Живот после смрти по науци

[Аристократа]

О животу после смрти се расправљало у филозофији, религији, увек је људе занимала та тема, али мене интересује једно објашњење науке ако га има, одговор на питање које ћу сад поставити.

Наиме, узећемо у обзир да је човек материјално биће састављено од великог броја атома који су се тако ''организовали'' да имамо структуру као што је мозак. Рећићемо да мозак ствар свест, читаво човеково ЈА, његово сопство. Е сад, после смрти тај мозак се распада, свест нестаје, па нестаје и човек. Међутим, зашто тај човек опет сутра не би постојао? Мозак нпр. поједу црви, црве поједе кртица, кртицу нека птичурина, а птичурину улови човек и поједе. Материја тог мозга је прешла пут и дошла до другог човека, као да је он појео тај мозак и рецимо завршила у његовим тестисима. Сутра он оплоди своју жену и роди се дете које мање-више има материју мозга тамо неког премунулог човека. На тај начин мозаг претходног човека је ''премештен у ново тело'', па би тиме требао опет да буде жив.

Наравно, ово се не дешава, али рецимо теоријски да се деси. Или нпр. мозак поједе биљка када он постане ђубриво. Не живи ли на тај начин преминули човек као биљка? Шта то узрокује наше сопство, наше ја? Како то да нас има, па нема, ако смо материја која кружи? Ми и док живимо променимо своје тело пар пута, створе се нове ћелије, измене се атоми и молекули, али опет не нестајемо, не мења нам се свест, не мења се наше сопство.

Можда некоме делује смешно и глупо, али ако смо ми само материја, зашто онда не можемо опет као та материја да живимо у неким другим облицима, као биљке, као животиње или можда за пар хиљада година опет као људи? Зашто постоји уопште наше ја, ми појединачно? Шта је то уствари? Да ли наука има одговор на питање о нама самима као феноменима, о нашем ја, зашто настаје и нестаје вавјек вјекова?

Поставио сам намерно на Природне науке, јер ме занима одговор од тога, а не од Филозофије или Религије, значи само наука, научне чињенице, без филозофирања.

 

[Nosferatu___]

Ono sto pojedes obicno zavrsi u crevima, jako retko u testisima.

Moze se reci, nikad.

Zato cemo ici sa Napoleonovom definicijom da je "Smrt kao vecni san bez snova".

Znaci, nema te vise.

Ne zivis u biljci, testisima ili djubrivu.

 

[Аристократа]

Ма то је глуп пример, али узмимо у обзир да се ми сами променимо током живота, кроз нас редовно ''тече'' материја, једни атоми долазе, други остају, али ми увек остајемо исти. Самим тим, шта смо ми уствари ако се и током живота као материја мењамо?

 

[Arhimedes]

http://forum.krstarica.com/showthread.php/336383-Postojimo-li-i-posle-smrti

 

[GasMaska]

Vrlo neodređeno pitanje....
Kad si živ, tebe čiti tvoje telo, zajedno sa svešću, a kad umreš onda prestaje da postoji u svom obliku, i nepovratno se menja...a da bi opet nastao isti kao što si nekad bio, morao bi opet da se rodiš, što je nemoguće.

 

[dlugomir]

Po nauci nema zivota posle smrti.

 

[gost 341997]

ako idemo po toj logici, čovek može "živeti" kroz materiju prenosom hemijskih elemenata
preko organizama, ali džaba kad nema svesti, onda ostaje samo materija koja nema sećanja

 

[Bogun2]

О животу после смрти се расправљало у филозофији, религији, увек је људе занимала та тема, али мене интересује једно објашњење науке ако га има, одговор на питање које ћу сад поставити.

