Životvornost, bit bitnosti bića - entelehija

KPCTAHK · 26.09.2024. u 12:46

Biće da ovovremeni, na žalost i onovremeni, filozofi i filolozi se nikada oko ničega nisu složili i uvek su se oko sitnica gložili – nekima je nedstajalo ono što se zove »ljubiti mudrost«, a drugima ono što je definisano kao »ljubiti jezikoslovlje«. To je jedini razlog što sam već na početku mog studija na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, a kasnija i na univerzitetima u Padovi, i, naravski, Sorboni, želeo da u srcu imam oboje – moje srce za ljubav veliko je, a i želja za znanjem nezajažljiva je …

KPCTAHK · 26.09.2024. u 12:49

Heimarmene (st. grč. Εἱμαρμένη), Ousia (st. grč.Ουσία) i entelehia (ἐντελέχια)

Stvarno me, veoma, zanima razmišljanje, razumevanje, značenje i tumačenje kolega/ca filozofa, klasičnih filologa, naročito teologičara, naravno da pod tim izrazom ne želim i neću da oslovljavam samonabudžene, anahronične i aporetične kvazi teologe, oni se ne bave teološkom naukom već isključivo i samo apologetikom, brane ono što zdravim (raz)umom nije rasvetljeno i zato je neshvatljivo i za obrazovane ljude neprihvatljivo, tih filozofskih izraza... Na kraju, neka to svi upamte i znaju, naravno onako kako to dolikuje intelektualcu koji je ceo život u celosti, dabome, posvetio tome, ću sve to da apsolviram onako kako ti veoma teško razumljivi, još teže prevodljivi na sadašnje jezike, izrazi iz prebogate filozofske frazeologije zaslužuju … Sada ću, onako na brzaka, kao uspavanku koju nam je nekada deklamovala naša baka, kako bih zadovoljio znatiželju znanja željnih učenjaka, da na svoj način razjasnim, naravno u najkraćoj verziji, te filozofske pojmove a la:

1. Heimarmene (st. grč. Εἱμαρμένη) = sudbina, (u)sud, (o)suđenost, (pred)određenost, (u)rođenost … Dakle, sa moje tačke gledišta, podrazumeva se, ako Heimarmene postoji, što se mene tiče mislim da da, davno sam se u tu činjenicu uverio ja, biće da je to onaj zreli plod mog višedecenijskog filozofskog obrazovanja, onda je to dokaz besmrtnosti duše i telesne reinkarnacije … Neko, a taj neko je Bog, ali ne onaj hrišćanski, judovski, islamski ili budistički, već onaj Platonov, Arstotelov, Plotinov… - ja bih tako rek`o, nam je pre ovozemaljskog rođenja sudio i na osnovu pređašnjeg života presudi, predodredio, ovozemaljsko BIT-isanje …

2. Ousia (st. grč.Ουσία) = bit, suština, glavnina, srž, srčika, božanska trovalentnost, zaljubljenost, atribut predikata, ἐντελέχια bit(nosti), kosmologija, "peti element", ono što je u svemu i ono što daje smisao svakom postojanju … To je, zaista, najteže prevodljiva staro-grčka reč na ovovremene, moderne, jezike, i njoj ću, svakako, sledeći put posvetiti više pažnje, jer ona to svojim smislom postojanja zaslužuje ...

3. entelehia (ἐντελέχια) = atribut predikata svakolike bit(nosti)

Svima koji se uključite u rasprave u vezi sa ovom temom se unapred zahvaljujem !

Krstan Đ. Kovjenić

KPCTAHK · 26.09.2024. u 14:26

SUDBINA - Heimarmene (st. grč. Εἱμαρμένη)

Najkraće rečeno taj izraz uma ima značenje (u)sud i sud-bina, no potsoje i mnogobrojne druge izvedenice i novokovanice, ali one su više atribut predikata i o njima ću nešto kasnije…

Iz mitsko-religioznog verovanja postane heimarmene tehnički pojam u spekulaciji stoika, koji oni opredeljuju:

