Život pisan srcem

109108572_2644093959024942_1929749670274592649_n.jpg
 
"I nisam mogao obećati ni njoj ni sebi da će uskoro biti drugačije. A opet sam bio sretan: nećemo biti bogati u novcu, ali ćemo biti najbogatiji u ljubavi; ne bojim se života ni ljudi, bojim se samo da me se tvoje srce ne zasiti; bio sam sam, sad imam svoj svijet, kao da sam osvojio svoju planetu; spriječit ću svakoga ko bude htio da prodre u naše carstvo, da ne bi ugrozio naš mir."
❤

Meša Selimović
130705958_1238830246501405_4082237514163911288_n.jpg
 
TVOJA RUKA

Tvoja ruka toplija nego moja ruka
Bila je tih besanih noći
utvara mojih mnogih muka.
A prema meni zaslepljujući zid
Slušao je kišu, osluškivao
Tu crnu krv
Koja kao da rominja iz mnogih dalekih srdaca.

Reči već davno
Nisu dovoljne više.
Po hodnicima plesnivim
Ponovo ćeš naći naše korake,
Po nezgrapnom cveću u staklenim baštama
Naše poglede.
I više ništa nije ostalo,
Samo uspomena se nastavlja.
Tvoj šešir je na postelji, Bol je prošao,
Ali sunce greje još
Tvoja obla ramena na stepeništu.
Sa glavom na šakama, zaslepljen tišinom,
Zaboraviti neću nikad krv koja me je zvala.

Okrenuću se kada budeš otišla
I čekaću te do jutra.

Žan Ruslo
 
Uzalud sam se trudio ti si u meni
Kucala
Kao neko drugo srce koje imam.


Uzalud sam se trudio ti si dolazila odlazila
Po bezglasnim prolazima kojima moja krv tiho mrmori


Uzalud sam se trudio znao sam da si tu
Zauvek
I zgrušana vrebaš
U traženju izlaza.


I moje ruke bez moje volje hvatale su me za gušu
Da te stegnu da te zadave


Da te istrgnu iz mene
Kao klin
Kao krik
Kao bulku koja crveni zid moga života.





Žan Ruslo
 
Sunce je uveliko zaronilo u more pretvarajuci dan u boju ametista pred jos jednu besanu noc.Sitna suva zrna peska škriputala su pod njenim nogama dok je vec treci put prelazila plazu uzduz i popreko, razmisljajuci o trenutku kada ju je pre nepunih pet dana pozvao i rekao da odlazi.

Skamenjena slusala je ton njegovog glasa koji je odavao resenost .Htela je da ga pita, da li se seca kada joj je rekao da je voli, a ona ga pitala,jel zauvek.Da, odgovorio je , zauvek, ali nije uspela. Iz grla joj se oteo samo uzdah.Spustila je slusalicu ne zeleci da je cuje kako place .
 
Ako hoćete da proživite, tada sednite u vagon i krenite tamo gde je vazduh prožet mirisom jorgovana i divlje trešnje,
gde, milujući vaš pogled svojom nežnom belinom i bleskom dijamantskih kapljica rose, nadmećući se cvatu đurđevak
i daninoć. Tamo ,u slobodnom prostoru, pod plavim svodom, nadomak zelene šume i žuboravih potočića, u društvu ptica
i zelenih kukaca, shvatićete šta je život!.......
Zamislite da u večernji čas, kada sve spava, sem slavuja i čaplje koja s vremena na vreme krikne,kada slabašan dašak
vetra jedva čujno donosi do vas šum udaljenog voza, šetate po šumarku ili duž nasipa.


A. P. Čehov
 
Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hesse, „Demijan“
 
Trudim se
da ne dotičem
sećanja koja trule u meni.

Ponekim,
slučajnim pogledom,
uznemirim duhove usred
poharanih predela zastale.

Sivo u modro prelazi.

Nije to bol.
Bol sečivom reže dok peva.
Nije bol.
Iznutra,
to nešto,
na delove me razlaže.
Unutra,
to nešto,
delove rastače,
A ne poništava.

Bolest se širi
A ne prolazi.
Niti ubija.

Trudim se,
da krotim sebe
glađu kad obijam grobnice.
Nema kostiju.
Nema ostataka.
Samo odjeci koji plaču
u mraku.

