Život pisan srcem

REVELIN:
Necu da ratujem sa onim u cemu sam se jutros zatekla,...sta treba da uradim da se ne ponovi?
Necu da ratujem sa histericnim poduhvatima,hocu da pravim bolja resenja!
Necu da ratujem sa *tu se nista ne moze popraviti* sj^ebano je.Hocu da uradim sve da nesto popravim,nije sve izgubljeno.
Necu da ratujem sa *danas su ljudi prazni*.hocu da pokazem da u ljudima jos ima ljubavi,samo je pravim recima na povrsinu treba izmamiti.U ljudima jos ima srca,samo ga toplim recima treba zagrejati.U ljudima jos ima duse,samo se do nje toplinom i ljubavlju stize.
Necu da ratujem...hocu mir da u miru napravim sve planove kako da resim zagonetke koje mi mira ne daju...a resive su.
Kliknite za proširenje...

lepo zvuci Revlin
 
petrana:
lepo zvuci Revlin
Kliknite za proširenje...

Ma ne zvuci lepo....naporno je i zahtevno,i trazi coveka celog i kada mu nije ni do cega,ali ne umem drugacije...i necu...ne zelim...mozda je tebi lakse da izbacis gnev na tvoj nacin,ali ja mojim nacinom gnev potirem i ne dam mu da me tera u ratove,jer u svakom ratu mnogo bitaka ima...i ako jednu dobijem ne garantuje mi da cu dobiti i rat...a ne volim ratove,pogotovo ne one u kojima pobednici pisu *istoriju*,ne one u kojima the winer take it all,the looser standing small...necu da ratujem...ma kako zvucalo....
 
AQUARlUS:
Nagledao sam se rata...pun mi je q...rata...mir je ono sto nas cini spokojnim...zapamti sta je tebi aquarius rekao...samo mir...lepa rec i gvozdena vrata otvara...:)
Kliknite za proširenje...

Rat je traumatican i emotivno poguban za one koji osecaju vise.. vide dalje i koji su uvek protiv svoje volje i shvatanja zivota njegovi ucesnici..Mir posle ratovanja je ono vreme kada se lece rane one vidljive i one nevidljive..kada shvatamo da smo zarad volje mocnika i vladara nase svakidasnjice i njihovih zveckanja oruzjima.. izgubili toliko lepih trenutaka ..stvarcica i sitnica .koje ustvari cine zivot..izgubili vreme za ljubav i vreme za stvaranje..To je mir posle ratovanja ali onaj pravi ..unutrasnji mir koji sa sobom donosi srecu ..mozemo pronaci samo u sebi..ili u osobi koja vam taj mir cini spokojnijim..osoba koja vas voli i razume..osoba koja vas poznaje.vase misli..vase potrebe..vase zelje ..vasu nadu za dalje..i vas osecaj slobode..neko ko je kao vi..
Dodala bih samo da lepa rec mora biti i dobronamerna..da bi i gvozdena vrata otvorila
 
"Ne zanima me od čega živiš. Želim znati za čim čudiš i imaš li hrabrosti snivati o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li spreman riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog ove pustolovine koju nazivamo životom

Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec. Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli, jesu li te životna razočarenja otvorila ili si se skrutio i zatvorio od straha da ponovno ne osjetiš bol. Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol, moju i svoju, a da je pritom ne moraš skrivati ili ublažavati ili izbrisati.

Želim znati znaš li se radovati, zbog mene ili sebe, i možeš li divlje zaplesati i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju, a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi, realni, svjesni ljudskih ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita. Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga kako bi bio iskren prema sebi; jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju, a pritom ne iznevjeriti sebe; možeš li biti izdajica i samim time vrijedan povjerenja.

Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu, pa i ako nije lijepa, svakoga dana, i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.

Želim znati jesi li dovoljno snažan da živiš s neuspjehom, svojim i mojim, i da svejedno stojiš na rubu jezera i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu: "To!"

Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš. Želim znati jesi li sposoban ustati, nakon noći ispunjene tugom i očajem, umoran i do kostiju izubijan, i učiniti sve što je potrebno kako bi nahranioš svoju djecu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si ili što ili s kim si studirao. Želim znati što te u tebi samom gura naprijed u trenucima kad se sve ostalo ruši.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li usitinu osobu koja jesi u trenucima praznine."

Oriah Mountain Dreamer
 
Sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covek ne
sme predati. Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke
izgledaju neprelazne, sve teskoce nesavladive. Ali kad se
otkines od sebe neodlucnog, kad pobedis svoju malodusnost,
otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svet vise nije
skucen ni pun pretnji.

