• Prvi javno učinjeni zločin separatističke agresije 1981. protiv svega srpskog na Kosovu i Metohiji bilo je podmetanje požara pod veliki konak manastira Pećke patrijaršije, pred zoru 16. marta • Vatrogasne službe iz Peći skoro da su sabotirale gašenje požara, a tadašnji funkcioneri skrivali zlodelo
U proleće 1981. godine, neposredno posle Titove smrti, desio se događaj koji je mnogima na Kosovu i van njega, naročito u Srbiji, otvorio oči. Vladika Atanasije Jevtić u knjizi "Stradanje Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990" navodi da se o tome prvih meseci nije smelo ni pričati javno, a kamoli pisati. "Sve je zataškavano i skrivano kao 'državna tajna', mada je ta tajna već u čitavom svetu bila javna."
"Reč je o poznatoj albanskoj separatističkoj agresiji u martu i aprilu 1981. godine (koja je zamagljivana političkom terminologijom: 'demonstracije', 'kontrarevolucija' i slično). Od ove pobune 1981, koja je novembra 1988. i februara marta 1989. imala svoju reprizu, nad kosovsko-metohijskim Srbima počeo je javno da se sprovodi genocid biološki, ekonomski i kulturni", piše vladika Atanasije.
Prvi javno učinjeni zločin separatističke agresije 1981. protiv svega srpskog na Kosovu i Metohiji bilo je podmetanje požara pod veliki konak manastira Pećke patrijaršije, pred zoru 16. marta, odnosno u noći Nedelje pravoslavlja. U konaku je mirno spavalo 30 monahinja, sa još nekoliko gostiju i 3 sveštenomonaha. Požar je podmetnut na tri mesta u potkrovlju, na rastojanju od po desetak metara (konak je dug 60 metara) i srećom da ga je primetio jedan stariji Srbin Kosovac, koji je bio te noći gost u manastiru, a odmah za njim vatru je primetila i igumanija manastira Deviča Paraskeva, takođe gost te noći u Pećkoj patrijaršiji.
Velika Albanija
Cilj agresije na konak manastira Pećke patrijaršije i studentska pobuna u Prištini, tvrdi vladika Atanasije, bio je odmah jasan: nasilno otcepljenje Kosova od Srbije i Jugoslavije i pripojenje Albaniji. Nešto kasnije, to je zamenjeno veštom parolom "Kosovo republika", naravno sa istim ciljem - da se ta republika zatim ocepi i pripoji Albaniji. Rečju, u događajima na Kosovu s proleća 1981. vaskrsavala je ideja iz doba okupacije, o "Velikoj Albaniji", koju je trebalo ostvariti "milom ili silom", kako su i uzvikivali demonstranti u Prištini, Uroševcu, đakovici, Podujevu i drugde.
Sestre monahinje jedva su uspele da spasu starog jeromonaha Dionisija i stare rukopisne knjige i nešto ikona, a sve ostalo u konaku, sa kapelom, patrijarhovim odajama, sestrinskim sobama, radionicama i magacinima izgorelo je potpuno, jer vatrogasne službe iz Peći skoro da su sabotirale gašenje požara (dolazile su prazne cisterne), te je požar utihnuo tek uveče kad je konak izgoreo.
Posle toga, počele su "političke izjave": da je za požar "kriva električna instalacija" (a struju su prekinuli tek vatrogasci), pa onda "dimnjak na konaku" itd, a u stvari skrivalo se svesno da je to bilo zlodelo, jedno od prvih u nizu tada izvršenih sabotaža, rušilačkih napada i terorističkih akata opšte separatističke pobune Albanaca (počev od 11. marta 1981. u studentskoj menzi u Prištini, pa dalje 26. marta, i naročito prva tri dana aprila, kada su u skoro svim naseljima i gradovima na Kosovu buknule separatističke mase, u kojima je bilo na desetine mrtvih, a i nekoliko nevinih Srba palo je kao žrtva razjarene rulje).
Posle vojnog ugušenja ove agresije, Srbima na Kosovu bilo je još teže. Teže im je bilo zatim i sledećih godina, koliko zbog pritisaka, sada sve otvorenije drskih i agresivnijih, toliko i zbog jasnog sagledavanja nehtenja i neefikasnosti političke vlasti Jugoslavije da na Kosovu uspostavi pre svega istinu, slobodu i jednako pravo za sve, a pre svega za potlačene Srbe i ostali nealbanski živalj.
Vrlo je karakteristično bilo da, osim grupe uglavnom mladih Albanaca, niko iz organa vlasti, a ona je bila sasvim u rukama Arbanasa, nije tada odgovarao zbog neuspeha višegodišnje komunističke politike na Kosovu, zbog tolikog kršenja osnovnih ljudskih i ustavnih prava Srba i Crnogoraca na Kosovu, zbog zavera i u samim organima vlasti protiv ustavnog poretka u zemlji, zbog ukidanja slobode i pravne jednakosti za Srbe i ostali slovenski živalj na Kosovu.
Partijski je samo kažnjeno nekoliko ljudi, smenjeno je sa radnih mesta nekolicina i - ubrzo je izlaz nađen u poznatoj jugoslovenskoj "uravnilovki": da je opasan i albanski nacionalizam, ali da je isto tako opasan i srpski nacionalizam (iako su Srbi na Kosovu od 25 % sada spali na jedva 12 %, dakle postali su manjina u svojoj sopstvenoj otadžbini).