»kao zakon, po kojem su se sve stvari, koje su se dogodile, dogodile, one, koje se događaju, se događaju, i one, koje će se dogoditi, će se dogoditi…«.
Stoička sudbina nije slepa, ali je, suprotno, razumskost, je Logos, koji se pokaže (predstavi) u svojoj razumski nužnosti. Ipak se ja ta i takva imanentna Ciljnost i Previdnost (st. grč. πρόνοιᾰ - prónoia; lat. Providence; i o tim pojmovima ću reći nešto više kasnije kada mi to bude u fokusu interesovanja i želje da to svoje znanje podelim, onako eksoterički, sa drugim), kada se pokaže iz druge perspektive, razodevala kao sudbina (heimarmene), ili i kao neizbežna nužnost. Stoici su shvatali i označavali tu sudbinu kao nepovratnu vrstu uzroka, kao prirodni i nužni red svih stvari, kao nejasna prepletenost, koja povezuje vsa bića, kao logos, u skladu sa kojim su se dogodile stvari koje su se dogodile, se događaju i koje će se dogoditi. Sve je odvisno od imanentnog logosa, je sve nužno, čak i najsitniji značajan događaj. To njihovo učenje je u suprotnosti sa epikurejcima koje se temelji na »klinamenu atoma« i da je sve što se događa prepušteno na milost i nemilost slučajnost. Evo kako to objašnjava Stobaj (Antologija, 1, 78, 18 i dalje):

»Stoik Zenon u knjizi O prirodi piše da je sudbina snaga koja pokreće materiju na iste načine i slično i da nije ništa drugačije ako je nazovemo pronoia (pre-vidnost) i physis (priroda). Stoik Antipar je tvrdio da je bog sudbina …Hrizip objašnjava bistvo sudbine kao duhovnu snagu koja vlada sa svim. To tako piše u drugoj knjizi dela O kosmosu, u drugoj knjizi Opredeljenje i u knjizi O sudbini ... Umesto izraza „logos“ koristi i izraze: „istina“, „uzrok“, „priroda“, „nužnost“ i dodaje i druga značenja koja pripisuje samom bistvu u skladu sa novim pojmovanim saznanjima.“

Diogen Laertski (vidi na: 7,149) preciznije utvrđuje:

„Sudbina je lančano povezivanja uzroka i razuma (λογος) koji upravlja svetom i mu vlada.“

Kada Ciceron rezimira te pojmove onda napiše sledeće (vidi na: De divinatione( O prorokovanu), I, 55, 125):

“Razum nam nalaže da prihvatimo da se sve događa po volji sudbine i sudbinu nazivam ono čemu su Grci dali ime Εἱμαρμένη što znači lančano povezivana vrsta uzroka i delovanja iz koje proizilaze sve stvari. To je večna istina, koja je ukorenjena u večnosti; i zato, jer su stvari takve, se nikada ne dogodi ništa, što se ne bi smelo dogoditi, i slično se ne bi zgodilo ništa takvog bez uzroka, koji će pozrokovati da se to dogodi, kada ne bi nalazili u prirodi. Zato je sasvim razumljivo zašto je sudbina izvor iz kojega izviru sve stvari, izvor koji postoji „ab aeterno“ i kojega ne (pod)razumevamo na način sa (s)ludim verovanjima praznovernih, već u skladu sa teorijami filozofa koji su proučavali prirodu i razumljivo je iz kakvih motiva su se dogodile sve stvari koje su se dogodile u prošlosti, zašto se događaju u sadašnjosti i događaće se u budućnosti...“

Iz toga nedvosmisleno proizilazi da su stoici morali da brane mantiku; ako je sve odlučeno i unapred određeno je moguće budućnost sa odgovarajućom veštinom istraživati i pšredviđati (vidi: von Arnim, S.V.F., II. Frag. 1187 i dalje)

Max Pohlenz je postavio hipotezu da je Zenon, koji je bio semitskog porekla, crpio iz duhovne zaostavštine svoje rase i svoje domovine semena nekih ideja koje sam već opisao.

„ Napominjem da sam još kao student na Univerzitetu u Padovi proučavajući Pohlenza i njegovo delo La Stoa, I, u uvodu tog italijanskog izdanja str. XIX. i dalje pročitao da Pohlenz precizno usmerava pažnju čitaoca da njegove teze ne bi razumeli pogrešno (ko što se je događalo nekim): iz stoe nikako neće napraviti proivod semitske krvi, ali želi osvetliti neke stoiške sasojke koji su, ili bi lako, bile semitskog izvora.)