Наиме, узећемо у обзир да је човек материјално биће састављено од великог броја атома који су се тако ''организовали'' да имамо структуру као што је мозак. Рећићемо да мозак ствар свест, читаво човеково ЈА, његово сопство. Е сад, после смрти тај мозак се распада, свест нестаје, па нестаје и човек. Међутим, зашто тај човек опет сутра не би постојао? Мозак нпр. поједу црви, црве поједе кртица, кртицу нека птичурина, а птичурину улови човек и поједе. Материја тог мозга је прешла пут и дошла до другог човека, као да је он појео тај мозак и рецимо завршила у његовим тестисима. Сутра он оплоди своју жену и роди се дете које мање-више има материју мозга тамо неког премунулог човека. На тај начин мозаг претходног човека је ''премештен у ново тело'', па би тиме требао опет да буде жив.

Наравно, ово се не дешава, али рецимо теоријски да се деси. Или нпр. мозак поједе биљка када он постане ђубриво. Не живи ли на тај начин преминули човек као биљка? Шта то узрокује наше сопство, наше ја? Како то да нас има, па нема, ако смо материја која кружи? Ми и док живимо променимо своје тело пар пута, створе се нове ћелије, измене се атоми и молекули, али опет не нестајемо, не мења нам се свест, не мења се наше сопство.

Можда некоме делује смешно и глупо, али ако смо ми само материја, зашто онда не можемо опет као та материја да живимо у неким другим облицима, као биљке, као животиње или можда за пар хиљада година опет као људи? Зашто постоји уопште наше ја, ми појединачно? Шта је то уствари? Да ли наука има одговор на питање о нама самима као феноменима, о нашем ја, зашто настаје и нестаје вавјек вјекова?

Поставио сам намерно на Природне науке, јер ме занима одговор од тога, а не од Филозофије или Религије, значи само наука, научне чињенице, без филозофирања.

Prvo, vrlo je komplikovano odrediti šta je to "ja". Recimo da je mozak, ali čovek u ogromnoj meri oseća sebe kroz opšte stanje organizma, hormonalnu sliku, zdravlje, dovoljnu količinu kiseonika i energije u krvi, kao i kroz čula. Da li bismo bili svesni da postojimo, ako bi naš mozak sa kičmenom moždinom bio smešten u neku teglu i na veštački način hranjen i održavan u životu? Bez čula da odredimo gde smo, nešto čujemo, osetimo da li je toplo ili hladno, dakle apsolutno ništavilo. Bez žlezdi koje luče hormone pomoću kojih osećamo strah, paniku, sreću, išta. Da li takav mozak sam po sebi predstavlja život, da li kroz njega čovek nastavlja da postoji ili je već to prestanak postojanja? Pa u nedostatku bilo kakvih spoljnih stimulusa, sam mozak stvara u sebi čulne halucinacije da tek onda nema svest o tome gde je i gde se stvarno nalazi?

Drugo, čovek kad umre, njegovo telo prelazi u fazu raspadanja. Već sada u našem organizmu imamo 5 puta više mikroba nego sopstvenih ćelija. U trenutku kada naše ćelije prestanu da rade, žive i dele se, one postaju hrana tim mikrobima. Onog momenta kada crvi, ili neka ptičurina, ili pomenuti mikrobi, unesu mrtvo ljudsko tkivo u sebe kao hranu, dešava se isto ono kada i čovek jede hranu, pa kroz nju u sebe unosi i biljnu i životinjsku DNK - sve se razlaže na hranljive materije i koristi kao hrana. Nema više DNK, raspada se. To što isti atom kiseonika u jednom momentu može biti deo H20 u oblaku, deo molekula vode u Indijskom okeanu, deo O3 molekula ozona, pa potom dospe u neku biljku i postane deo njenih vlakana, biljku pojede krava pa završi u proteinskom molekulu kravljeg mleka, to mleko popije Ajnštajn pa protein završi u njegovom bicepsu, odakle se opet iskoristi i razgradi pa izađe kroz njegovu kožu kao kap znoja i ispari natrag u atmosferu, ne znači ništa jer atomi nisu nosioci svesti, oni su gradivne materije koje samo putuju kroz naš organizam. Kao da imaš kuću, izvadiš iz nje lošu ciglu i uzidaš novu. Ta stara cigla nije kuća.

