њој за цијело вријеме рата, а, вјероватно, ни она о мени. Поручио сам друговима у Црној Гори да јој омогуће да дође авионом у Београд. Хтио сам да је видим. Дошла је са унуком, Лукиним сином. Када смо се срели, дуго ме није пуштала из загрљаја. Тихо је плакала на мојим раменима. Знао сам да не плаче само зато што ме поново види. Плакала је и због нечега другог. Иако ми то није рекла, знао сам да је мучи Лукина судбина. Ништа јој нијесам могао помоћи, а нијесам ни хтио!
О Луки ништа нијесам чуо за вријеме рата. Тек када сам се нашао у Италији, враћајући се са Виса у Србију, добио сам прве вијести о њему: није био на страни партизана; чак их је јавно осуђивао због стријељања неких људи 1941. године... стријељање санитетског генерала Иличковића, који је лијечио и партизане, назвао је злочином. Такво Лукино држање ме није изненадило. Он се идеолошки опредјелио против комунизма. Живио је на селу као свештеник, а ипак је успио да дипломира на Теолошком факултету. Научио је два страна језика – њемачки и руски – и прочитао све што се на тим језицима могло наћи од класика марксизма. Докторирао је на тези противмарксистичког, материјалистичког схватања историје. Највише га је од комуниста раздвајало то што је сматрао да ће они као "безбожници" прогонити вјеру чим буду узели власт, као што су радили "руски бољшевици" послије октобарске револуције. За такво своје вјеровање налазио је потврду у не увијек оправданим стријељањима које су партизани у Црној Гори вршили у првим годинама борбе. (...) Вијести које сам добио нијесу говориле да је Лука био на страни окупатора. Никога није убио, никога није денунцирао окупатору, није му давао политичку подршку нити је од окупатора имао материјалну корист. За цијело вријеме окупације он и породица су веома бједно живјели. Гладовали би да мајка и Лукина жена, Драга, нијесу радиле на оно мало имања што је било преостало. Мајка је због мене била отјерана у логор и тамо провела шест мјесеци. Лука јој није могао помоћи. (...) Остао је противник партизана; вјеровао је да ће партизани почети са терором чим узму власт. Одлучио је да се повлачи надајући се да ће Енглези искрцати и да ће моћи да им се прикључи...
Са мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала ни да га помене преда мном. Само једном је покушала да ми каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала!''
"Револуција која тече" (Други том, Београд, 1971. године)