Život pisan srcem

Ja
Teska rec, koja u ocima onih pred kojima je kazana odredjuje nase mesto, kobno i nepromenljivo, cesto daleko ispred ili iza onog sto mi o sebi znamo, izvan nase volje i iznad nasih snaga. Strasna rec koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovecuje sa svim onim sto smo zamislili i rekli i sa cim nikad nismo ni pomisljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, vec odavno jedno.

Andric
 
Kada zašute svi zvuci dana iza nas, kada se smire svi ratovi u nama, bar onaj tren pred san, znam da sam ti u mislima i znam da uzdahneš.

I ne umem objasniti tu nit koja nas veže bez obzira na kilometre, na sve prepreke, bez obzira na svo šutanje između nas, na svo vreme između nas, uvek ostaje ta nit.

I kada šutimo kažemo više nego gomilama reči.

I ja znam da ti znaš sve što prešutim, i da vidiš sve što zažmurim, i da osetiš kad mi fališ.

Sudbina, to si.Sudbina, to si.
 
Ekstaza je prava naša priroda. Ne biti u ekstazi je jednostavno nemoguće.
Biti u ekstazi je prirodno, spontano stanje.
Ne treba nikakav napor da se bude u ekstazi. Ogromni napori su potrebni da budete nesrećni.
Zašto izgledate tako umorno? Zato što je patnja stvarno težak posao.
Podržavanje stradanja je zaista teško jer tada radite nešto protiv prirode.
Vi plivate uzvodno; to i jeste stradanje. A šta je blaženstvo? Plivanje tokom reke.
Tako da se razlika između vas i reke rastopi - vi i jeste reka.
Kako može biti teško plivati tokom reke? Nije potrebno plivati samo treba plutati tokom reke,
a reka vas nosi ka okeanu, jer reka već teče prema okeanu.
Život je reka, ne potiskujte ga - i nećete patiti.

Osho

 


Otvori drhtavu svetiljku
Dva oka uplašena ko laste
Da otkrivam glas - tu biljku
Što iz belog mesa raste

I treperi: začudjeno ko vlat
Kad vetrovi ga vraćaju i nose.
Otvori: približi suton kose
Da put otkrivam - taj vrat

Po kom ću da lutam s dva prsta.
Otvori belo jezero šake
Da ruke nisu mi dva krsta

Da oči nisu mi dve rake.
Otvori svu tišinu - nagni san
Da otkrivam tajnu noć i dan.

Stevan Raičković
 
64770382_2343120662424154_2049218962385797120_n.jpg
 

Svi vi koji ste živi,dok ste živi živite,
Svi vi koji imate oči,radujte se lepoti viđenja,
Svi vi koji možete da volite,volite,
Svi vi koji možete da zaboravljate,zaboravite,
Kako ste bili gonjena zverad po drumovima,
I vaša klecava deca ugljen pećima,
Prihvatite prolome tišine,dobroćudnim rukama,
Vi jači od vetra i viši od oblaka
i veći od nepovratne praznine,vi živi,
I sebe produžite za onoliko,za koliko vas se budu sećali,
Jer,tvrd je san senki koji niko ne može prekinuti,
I uzalud će pogače tuge za vama neko lomiti,
I uzalud ćete žalti reč,
Neku toplu,koju niste izgovoriili,
I tugovati za vratima nekim koja niste otvorili.

MIRA ALEČKOVIĆ
 
Put do kuce bio je dug.Preko dvadeset godina.Slika rodne kuce koju je nosio u svojim secanjima nije bila ni blizu onoga sto je zatekao.Urusena ograda.Velika masivna gvozdena kapija nije ni postojala.Staza do kuce jedva se nazirala od korova kog je bilo svuda,cak i na stepenicama koje su vodile do vrata sa kojih su kise,sunce i vetrovi proteklih godina skinuli farbu.Nekada lepo prozorsko okno pored vrata bilo je polupano.Gurnuo je kljuc u bravu,nije bilo zakljucano.Pritisnuo je kvaku i sa prilicnom snagom gurnuo vrata usavsi unutra.Grlo mu se steglo,oci napunile suzama a nejasna hladnoca od praznine koju je obuhvatio pogledom prosla mu je telom.Nicega nije bilo unutra osim zidova.Ni majcinog velikog biljurnog ogledala u orahovom ramu u predsoblju,ni stilske komode i malog okruglog tepiha ni saksije sa asparagusom koje je stajalo na drvenom stalku za cvece,ni civiluka.A voleo je to predsoblje.Bilo prostrano,suncano i odisalo nekakvom toplinom,svaki put kada bi usao unutra,pozdravivsi majku koja ga je sacekivala,sa njegovih putovanja.Danas,nje nije bilo.Nikoga koga je voleo nije bilo.Ostao je samo on,ova mrtva kuca i uspomene..
 
Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost.
Vežući se za jedno mesto čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši
neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi
će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak
starenja, jer je čovjk mlad sve dok se ne boji započinjati. Ostajući, čovek trpi ili napada.
Odlazeći, čuva slobodu, spreman je promeniti mesto i nametne uslove. Kuda i kako da ode?

Meša

 
“Zamislite zivotnu energiju koja na nama pokusava da odsvira do, re, mi, fa, sol, la, si, do... i nazad, a na svakom koraku neki nemuzikalni ego denfuje zice. Jadne li muzike. Malo se toga moze komponovati sa nekoliko tonova. Mnogima je, stoga, zivot cesto dosadan i prazan. Sviraju istu pesmu celoga zivota sve dok ne "odsviraju svoje". Zato bivaju dosadni i drugima. Sve se cuje, makar se trudili da ljude prevare poturajuci im lazne note svog imidza, i ubedjujuci ih: "To sam ja. Tako ja zvucim!" "Pa sviraj onda tu melodiju, a ne ovu dosadnu i pateticnu" - odgovaraju oni koji nisu gluvi.”

Nebojsa Jovanovic
 
" Možda jе prava srеća što pojеdini ljudi nе znaju kako o njima misli ostali svеt. Čovеk živi cеlog života i u obmanama o sеbi, i u prеdrasudama o drugima, a to možda čini sumu njеgovе srеćе na ovoj zеmlji. Jеdan vеliki dеo svеta živi na taj način spokojno u svojoj laži kao svilеna buba u svojoj svilеnoj čauri. " - Jovan Dučić
 
***
Svjetlanaa:
Ti ne moraš reći da sam fatalna za tebe, ti o tome najlepše ćutiš! I nisam ja 'opasnica' , ja sam tvoj nemir u savršenom miru, i tvoj mir u nemirima koji te obuzimaju
Pogledajte prilog 570323
Kliknite za proširenje...

***

Haljina modra.Ociju je plavih.
Istinu dragoj nokad me izjavih.

Upita draga:"Zar mecava vije?
Da krevet prostrem,naka pec se zgrije."

Odgovorih:"Gle!da visina lijece,
Iz necije ruke svuda bijelo cvijece.

Rasprostri krevet,nek I pec se zagrije,
U srcu bez tebe mecava mi vije."

Sergej Jesenjin
 
" Čiste duše su jednostavne, i podsećaju na prve knjige za decu:
nekoliko reči , i puno, puno boja. ............
vracam se u svet gde je tako cisto i jednostavno .tamo gde nema lazi ......
volim sto nisam izgubila svoju decju dusu i da uvem mogu tamo da se vratim

571750
 
:kpozdrav:
Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.
Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
da se nasmeješ, ili naljutiš,
kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,
a znaju da imam tebe.
Zar da mi bude draže nečije sve
od tog malo, što imam od tebe?
Prolaznik sam, kao svi drugi.
Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,
ne znajući u šta više da ne verujem.
Bezbroj sam rebusa rešio
i nema tajne, kojoj nisam doskočio,
jedino ne znam
zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.
Umem da te napišem,
a ne umem da priznam
da još uvek merim koliko te volim.
Odgovor znam,
ali taj dar i kaznu moram da izmerim
nepoznatim brojem besanih noći
i danima u kojima te sanjam.
Obećao sam – zauvek,
a moje zauvek neće još dugo.
Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.
Goran Tadić
 
Ne daj me.
Ne daj me nikom,
Ne daj me nikad.
Ne puštaj me.
Čak i ako ti ikada kažem
Da me pustiš, bar malo,
Ne radi to, to nisam ja rekla,
Netko mi je u glavi sve poremetio.
Čuvaj me,
Čuvaj i kad je teško,
I kad je lijepo,
Nek nam bude još ljepše.
Ljubi me i kada ti nije ni do čega,
Samo me ljubi,
Zaboravićeš na sve,
Obećavam.
Drži me za ruku čvrsto,
I cijeli Svijet je naš,
Obići ćemo ga kad - tad.
Vjeruj.
Vjeruj u mene.
Vjeruj u nas.
Možemo.
Možemo sve, dok smo mi.
I niko nam ništa ne smije dok smo mi.
Niko ti ništa ne smije sve dok mislim na tebe,
A to je stalno.
Idemo kroz život pravo, uspravni,
Nek misle da nas mogu prevariti,
Nek misle da nas mogu rastaviti,
Nek misle da u ljubavi prava ne postoje,
Nek pričaju svašta,
Nek nam se rugaju,
Doći ćemo do cilja mi, sami,
Bez pomoći i putokaza,
A kad se okrenemo,
Iza nas cvijeće će cvjetati,
Ljudi će sutjeti,
A mi,
Mi ćemo ostati mi,
Isti onakvi kakvi smo bili kad smo krenuli,
Sretni i voljeni.
- Sanela
Expand

574360
 
NADA

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top