M. Selimovic
 
REVELIN:
Ma ne zvuci lepo....naporno je i zahtevno,i trazi coveka celog i kada mu nije ni do cega,ali ne umem drugacije...i necu...ne zelim...mozda je tebi lakse da izbacis gnev na tvoj nacin,ali ja mojim nacinom gnev potirem i ne dam mu da me tera u ratove,jer u svakom ratu mnogo bitaka ima...i ako jednu dobijem ne garantuje mi da cu dobiti i rat...a ne volim ratove,pogotovo ne one u kojima pobednici pisu *istoriju*,ne one u kojima the winer take it all,the looser standing small...necu da ratujem...ma kako zvucalo....
Kliknite za proširenje...

Jasno. Da trazi ccitavog coveka. Povlacim tu rec rat mada bih u svom fondu sve sto si opisala nazvala zivotno ratovanje, a da nijeneka rec i upravo mi je jasno zasto sam izabrala bas tu rec. Ovo me podsetilo na jednu situaciju.
Imala sam jednom prijatelja ,ima i 15 godina od tada. Pricali smo o svemu i svacemu mada se nismo takocesto gledali. I bude neka slicna prica i ja se setim vojnika u prvom svetskom ratu i prelaska preko Albanije, i kako su oni mogli da izdrze sve. I on mi kaze kako ja sve tako dovedem do neke krajnosti, to biram reci po secanju. Kako zasto bas vojnioci i bas ratovanje kako to treba na neki takav nacin kako ti to sad opisujes. I nije da mi je bilo jasno zasto pravi razliku. Mislila sam da je razlika samo u izrazavanju, nacinu izrazavanja. A evo, sad mi se cini da sam ukapirala. Da , to zahteva celog coveka. A kada nisi bas ceo onda ili da se predas ili da ratujes protiv tog da se predas. A opet, svaki je covek ceo. Da , ukapirala sam.
 
Drago mi je da sam pokusavsi da iskazem svoj nacin *hocu mir* doprinela razumevanju...neceg
sto je i meni jako dugo kovitlalo misli i nametalo zamke u koje sam se ne mali broj puta uhvatila...ali valjda je zivot i napravljen kao izazov koji se ili dostize ili odustaje...ja volim da se penjem u visine...za razliku od mnogih koji vole da zive na vrhu planine...ali i za razliku od mnogih koji se visine boje...:bye:
 
AQUARlUS:


Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li usitinu osobu koja jesi u trenucima praznine.

Oriah Mountain Dreamer
Kliknite za proširenje...

Bojim li se zeleti biti cela? Da li se bojim zeleti biti cela ili se bijim biti cela?
Da li se krijem iza straha ili iza neznanja?
Da li je ovo trenutak istine koji cu zaboraviti ili ...
Ima li opravdanja? Nema opravdanja. Imam li hrabrosti da bez opravdanja krenem dalje_
Da li je to ono o cem svo vreme zelim da popricam sa sobom?
Da li se to moglo i odmah? Da, nema opravdanja.
Al opravdanja prosto nema i nece ga ni biti bojala se i jos sto trideset godina.
 
Sve zelim nesto da vam ispricam iz srca, kad god dodjem ovde uporno se trudim da progovorim iz sred srca
i onda nagadjam i mislim sta to mogu reci iz srca
i sad mi se cini da je u srcu tisina
da zato da nikako da nadjem reci koje bi trebalo da vam kazem
da sebi kazem
 
petrana:
Sve zelim nesto da vam ispricam iz srca, kad god dodjem ovde uporno se trudim da progovorim iz sred srca
i onda nagadjam i mislim sta to mogu reci iz srca
i sad mi se cini da je u srcu tisina
da zato da nikako da nadjem reci koje bi trebalo da vam kazem
da sebi kazem
Kliknite za proširenje...

Ja mislim da si ih upravo izrekla...Ima li ista jasnije izreceno iz srca od ..iskrenosti!?:)
 
pticeHK-1.gif
 
„ ...Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi, izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče:
'Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno.'
Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New York-u, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikad upotrebila . Čuvala je to za neku 'specijalnu priliku'.
'Dobro...ja mislim da je sada prigodna prilika za to'.
Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati - na pogrebu. .... Njegova žena je umrla!
Okrene se prema meni i reče: 'Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan'.