Posebno ideja πρόνοιᾰ - prónoia (pre-vidnosti), o tome, kao što sam rekao, ću da nešto više napišem nekom drugom prilikom, je bila dosta slaba u grčkom filozofskom izručilu i mogla bi da bude eho imanentističko interpretirane svetopisamske Previdnosti, kao što bi i ideja heimarmene mogla da bude eho fatalizma, koji je bio jako izražen me istočnjačkim narodima, naročito kod Arapa.

Takođe je potrebno naglasiti da je Zenon sigurno čitao Ksenofontove Uspomene na Sokrata, a samo to delo u kojom je nauk o Previdnosti (kao što znamo to je stavljeno, isto kao i kod Platona, u usta Sokrata) namenjen stalan razvoj. Ali, tako izgleda Pohlenzu, da ide prednost koju ima ideja o Sudbini u stoičkom sistemu iza uverenja Grka i dakle nije vidljiv njen dalji razvoj. Zato Pohlenzova tvrdnja može da bude uverljiva za razlaganje posebnog stočkog pojmovanja sudbine, Iako, takođe, tumači koncept, no ne i koncept Previdnosti ...

Napominjem da je i Pohlenz, to i sam uvek tvrdim i protežiram u mojim predavanjima, svak druga percepcija je škodljiva, neuverljiva i zlonamerna, ( vidi: La Stoa, I., str. 215. i dalje) da je filozofija jedna, jedina, ona drevna grčka, a sve drugo su, manje i više, uspeli i neuspeli interpreti te filozofije. Sokratov svet „dajmona i arete“, Platonov svet „ideia i eidos-a“ i Aristotelovom svet „nous-a i mogućeg“ je ono što se vidi i oseti dušom i rasvetli umom, dok su filozofi koji su pisali na grčkom jeziku i imali škole u Grčkoj, na pr, Zenon, semistskog porekla, verovatno pod dejstvom svetopisamskih zakona koje od svojih predaka nasledili, filozofiju doživljavali kao „fon“ (glas) ono što su (na)čuli od Mojsija, sudija i proroka ...Dakle, da ne bude nikakve zabune, za mene je filozofija, iz tog razloga, samo ona drevna Grčka, a sve one druge, (na)čule i dresirane, prepuštam gimnosofistima, misticima, vračarama i popovskim tračarama ...

~ nastaviće se ~ Sutra, ako Bog da, nešto više na ovom mestu ću da napišem o Heimarmene i slobodi …

Krstan Đ. Kovjenić

KPCTAHK · 26.09.2024. u 14:27

SUDBINA I SLOBODA
-------------------------------
I. – deo

Kad-god i gde-god otpočne, naročito u krugovima intelektualaca koji se bave filozofijom, to se jedino toliko ne odnosi na nas koji se bavimo istorijom filozofije – nama su validni samo tragovi onoga što je ostalo zapisano, te zapise prenosimo, pravimo mozaik i nikada ih ne interpretiramo, bilo kakva rasprava o sudbini uvek se pojave, umesto bilo kakvog razumnog zaključka, oni megarski, bolje reći Evbulidovi paradoksi »ili-ili«, gotovo nikada »i+i«, jer izgleda gotovo nemoguće braniti i zdravim razumom rasvetliti ta dva, naočigled dijametralno suprotna, pojma iz razloga što i sama logika želi da ih razdvaja iz razloga što to izgleda ovako:

1. ako postoji sudbina, sve je unapred određeno i onda nema mesta za bilo kakav drugi izbor i slobodu, a

2.ako postoji sloboda, slobodna volja i sloboda odlučivanja onda kako u sve to da se uključi, i koja je njena uloga, sudbina ?

Da li je to baš tako i da li se to što izgleda tako može da shvati olako ?