Mi nismo samo materija, u smislu da smo hemijska jedinjenja. Mi smo jedan složen makroskopski mehanizam i svoje postojanje i pojam sebe i svog života doživljavamo kroz njega. Nema organizma, nema nas. Pitanje postojanja duše i svesti bez vezanosti za materiju su pitanja koja su oduvek intrigirala čovečanstvo, ali na koja još uvek nema odgovora.

 

[nenadkgkg]

О животу после смрти се расправљало у филозофији, религији, увек је људе занимала та тема, али мене интересује једно објашњење науке ако га има, одговор на питање које ћу сад поставити.

Наиме, узећемо у обзир да је човек материјално биће састављено од великог броја атома који су се тако ''организовали'' да имамо структуру као што је мозак. Рећићемо да мозак ствар свест, читаво човеково ЈА, његово сопство. Е сад, после смрти тај мозак се распада, свест нестаје, па нестаје и човек. Међутим, зашто тај човек опет сутра не би постојао? Мозак нпр. поједу црви, црве поједе кртица, кртицу нека птичурина, а птичурину улови човек и поједе. Материја тог мозга је прешла пут и дошла до другог човека, као да је он појео тај мозак и рецимо завршила у његовим тестисима. Сутра он оплоди своју жену и роди се дете које мање-више има материју мозга тамо неког премунулог човека. На тај начин мозаг претходног човека је ''премештен у ново тело'', па би тиме требао опет да буде жив.

Наравно, ово се не дешава, али рецимо теоријски да се деси. Или нпр. мозак поједе биљка када он постане ђубриво. Не живи ли на тај начин преминули човек као биљка? Шта то узрокује наше сопство, наше ја? Како то да нас има, па нема, ако смо материја која кружи? Ми и док живимо променимо своје тело пар пута, створе се нове ћелије, измене се атоми и молекули, али опет не нестајемо, не мења нам се свест, не мења се наше сопство.

Можда некоме делује смешно и глупо, али ако смо ми само материја, зашто онда не можемо опет као та материја да живимо у неким другим облицима, као биљке, као животиње или можда за пар хиљада година опет као људи? Зашто постоји уопште наше ја, ми појединачно? Шта је то уствари? Да ли наука има одговор на питање о нама самима као феноменима, о нашем ја, зашто настаје и нестаје вавјек вјекова?

Поставио сам намерно на Природне науке, јер ме занима одговор од тога, а не од Филозофије или Религије, значи само наука, научне чињенице, без филозофирања.

Ovo je kao ona scena iz Hamleta sa grobarima.

Zamisli ukljucen kompjuter, on radi jer njegov procesor obradjuje podatke, i on ima svoje JA, njegov operativni sistem. Sada zamisli da svoj kompjuter izbacis kroz prozor, on vise ne obradjuje podatke i nema operativni sistem i nema svoje JA. Taj kompjuter pokupe Cigani i odnesu na reciklazu. Da li taj tvoj kompjuter nastavlja da postoji kroz proizvod koji je nastao od tog recikliranog materijala. Ja mislim da ne.

 

[fosilvaso]

Čovek nije samo hrpa raznih elemenata od kojih je sastavljen, već se radi o specifičnom rasporedu na nivou molekula....
Btw: Navodno se neke ćelije ( možda vezane uz svest?) nikada ne obnavljaju, zato imaš svoju svest do 'kraja',
a neki zbog bolesti/starosti i za života već 'izgube' pojam o svojoj svesti....

Šta sam ja? Genetska predispozicija, plus iskustva, odgoj i obrazovanje, poznanstva...
Uglavnom, hrpa informacija pohranjena negde nekako....

 

[Аристократа]

Не могу нешто да вас цитирам, па ћу овако:

ГАС МАСКА - Не ради се о томе да будеш исти као пре, не питам то. Није битан облик, дакле после смрти будеш женско нпр. уместо мушко, али опет остане твоја свест, истина без сећања на ''прошли живот''. Наше тело је састављено од материје која је милионима и милијардама година била свашта нешто и свуда. Зашто онда није могуће да се за пар хиљада година опет родимо као људи, небитно у ком, облику, ком полу, које расе, без сећања, без ичега. Рецимо ја кад умрем, после пар стотина година будем пас, и имам свест као пас, видим као пас, чујем као пас, па после пар хиљада година опет будем човек, опет видим, чујем, али се не сећам да сам био пас и човек пре тога као што се можда и сада не сећам да сам некада можда био пас, мачка, спартански војник, мамут, диносаурус и слично.