Još uvek mislim na njegove reči...one su promenile moj život. Više čitam, a čistim manje.
Sedim na terasi uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu.
Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja.
Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam svoje kristalne čaše svaki dan... Obučem svoj novi sako kad idem u supermarket, ako mi je želja.
Ja ne čuvam svoj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvijek kad poželim.
Fraze...'jednog dana' i 'jednog od ovih dana' su nestale iz mog rečnika.
Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovdje sutra.
Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima.
Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla jesti u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neučinjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao sretati svoje dobre prijatelje koje sam 'jednog dana' hteo kontaktirati.
Smeta mi što ne pišem pisma, koja sam mislio pisati 'jednog od ovih dana'. Smeta mi i žalosti me da nisam rekao svojim roditeljima, svojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam ne zakasniti, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću.
I svaki dan kažem samom sebi, da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut.... je specijalan.“...
 
Na ovu pricu sam naisla na netu...

Jedna životna priča


Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom događaju.


Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće pitanje:
"Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovi vršnjaci.

Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"

Publika je utihnula posle tog pitanja.

Otac je nastavio:
"Verujem da se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".

Potom produži:
Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.

Siniša je upitao oca:
"Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa njima?"

Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen uprkos svom invaliditetu.

Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da zaigra sa njima.

Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
“Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju levog beka".

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.

Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem narastajuće topline u grudima.

Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman u njihov tim.

Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao levu stranu polovine terena.

Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine.

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !
Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta.

I zaista, dosudjen je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga izvesti.

Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta !
Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.

Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.

Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.

Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.

Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i ćušni je u mrežu !!!
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje.

Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol !!!

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smestio je u mrežu !!!

Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:

"Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!"

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza.

"Tog dana ...", okončavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice, "... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta...


Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga plačući od sreće!

* * *
A SAD, MALI DODATAK OVOJ PRIČI:

Svi šaljemo i prosledjujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i spotova putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da pošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo ...
Nasilje, vulgarnosti, bizarnostii i česte opscesnosti slobodno prolaze i kolaju “Cyberspace”-om, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta...

Svi imamo na desetine prilika svakog dana da pomognemo da se ostvari taj "prirodni poredak stvari".

Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas pred izbor:
Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeći datu priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?
....

 
kuca:
Na ovu pricu sam naisla na netu...

Jedna životna priča


Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom događaju.


Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće pitanje:
"Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovi vršnjaci.

Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"

Publika je utihnula posle tog pitanja.

Otac je nastavio:
"Verujem da se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".

Potom produži:
Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.

Siniša je upitao oca:
"Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa njima?"

Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen uprkos svom invaliditetu.

Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da zaigra sa njima.

Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
“Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju levog beka".

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima.

Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem narastajuće topline u grudima.

Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman u njihov tim.

Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao levu stranu polovine terena.

Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine.

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !
Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta.

I zaista, dosudjen je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga izvesti.

Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta !
Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.

Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.

Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.

Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.

Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i ćušni je u mrežu !!!
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje.

Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol !!!

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smestio je u mrežu !!!

Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:

"Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!"

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza.

"Tog dana ...", okončavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice, "... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta...


Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga plačući od sreće!

* * *
A SAD, MALI DODATAK OVOJ PRIČI:

Svi šaljemo i prosledjujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i spotova putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da pošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo ...
Nasilje, vulgarnosti, bizarnostii i česte opscesnosti slobodno prolaze i kolaju “Cyberspace”-om, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta...

Svi imamo na desetine prilika svakog dana da pomognemo da se ostvari taj "prirodni poredak stvari".

Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas pred izbor:
Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeći datu priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?
....
Kliknite za proširenje...


idi bre kuco najezih se sva... ovo si trebala da zalepis na onu akvarijusovu temu o nevinosti ili sta vec bese...

gde se izgubila ljudskost... dodjemo na forum da se opustimo a onda dodje neki nrdrndani lik, koji je pun sujete i pocne da drnda sve redom i da hrani svoju bednu dusicu, govoreci sebi: ih kakav sam car....
 
Lilu:
idi bre kuco najezih se sva... ovo si
gde se izgubila ljudskost... dodjemo na forum da se opustimo a onda dodje neki nrdrndani lik, koji je pun sujete i pocne da drnda sve redom i da hrani svoju bednu dusicu, govoreci sebi: ih kakav sam car....
Kliknite za proširenje...

Pohvala za pricu i sve ostale price koje su lepe
a o sujetnima e pa ima ih mnogo koji hrane svoje dusice ...
sad dali su im bedne ili nisu nisam merodavna da osudjujem ali si Lily u pravu :ok:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top