Imajući u vidu da su stoici posvećivali najviše pažnje tom pitanju i ovom prilikom polazim od tog njihovog razmišljanja i načina pojmovanja onog dobro promišljenog. Protivnici stoicizma su heimarmene napadali iz razloga što su smatrali da u kontekstu tog fatalističkog koncepta nema prostora za čovekovu slobodu. Ako je svaki događaj unapred strogo određen, čak i nestanak jedne dlake sa glave ne može da bude slučajan, onda nikakav napor da bilo šta, bilo gde i bilo kada bude drugačije nema nikakvog smisla, naročito iz razloga što je rezultat delovanja sve unapred (pred), kao što nema nikakvog smisla, u tom smislu i po toj logici, bilo kakva odgovornost, jer ako nisu sve druge stvari onda nije i ni naše činjenje odvisno od nas, već od sudbine i nepromenjivih uzroka koji prethode bilo kakvom događanju.

Hrizip je pokušavao da razreši tu aporiju, ali sa malim uspehom. I njemu se je to učinilo strukturno ner(azr)ešljivo. Nije moguće prihvatiti heimarmene u stoičkom smislu i u isti mah sačuvati čovekovu slobodu: jedno uništi drugo i obratno, nepopravljivo.

Elem, pošto je veoma zanimljivo, naročito poučno, vratimo se opet, bar za trenutak, tom Hrizipovom razmišljanju, uzgred budi rečeno taj st. grčki filozof je bio jedan od najplodnijih – napisao je više od 500 knjiga, dr Šešelj je za njega još uvek mala maca, ha-ha-haaa. On razlikuje dve vrste uzroka:

a) pomoćne i vanjske uzroke i
b) glavne i potpune uzroke – uzroci koji su sposobni sami prouzrokovati dejstvo (događanje)

Lanac uzroka heimarmene koji nas opasuje je lanac pomoćnih uzoraka koji nisu odvisni od nas. Bliski (vremenski bliži i trenutni) su sposobni sami prouzrokovati dejstvo, ali su odvisni i od nas, našeg „nousa“ ili „logosa“. Uzmimo za primer da u nama proklija odgovarajuća predstava ona je odvisna od pomoćnih, nama vanjskih, uzoraka i kao takva je sudbonosna. Ali se „(spo)razum“ (odluka, (o)dogovor...), kojeg im posvetimo, ili ne posvetimo, nije odvestan od pomoćnih uzoraka, već od onog u nama ( unutrašnjeg) uzroka koji je jedini sposoban da prouzrokuje dejstvo (događanje); ali to je uzrok koji je odvisan od naše unutrašnje prirode, dakle slobodan da odluči, ili ne odluči, tok događanja. Dakle, makar tako proizilazi iz stoičkog razmišljanja i učenja, činjenica, čak i empirijski gledano, je da je sloboda to da potvrdimo, ili ne potvrdimo, tom što je očigledno i rečemo ne tom što nije očigledno; i, zato što očiglednom ne možemo reći ne, veoma teško je razumeti šta bi značila sloboda potvrđivanja očiglednosti. Još očiglednije se pokaže Hrizipova aporija iz primera sa kojom je on, pozivajući se na razlikovanje dva uzroka, definisao čovekovu slobodu izbora od onoga što mu nudi sudbina.

Ciceron je u svom delu O sudbini (vidi: 19,43) to objasnio ovako:

„Dakle, kao što je taj koji je pogurao valjak njemu dao početak kretanja, ali ne i svojstva kruženja, podoba će, kao što se pokaže, inače utisnula i označila – ako tako kažemo – svoj oblik u našu dušu, ali (spo)razum je u našoj snazi i kada ga, kao što smo rekli za cilindar, jedanput prouzrokovan vanjski impuls kasnije će se (valjak) kretati po dejstvu njegove snage i njegove prirode. Ako bi se nešto dogodilo bez pređašnjeg uzroka bilo bi lažno načelo da se sve događa zbog dejstva sudbine. Ako je verovatno da je pred svemu što se dogodi neki uzrok koji bi razlog bilo moguće navesti da ne bi prihvatili da se događa sve po delovanju sudbine ? Dovoljno je da razumemo kakva su razlikovanja i razlike između uzroka.“