БОГУН2 - не занима ме душа, дакле без филозофије и религије, разматрамо материјалистички, замислимо сви себе као материјалисте. Слажем се око куће и цигле. Ми променимо цигле у нашем тело, нове ћелије замене старе, а те нове су дошле негде изван у смислу да смо материју за њих унели храном итд. али остајемо исти. Смрћу се тело руши као кућа, али то не значи да се не може опет направити. Мада мислим да ти није добар пример са кућом, јер кућа нема свест, а ми је имамо, као и самосвест. Дакле, појединачна свест сваког од нас се пали, траје неко време па се гаси. Зашто не може опет да се упали?

НЕНАДКГКГ - с тим што је тај оперативни систем свуда исти, седмица је седмица и свуда је седмица, увек иста и свуда иста. Ако ми Цигани покупе компјутер, ја купим нови и седмицу коју сам имао на ЦД-у инсталирам на тај нови компјутер. А и компјутер нема свест уосталом.

Мислим и да је погрешно упоређивати нас са рачунарима и кућама, јер смо све то ми саградили, ми смо творци тога, богови ако се можемо тако назвати. Овде имамо проблем где немамо творца, бога.
Да не буде забуне некима овде, ја верујем у Бога, али сада замислимо на тренутак да не верујем и да нико од вас не верује и да не убацујемо некакав интелигентни дизајн у универзум, већ баратамо тако да је он створио сам себе, да је нпр. рачунар створио сам себе да га ми нисмо направили. Чист материјалистички и атеистички став.

 

[GasMaska]

ГАС МАСКА - Не ради се о томе да будеш исти као пре, не питам то. Није битан облик, дакле после смрти будеш женско нпр. уместо мушко, али опет остане твоја свест, истина без сећања на ''прошли живот''. Наше тело је састављено од материје која је милионима и милијардама година била свашта нешто и свуда. Зашто онда није могуће да се за пар хиљада година опет родимо као људи, небитно у ком, облику, ком полу, које расе, без сећања, без ичега. Рецимо ја кад умрем, после пар стотина година будем пас, и имам свест као пас, видим као пас, чујем као пас, па после пар хиљада година опет будем човек, опет видим, чујем, али се не сећам да сам био пас и човек пре тога као што се можда и сада не сећам да сам некада можда био пас, мачка, спартански војник, мамут, диносаурус и слично.
.

ovo mi miriše na reinkarnaciju.
S njom ima gomila problema zbog kojih ona nije moguća. Npr. kad kažeš da ti opet postaneš "ti", samo u telu žene, ili psa ili štaznam...pa to ne možeš biti ti, sve i da možeš nekako to da izvedeš, to ne bi bio ti jer, ako si drugog pola, razmšljaćeš drugačije, ne bi te privlačile iste stvari itd.

 

[Аристократа]

Па слично је реинкарнацији, само нема душе, него чисто материјалистички. Није ово мој став, него размишљам тако па питам.

Можда не бих био ја, али би била моја свест. Ако њу ствара мозак неким процесима, зашто после пар хиљада година то не би опет могло некако, да се моја свест поново ''упали''? Шта то уосталом одређује нашу појединачну свест, твоју, моју, било чију? Ја као материја сам био свашта нешто, па самим тим мене самог, моје ја, не узрокује та материја, јер се и током живота мењам, уносим и избацујем материју, трајем све док се не истрошим, али ја увек остајем исти. Додуше мењам се кроз односе са људима, али суштина тог ја је увек иста. Ја пре 10 година и ја сад је једно те исто.