A opet.
Raskopavam uporno.
Razgrćem ponovo.
Ista praznina.
Usidrena najdublje,
buja i cveta.

Trudim se,
u praznost da ne utonem.
Mekim rečima krpim
urušeni svod grudnog koša.

Do šupljine ne dopiru
ni ruke ni oči.

Cveće ne prinosim.
Ne darujem krvlju vrelom
početke i krajeve svoje.

Samo ponekad,
noć preimenujem
u najdužu, konačnu misao.

Ništavilo,
graničnike briše
u pohod kad krene
zaborave, koracima da premerava.

Trudim se,
da utišam pokrete.
Uzletište srušeno čami.

Jedino,
još uvek
Sivo u modro tamni.

Nije to bol.
To tišina tinja i peče.

Bibelot de Verre
93871441_2609268489314671_2247467802296320000_n.jpg
 
Duboko vjerujem da samo jednom u svom životu nađeš ljude koji su u stanju da celi tvoj svet okrene naopačke. Reći ćeš im stvari koje nikad nisi podelio ni sa jednom dušom i oni će upiti sve što kažeš i zapravo poželjeti da čuju još toga. Dijelićete nade u budućnost, snove koji se nikad neće ostvariti, ciljeve koji se nikad nisu ostvarili i brojna razočarenja kojima će vas život počastiti. Ne možeš izdržati da im kažeš kad se nešto divno desi, jer znaš da će s tobom podijeliti tvoje uzbuđenje. Nije ih sramota da plaču s tobom kada si povrijeđen ili da se smiju s tobom kada praviš budalu od sebe. Oni nikad ne povrijede tvoja osjećanja niti se zbog njih osjećaš manje vrijednim, već te podižu i pokazuju ti stvari o tebi koje te čine posebnim pa i čak lijepim. Kada su oni u blizini nema nikad pritiska, zavisti ili takmičenja, već samo tiha smirenost. Možeš biti ono što jesi i ne brinuti o tome šta će oni misliti o tebi jer te vole zbog onoga što jesi. Stvari koje izgledaju beznačajno većini ljudi kao što je porukica, pjesma ili šetnja postaju neprocjenjivo bogatstvo koje se čuvaju u srcima na sigurnom do kraja vijeka. Sjećanja o tvom djetinjstvu se vraćaju i osjećaš da su tako jasna da ti se čini kako ste ponovo mladi. Boje izgledaju svjetlije i sjajnije. Iako nije bio česta pojava ili ga uopšte nije bilo, smijeh postaje kao dio svakodnevnog života. Jedan ili dva telefonska poziva tokom dana pomažu ti da preguraš radni dan i uvijek ti vrate osmijeh na lice. U njihovom prisustvu ne osjećaš potrebu za neprekidnom pričom, već se osjećaš zadovoljnim što su u blizini. Stvari koje te nikad prije nisu zanimale postaju fascinantne jer znaš da su toliko važne toj osobi koja vam je posebna. Misliš o toj osobi u svakoj prilici i u svemu što radiš. Prisjećaš ih se uz proste stvari kao što su blijedo plavo nebo, nježan vjetar pa čak i olujni oblak na obzoru. Otvaraš svoje srce iako znaš da jednog dana može biti slomljeno i u otvaranju srca doživljavaš ljubav i zadovoljstvo koje nikad nisi mislio da je moguće. Uviđaš da je ranjivost jedini način da svom srcu omogućiš da osjeti pravi pritisak koji je toliko stvaran da te plaši. Pronaziš snagu u spoznaji da imaš pravog prijatelja i vjerovatno srodnu dušu koja će ti ostati vjerna do kraja. Život ti izgleda potpuno drugačiji, uzbudljiv i vrijedan življenja. Tvoja jedina nada i sigurnost je u uvjerenje da su oni dio tvog života.

Bob Marli
 
Zadrhtim ponekad iz sasvim nepoznatih razloga.
Krene neka cudna misaona putanja,stranputica i pokoleba moju sadasnjost,ubacujuci deo proslosti u nju, kao da je nepromenljiva.
Tu si mi tad ti.Na dohvat ruke ili na samo milisekundu razmisljanja.
Tu je tvoj smeh,razdragan.Razgovori koje vodimo,o nicemu.
Tu je tvoj uzdah,zavestan,nekim mirnim buducim danima a moja ljubav zapecacena,nedorecenostima.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top