Jasno se pokaže da taj pojam nije razrešen već je jednostavno prenesen drugim: Hrizipu možemo da prigovaramo da se valjak (ili točak, svejedno) vrti zbog svoje prirode, tek kada je dobio udarac, ili ga neko gurne; ali upravo zbog te svoje prirode ne može ništa drugo nego li da se vrti, tako da njegova priroda neizbežno postane član (sastavni deo) nužne uzročne vrste Sudbine (vidi: Ciceron O sudbini (vidi: 17, 39-20, 46). Slično, kao što smo već opazili, nije videti u kakvom smislu bi bila čovekova mogućnost slobode izbora (odluke); i, stvarno, kada se jedanput pokaže predstava, koja je očiglednost, nije moguće da bi došlo do druge odluke osim da bi se s tim „sporazumeli“ i „potvrdili“. Svakako, imajući u vidu materijalističku psihologiju stoika, nikako nije moguće razumeti (umom rasvetliti) da je moguće da „sporazum“ istupi iz lanca uzroka heimarmene. Inače je strogi determinizam, koji je uključen u stoičko učenje, čak paradigmatično izražen u teoriju o večnom vraćanju, o tome ću da napišem nešto više drugom prilikom, sve(t) će se u izmeničnim krugovima p(re)onoviti i svaki čovek će se vratiti na Zemlju i on će apsolutno nužno učiniti tačno vse to što je (u)činio u pređašnjim postancima (životima), do najsitnijih detalja ...

nastaviće se –

Krstan Đ. Kovjenić

KPCTAHK · 26.09.2024. u 14:48

SUDBINA I SLOBODA
-------------------------------
II. – deo
„Ducunt volentem fata, nolentem trahunt.“
(Sudbina voljnoga vodi, upornoga vuče.)

Ipak, da ne bude zabune u vezi sa napisanim, diskurs stoika je mnogo jasniji, jer oni upravo i (pro)tumače da je prava sloboda mudraca u tome:

»da uskladi vlastito htenje sa htenjem Sudbine«

i u tome:

„da hoće, zajedno sa Sudbinom, što hoće Sudbina“

I to je sloboda, jer je (raz)umsko prihvatanje Sudbine, koja je rasumska: i istina je Sudbina Logos i zato su htenja Sudbine i htenja Logosa. Sloboda je u tome da uskladimo život sa logosom.

Kleant je potpuno izrazio taj pojam „slobode“ u sledećim verzima:

„Vodi me ti, Zevse, i Sudbina k` cilju,
Kakvoga-god vi ćete mi obeležiti,
Voljno ću mu slediti, jer ako budem oklevao,
Zato što sam bojažljiv, ipak ću morati prispeti tamo „

(Te verze nađemo kod Epikteta, Priručnik, 53)

Sada ću vam naći jedan lep primer ispod Hipolitovog pera koji veoma lepo rasvetljava taj pojam:

„Isto oni (Stoici) su sa sigurnošću tvrdili da su sve stvari vezane za sudbinu i upotrebljavali su sledeći primer. Ako pas, koji je privezan za zapregu i tu hoće pratiti, je vučen, prati i nužno to čini, što je po vlastitoj volji; ako neće da prati onda će na to da bude prisiljen. Ista stvar se istinski događa i ljudima – ako neće da prate (tok sudbine) biće prisiljeni na to i stići će tamo gde im je sudbina odredila“ (vidi: Hipolit, Filozofske teze, 21)

Seneka (Lucius Annaeus Seneca) je, prevodeći nekakav Kleantov verz, to prepevao ovako:

„Ducunt volentem fata, nolentem trahunt.“
(Sudbina voljnoga vodi, upornoga vuče.)

– (vidi: Seneka, Epistulae morales ad Lucilium, 107, 10)

To je jaka tačka stoičke mudrosti koja je napravila veliki utisak, jer je učila da se je u određenom smislu moguće osloboditi Sudbine, suprotno od onga što je tvrdio Epikur. Nekorisno se je, kao što je tvrdio Epikur, podsmehivati sudbini, jeć će nas uskoro neumolivo zgrabiti. Uvek postoji način kako se je osloboditi: ako razumemo njene razloge, najdublji unutrašnji zakon i koordiniramo sa tim. I tako Sudbina, umesto da bi bila snaga (sila) koja nas upogiba, pati i bičuje, ona postane snaga koja nas vodi sa sobom i sa apsolutnom sugurnošću vodi ka cilju, koji nam je (pred)određen.