 

[fosilvaso]

Не могу нешто да вас цитирам, па ћу овако:

ГАС МАСКА - Не ради се о томе да будеш исти као пре, не питам то. Није битан облик, дакле после смрти будеш женско нпр. уместо мушко, али опет остане твоја свест, истина без сећања на ''прошли живот''. Наше тело је састављено од материје која је милионима и милијардама година била свашта нешто и свуда. Зашто онда није могуће да се за пар хиљада година опет родимо као људи, небитно у ком, облику, ком полу, које расе, без сећања, без ичега. Рецимо ја кад умрем, после пар стотина година будем пас, и имам свест као пас, видим као пас, чујем као пас, па после пар хиљада година опет будем човек, опет видим, чујем, али се не сећам да сам био пас и човек пре тога као што се можда и сада не сећам да сам некада можда био пас, мачка, спартански војник, мамут, диносаурус и слично.

БОГУН2 - не занима ме душа, дакле без филозофије и религије, разматрамо материјалистички, замислимо сви себе као материјалисте. Слажем се око куће и цигле. Ми променимо цигле у нашем тело, нове ћелије замене старе, а те нове су дошле негде изван у смислу да смо материју за њих унели храном итд. али остајемо исти. Смрћу се тело руши као кућа, али то не значи да се не може опет направити. Мада мислим да ти није добар пример са кућом, јер кућа нема свест, а ми је имамо, као и самосвест. Дакле, појединачна свест сваког од нас се пали, траје неко време па се гаси. Зашто не може опет да се упали?

ав.

Nisi mi baš jasan: Kada umreš, tvoji atomi će biti 'ugrađeni' i u neka druga buduća živa bića.
I onda će imati svest tih drugih bića!
Ili ti hoćeš da svi tvoji sadašnji atomi postanu neko drugo biće?

Kako ne može? Pa svest se (uglavnom?) pali kod svih složenijih vrsta?

Па слично је реинкарнацији, само нема душе, него чисто материјалистички. Није ово мој став, него размишљам тако па питам.

Можда не бих био ја, али би била моја свест. Ако њу ствара мозак неким процесима, зашто после пар хиљада година то не би опет могло некако, да се моја свест поново ''упали''? Шта то уосталом одређује нашу појединачну свест, твоју, моју, било чију? Ја као материја сам био свашта нешто, па самим тим мене самог, моје ја, не узрокује та материја, јер се и током живота мењам, уносим и избацујем материју, трајем све док се не истрошим, али ја увек остајем исти. Додуше мењам се кроз односе са људима, али суштина тог ја је увек иста. Ја пре 10 година и ја сад је једно те исто.

Opet nisi jasan: Nisam ja, ali je moja svest!?

 

[Bogun2]

БОГУН2 - не занима ме душа, дакле без филозофије и религије, разматрамо материјалистички, замислимо сви себе као материјалисте. Слажем се око куће и цигле. Ми променимо цигле у нашем тело, нове ћелије замене старе, а те нове су дошле негде изван у смислу да смо материју за њих унели храном итд. али остајемо исти. Смрћу се тело руши као кућа, али то не значи да се не може опет направити. Мада мислим да ти није добар пример са кућом, јер кућа нема свест, а ми је имамо, као и самосвест. Дакле, појединачна свест сваког од нас се пали, траје неко време па се гаси. Зашто не може опет да се упали?

Ako se cigla izvadi iz kuće i ugradi u baštensku stazu, čak i ako se čitava kuća razgradi i od nje napravi staza, to ne znači da je kuća nastavila da postoji u toj stazi. Ali je istina da od istog materijala može ponovo da se sagradi ista kuća, ako imamo precizan plan. Kad je u pitanju ljudski organizam, taj "plan" se naziva genom, odnosno ona 23 para hromozoma koji čine DNK lanac u kojem je zapisan recept kako da se u potpunosti ponovo izgradi identično naše telo, sa maksimalnih 1-2% odstupanja. Naš genom se nalazi u svakoj našoj ćeliji, ali on ne predstavlja "nas", već samo recept kako se ponovo možemo napraviti, i pravilo kada i pod kojim uslovima se kreće u tu akciju, a kad se prestaje i kad se od istog tog genoma, u zavisnosti od toga gde se u telu nalazi, koriste samo delovi plana i proizvode samo specifične ćelije.

