Jbt, opet ću da pišem patetični blog :shock:
Uglavnom, naručila sam jedan slide show, danas sam ga odgledala....slike celog mog porodičnog stabla- od baba i deda kad su bili mali, preko mame i tate, do brata i mene....i to onako lepo složeno sa predivnom evergreen muzikom u pozadini...
I to, sve tako na jednom mestu me podstaklo na razmišljanje- kako je ovaj život čudan! Kako dođemo na ovaj svet, budemo mali, slatki bepci i onda nam telo poraste, postajemo veliki magarci, sve manje bezbrižni, sve komplikovaniji
...često zaboravimo kako je život lep, zaboravimo da se igramo, opterećujemo se formom umesto suštinom, i sve shvatamo preozbiljno...A ovaj život juri li juri, nenormalnom brzinom!
Gledam sliku mog tate sa 10 godina, popeo se na drvo i smeje se kao lud, osmeh od uha do uha- kako je to divno videti- taj iskreni crtež duše...
A najteže mi je bilo kad sam videla sliku svog momka...na slici je on mala beba od par meseci, go, i dere se, vidi se sav se napeo, pocrveneo... To je bilo toliko neobično videti, njega da ne kontroliše svoje emocije, da nije sav odmeren, racionalan, strog...
Mislim, ok, ne žalim ja što više nisam dete, i svesna sam da svaki period ima neku svoju draž, ali žao mi je što uhvatim samu sebe da se nerviram zbog nekih trivijalnosti koje mi sigurno na samrtnoj postelji neće biti bitne...a ja se tu stresiram zbog gluposti, zbog manjka para, zbog nepoloženog ispita, zbog sitne razmirice sa poznanikom, do te granice da mi se upropasti dan
...Koja sam ja budala!
Žao mi je što ponekad zaboravim da je svaki dan u stvari jedno ogromno bogatstvo, i svaki minut poklon od kog lepši ne može postojati...
Uglavnom, naručila sam jedan slide show, danas sam ga odgledala....slike celog mog porodičnog stabla- od baba i deda kad su bili mali, preko mame i tate, do brata i mene....i to onako lepo složeno sa predivnom evergreen muzikom u pozadini...
I to, sve tako na jednom mestu me podstaklo na razmišljanje- kako je ovaj život čudan! Kako dođemo na ovaj svet, budemo mali, slatki bepci i onda nam telo poraste, postajemo veliki magarci, sve manje bezbrižni, sve komplikovaniji
...često zaboravimo kako je život lep, zaboravimo da se igramo, opterećujemo se formom umesto suštinom, i sve shvatamo preozbiljno...A ovaj život juri li juri, nenormalnom brzinom!Gledam sliku mog tate sa 10 godina, popeo se na drvo i smeje se kao lud, osmeh od uha do uha- kako je to divno videti- taj iskreni crtež duše...
A najteže mi je bilo kad sam videla sliku svog momka...na slici je on mala beba od par meseci, go, i dere se, vidi se sav se napeo, pocrveneo... To je bilo toliko neobično videti, njega da ne kontroliše svoje emocije, da nije sav odmeren, racionalan, strog...
Mislim, ok, ne žalim ja što više nisam dete, i svesna sam da svaki period ima neku svoju draž, ali žao mi je što uhvatim samu sebe da se nerviram zbog nekih trivijalnosti koje mi sigurno na samrtnoj postelji neće biti bitne...a ja se tu stresiram zbog gluposti, zbog manjka para, zbog nepoloženog ispita, zbog sitne razmirice sa poznanikom, do te granice da mi se upropasti dan
...Koja sam ja budala!Žao mi je što ponekad zaboravim da je svaki dan u stvari jedno ogromno bogatstvo, i svaki minut poklon od kog lepši ne može postojati...
)