KPCTAHK · 29.09.2024. u 14:31

Možda se i može, mada sumnjam, jer do znanja se ne može da dođe preko noći i prečice, da izgugla i površno nabuba ono što je M. Heidegger nazvao, i uveo kao pojam u filozofiju, differentia ontologica – (lat. = ontološka razlika), ali takvi nikada, kao što ne znaju ni sada, neće da znaju da prave razliku između “esse” (bit) i “ens”(biće) a još manje, mršavije i tanje da ikada shvate, brate, onu tananu, misaono vaznesenu, razliku između ontičke i ontološke istine, prva je “biće u svom bit- ku”, tj. u svojoj empiričkoj određenosti; druga je “bit-ak bića – tu-bit”, ali bez znanja, uzaludna su sva guglanja, jer se ovaj Aristotelov pojam iz pedagogike »didaktike tehne« (od st. grč. διδακτική τέχνη = veština poučavanja), Google zameniti ne može, a još glavboleće će da shvate ovaj pojam iz Aristotelove logike - differentia specifica – (lat. = posebna razlika), ono što predstavlja bitnu oznaku po kojoj se međusobno razlikuju različite vrste istog roda…

Nikada takvi neće da shvate onu naj-bit-niju razliku između čoveka i životinje, jer za to je potrebno imati ono što je kod takvih veoma zakržljalo – razum. Neminovno je da će tek posle da shvate, i za glavu se uhvate, sa ruke obadve, kada »nalete« na dela N. Kuzanskog, njegovu definiciju “visio sine comprehensione”, sa njim su se složili i takvo razmišljanje obožili Augustin i Bonaventura, ono što se filozofski jednostavno naziva - docta ignorantia – (lat. = učeno neznanje), spoznaja vlastitog neznanja što je, de facto et de iure, početak, prvi klimavi, baš onako nesigurno detinji, korak, istinske mudrosti…

Možda ni tada, kao što takvi ne znaju ni sada, a ako ne budu obrazovali dušu i srce to neće saznati nikada, neće moći da shvate ono što izgleda idilično, ali je teško, poprilično, ono što se u filozofiji naziva eidetično – (od st. grč. εἶδος = slika, bit, viđenje dušom). Možda će, mada i u tome kod mene postoji biberovo zrno sumnje, nekako da utuve u glave od znanja gluve onog Platonovog »eidos«-a ali, kad-tad, »naleteće« na E. Husserl-a, od njegove fenomenologije, znanost o biti, zaboleće ih jako glava, ona misleća i prava, jer nastaće zbrka pojmova a la eidetična znanost, (fenomenološko sagledavanje biti) i eidetična redukcija, metoda kojim se postiže intuicija idealnih biti, a sve to da razume može samo dugogodišnje obrazovana glava i misao – zrela i prava…

Krstan Đ. Kovjenić

KPCTAHK · 30.09.2024. u 12:06

PHILOSOPHIA PARENNIS
(večna, prava, filozofija)