Bez našeg kompletnog genoma, bilo koji naš molekul da se nađe negde drugde - ne predstavlja nas. A sa našim genomom, i od drugih molekula (ali istih po hemijskom sastavu) može se ponovo izgraditi naš organizam. Kao što za kuću nije bitno da to ponovo bude baš ona cigla, ako postoji fizički ista takva.

Ali. Tu postoji jedan drugi problem. Svest. Ono što smo "mi" nastaje tokom dugih godina uspostavljanja nervnih sinapsi u mozgu i stvaranja moždanih struktura koje nigde nisu prethodno zapisane. Kad bi napravio apsolutno identičnu kopiju samog sebe, da bi taj takođe bio "ti", morao bi da odraste pod istim uticajima okoline. Inače, on samo predstavlja šta si sve ti mogao da postaneš. Na primer, jedna kopija odraste sa vukovima u šumi, druga u porodici univerzitetskih profesora, treća u porodici tango plesača. Isti organizam, isti fizički izgled, a da li je ista osoba? Jedna ne ume da govori, fizički je izuzetno spremna i ima razvijene animalne instinkte, ali je zaostatkom u razvoju uništila mogućnost da ikada nauči da govori i shvati savremenu civilizaciju, druga je mentalno nesigurni depresivni mladić koji eksperimentiše sa drogama i mašta o pronalaženju srodne duše, treća govori španski, u društvu je uvek u centru pažnje i izuzetno popularan među suprotnim polom. A nijedan od njih ne poznaje tvoje roditelje, ne govori tvoj jezik, ne zna se sa tvojim prijateljima, ne poznaje filmove koje ti znaš... Da li su oni ti, ili su zasebne ličnosti? A imaju iste ćelije i isti organizam kao i ti, samo se razlikuju po podacima u mozgu. Kao da isti model hard diska ima različite podatke na sebi. Fizički je isti, ali suštinski nije. Kada priključiš hard disk, tebe ne zanima koji je model i koja mu je struktura, već šta ima na njemu.

 

[Moračanin]

Po nauci nema zivota posle smrti.

Po nauci, posle smrti jedno vrijeme slave samo crvi.

 

[Аристократа]

Ајд овако ћемо.
Ми смо ништа друго до материја (ако замислимо себе као материјалисте, ја иначе нисам, ал ајд да будем), вечна материја која само мења облике, па смо самим тим као та материја, као део те материје и ми вечни. Дакле ја=облик материје који једног дана нестаје, али остаје да постоји материја која је чинила мене, па сам самим тим ја сам и даље ту. Човек који лежи у сандуку је и даље ту, нигде он није отишао, ту му леже кости, ту је земља у коју се претворио, само што нема облик који је некада био, што и није битно, јер човек током свог живота промени разне облике (у почетку је мален ко флаша пива, касније постаје већи).
Ако је та материја вечна, ако непрестано кружи и мења облике, зашто не могу опет постојати?

Пазите, када кажем зашто не могу не мислим на себе већ на своју свест. Као личност ја нестајем после смрти, живим у сећањима ближњих али то такође избледи. Сем тога, личност је духовни појам, а рекао сам да се овде не бавимо духовним стварима већ само материјалним. Личност пак постоји када постоје друге личности које ће да ме дефинишу као личност и ја ћу њих. Да нема других личности, ја као личност не бих постојао. Да живим сам на Марсу, да сам се родио на Марсу, ја не бих био личност јер не би имао ко да ме дефинише као личност. Али моја свест ће постојати без обзира што немам своје ''ја''. Бићу свестан свега око себе, површине Марса, Сунца, звезда, али нећу постојати као личност, мртав сам, други не знају за мене. Овим правим разлику између личности и свести. Свест је потпуна одвојена од личности. Да сам рођен у Кини, моја личност би била потпуно другачије од ове, али би свест била иста као и ова. Био бих Кинез, не Србин, гледао бих Кину, не Србију, али оно што је заједничко једном и другом је то што ја гледам.