Umesto uvoda: Predanje i Mudrost

Mnoge ljudske zajednice svoj kolektivni identitet temelje na predanju o Mudrosti. Teško bi opovrgli da se sve velike kulture koje poznajemo diče pozivanjem na predanje starodavnih mudraca. Nijedna misao se ne bi mogla zamisliti bez povratka na to što su pre nas kazali drugi, jer je bilo iz-ručeno kao nešto starodavnije i vrednije od dosega našeg ograničenog spoznajnog »aparata«. Takođe naša zapadna civilizacija nije u tom pogledu nikakav izuzetak: Stari Grci su svoje kolosalno, za našu još uvek merodavnu misaonu istoriju, um-ovanje za-počeli sećajući se na predanje Sedmorice mudrih. Odsustvo tvrdih istorijskih dokaza o tome ko su, kakvi su, čime su se bavili i , naročito, ko su im bili učitelji, čak i mi koji se bavimo istorijom antičke filozofije se međusobno gložimo, nikako ni oko toga da se složimo, i oko njihovih imena, lično smatram, to ću podrobnije da pokažem i, naravno, dokažem u svojoj knjizi pod naslovom »Žene filozofi(nje) u antičkoj filozofiji«, smatram da je prvi mudrac bila žena – prelepa i prepametna Kleobulina - (st. grč. Κλεοβουλίνη, VI. vek pre n. e., Rodos, drevnogrčka poetesa i filozof, kćerka jednog od najvećih mudraca Kleobula, jer postoje čvrsti dokazi da je ona u to vreme bila najobrazovanija žena, Aristotel je citirao Kleobulinu u svojoj Poetici i Retorici, pomenuta je, takođe, od strane: Kratina, Plutarha, Falesa…, kao što postoje i čvrsti dokazi da je upravo ona pisala govore njenom ocu Kleobulu, velikom državniku, poučavala ga i usmeravala ga kako da organizuje, vodi i usmerava »polis«, ti drevni grčki mudraci u ničem ne umanjuje njihov simbolni značaj. Značajno je da ta mudrost nije vlasništvo pojedinca, već se, kao predanje, prenosi iz roda u rod.

Suprotno tradicionalnom pojmovanju, zajedničko svim starodim kulturama, je prevladujući tok u razvoju zapadnjačkog duha koji je svoj vrhunac doživeo u novovekovnoj "prosvećenosti", mudrost razume kao neposredan produk ljudskog stremljenja i njegove volje. Sa pojmom »prosvećenost« tu nemamo u mislima samo konkretnoi istorijski period, već, naročito, njegov »unutrašnji princip« koji ima svoje korene u klasičnoj antici. Aristotel svoju Metafiziku tako započinje sa čuvenom mišlju da svi ljudi po prirodi streme ka znanju, takođe mudrost, kao noviji oblik ponašanja, je s tim izreducirana na rezultat sistemskog zadovoljavanja te urođene ljudske znati-želje, koja se preko stalnog saznanja i znanja postupno iskristalizuje u to što na kraju rezultira kao nešto mudro.

Zbog prevladavajućeg uticaja, kojega je ta »prosvećenostna« paradigma imala u istoriji zapadnog duha, je bila starodavna misaona tradicija pod okriljem duhovne »palimpsesti vremena« i slojeva istorijskog sećanja, pogurana u stranu. Takva misao je učila da Mudrost izvorno ne pripada čoveku, već je po prirodi božanska, zbog toga je i pišem velim slovom. Mudrost je bila razumljena kao božanski dar, koji je čoveki iz-ručen na čuvanje i koju je nemoguće dostići sa bezbožnim naporima. Čovek, takođe, nije njezin »izumitelj«, već je u njoj, kao u ogledalu, prepoznao sebe. Takva Mudrost je, kao što su verovali Stari, u svom bistvu večna, perenialna.

O starodavnoj Mudrosti, koja je kao »prarazodetje« pre-daje iz roda u rod, se u jutarnjoj zori grčkog mišljenja izrekao Heraklit iz Efesa, u onom svom čuvenom fragmentu, naglasivši:

»Jedno, koje je jedino Mudro, neće i hoće da se naziva imenom Zeus«.

Mudrost, koju tradicionalne kulture stavljaju u sam temelj vlastitog bistva, smisla postojanja, ima dakle, po mudrim besedama efeškog mudraca mnogobrojne obraze zbog čega ju je mogiće nazvati mnogim imenima. Taj Heraklitov fragment iz tog razloga mnogi narodi nazivaju različitim imenima, naročito ako u »Riznučaru Svemudrosti« imaju u mislima Apsoluta, nazivajući Ga: Zeus, Logos, Jahve, Alah, Brahman, Tao, Isus …, što povezuje sve velike svetske religije i duhovne tradicije.

- nastaviće se –

Krstan Đ. Kovjenić

Životvornost, bit bitnosti bića - entelehija

KPCTAHK

Poznat

KPCTAHK

Poznat

KPCTAHK

Poznat

KPCTAHK

Poznat

KPCTAHK

Poznat

KPCTAHK

Poznat

KPCTAHK

Poznat