Ако би се некако могло пребацити мозак из једног тела у друго, па тако ме пребаце у тело неког црнокосог Србина (ја сам плавушан ), где бих добио амнезију, одвели би ме у Ниш, бацили ме негде, и када се пробудим не сећам се ничега, себе видим као црнокосог момка, али се не сећам да сам некада био плавушан, дођу ми неке Нишлије и кажу да се зовем Јанко, а некада сам се звао Марко, да имам жену и двоје деца, а некада нисам имао ни жену ни децу, ја као личност бих сада био црнокоси Јанко са женом и двоје деце, а не плавокоси Марко без жене и деце. Ипак, моја свест би и даље остала иста, само што се не сећам ничега.
Е исто тако се дешава са смрћу о којој причам.

Е сад, свест рекли смо настаје у мозгу (ако тако замислимо као материјалисти, постоје неки који сматрају да то није тачно). Када умрем, та свест се гаси. Зашто она опет не може да се упали? Зашто сутра материја не би добила облик Кинеза који гледа Кину, а да сам тај Кинез некадашњи ја као Србин? Зашто је свака наша појединачна свест непоновљива? Мој мозак је материја, што не би опет та материја направила сутра неког Јанка из Ниша?

Надам се да сам био јасан. Ја се потпуно слажем са вама око тих ствари, око цигли и осталог, али ово питам ако све схватимо као материју. По мом мишљењу ми нисмо само материја и по мом скептичном мишљењу свет саздан од те материје је под знаком питања, можда не постоји спољашњи свет. Али да не улазим у детаље.

 

[Bogun2]

Kao što sam već rekao, zato što smo mi materija + posebne i neponovljive veze delića te materije. Našu ličnost ne čini mozak sam po sebi, već milioni i milioni unikatnih veza između neurona koje su nastajale otkako smo se rodili.

Uporedi sa praznim hard-diskom i hard-diskom na kome je instaliran Windows 7. Oba su isti model, od istih delova, istog sastava, istog kapaciteta. Samo što je jedan prazan, a drugi ima instaliran sistem. To je mozak. Ako ovaj prazan povežeš na kompjuter (telo), on će morati da uči i da se izgrađuje (tj. da se instalira sistem) kako bi kompjuter zaista bio kompjuter. A ovaj što ima instaliran sistem, već ima izgrađenu "ličnost". Ako ga skineš i povežeš na drugi kompjuter, koji je kao drugo telo, sa drugačijom pločom, procesorom i drugim komponentama na koje je hard disk navikao, trebaće vremena da se adaptira. Ako je totalno drugačija grafička kartica, kompjuter će biti "slep" dok se ne instaliraju drajveri za nju, a kojih nema jer je hard disk bio na drugom kompjuteru. A sam po sebi, hard disk ne može da radi, ne može da funkcioniše, treba mu telo i srce.

Dovoljno je da neko uzme jednu tvoju običnu dlaku i da pomoće tvoje DNK iz nje napravi tvog klona koji će da ima identičan mozak kakav je i tvoj. Ali on neće biti "ti" zbog toga što će se u njegovom mozgu formirati veze na drugačiji način, biće drugačija ličnost. Biće identičan kao ti, ali da nisi proveo ovakav život, nego neki sasvim drugi. Zbog toga mozak nije dovoljan da bi se reklo da je neko nastavio svoje postojanje, a kamoli delovi tog mozga.

 

[ucencovjek]

Kolko ja znam nauka je vec dokazala da ljudska svest i emocije uticu na na telo i ceo fizicki organizam.Ne samo da uticu nego i ostavljaju odredjene tragove na materijalnom delu nas,menjaju strukturu nasih celija.Tako da je moguce to sto ti kazes nas pojedu crvi pa mi zivimo okroz njih.Kontam da i mrtva materija ima odredjenu energiu koju mi prenesemo na crve.