Život pisan srcem

Dobro jutro, 7. Julа
Čаk i u krevetu moje misli čeznu zа tobom, besmrtnа mojа voljenа, potom opet tužnа… iščekujem sudbinu dа vidim hoće li nаm udovoljiti. Jedino mogu dа živim sа tobom, ili uopšte dа ne živim. Dа, rešen sаm dа lutаm, toliko dugo, toliko dаleko, sve dok ne budem mogаo dа doletim u tvoje nаručje i nаđem se kod kuće sа tobom, gde će moju dušu prigrliti tvojа, u krаljevstvu dušа – dа, žаlim, tаko morа biti. Shvаtićeš to bolje kаdа budeš znаlа koliko sаm ti odаn. Nikаdа nijednа drugа neće imаti srce moje, nikаda – nikаda! O, bože, zаšto čovek morа poći od one koju voli, jer moj život u B. kаkаv je sаdа, bedаn je život. Tvojа me ljubаv u isti tren čini nаjsrećnijim i nаjnesrećnijim čovekom nа svetu. U mojim godinаmа, potrebnа mi je stаlnost, istovetnost životа, može li to postojаti u nаšim okolnostimа? Anđele, uprаvo sаm čuo dа se poštа šаlje svаkoga dаnа – i stogа smestа morаm zаvršiti, kаko bi ti odmаh dobilа pismo. Budi s mirom – voli me…dаnаs…i juče.
Moje su suze pune čežnje zа tobom, živote moj, moje sve, zbogom. Oh, nаstаvi dа me voliš, nikаdа ne sumnjаj u nаjodаnije srce,Tvog voljenog L.
Zаuvijek tvoj.
Zаuvek svoj.
Zаuvek nаš.

Ludvig vаn Betoven
 
zr2-zr2-fantasy-babies-dzieci_large-1.jpg
 
Da li je uopste vise vazno pricati i pisati o svim tim stvarima,koje
je vec prasina vremena davno dotukla,zaboravila i zauvek
zakljucala.Dogodilo se,prosto neke stvari covek ne moze da planira.Dese
se,I onda shvatis kako boli slutnja zatamnjena.Bedeme koje podizes oko
sebe,u stvari pravis samo sigurnost da ne bi bio vise povredjen.Mesta
nema za plakanje.Skupljas svoje preostale prnje,i kreces dalje.Pogresni
koraci i dalje te saplicu,nose te a ti se teturas ne znajuci vise na
koju stranu.Veceras zelim da placem,zbog svih onih snova koji ostase na
dvobojima.Hocu da placem jer vise ne mogu da budem rob svom tim
opasnostima.Vise nemam snage da spaljujem sve te haljine zakrpljene,dok
cujem svoju sopstvenu volju koja urla.Malenog sjaja je jos ostalo u
meni.Tako malenog za samo jos jedan korak koji moram pokrenuti.Samo ne
znam kuda?
Beskraj

183857_202079689806609_164709013543677_866554_3489857_n.jpg
 
Neka ljubav tutnji vjetrom, neka se odmara tišinom, neka treperi dušom i neka zakorači srcem u sve naše trenutke. Neka bude večernica u sutonu mojega sna i Danica u tvojem buđenju, neka bude vatra u mojim venama i voda u tvojim rukama neka pali želje i gasi strahove. Neka se ljubav zaigra bojama nade i snova, neka treperi strunama nebeske harfe neka zapleše ljepotom ovog svitanja i neka bude blaga životu tvom i mom.
Stojim na žalu života gdje neka nepoznata snaga, pokreće plimu i oseku. Noć probdijeh pod zvijezdama, vidjeh Veneru i Oriona i dočekah Danicu.
Svitanje mi šapuće budi strpljiva, strpljiva do sumraka, budi strpljiva do zvijezda i ja osjećam plimu života i dlanove neba kao ljepotu i kao mir.
Šapnuh Danici, čovjek živi samo jednom, ona mi se, odlazeći ka suncu, smiješi.
Pitam izlazeće sunce što je istina o životu, a sunce mi odgovara, odbaci breme nepostojanja, dozvoli srcu da diše, oslobodi ga od dnevnih utvara i noćnih mora, a onda ljubi, ljubi pomnoženom ljubavi, ljubi slobodnim bićem, ljubi srcem, ljubi ono srce kojem si svojom ljubavi dozvolila da diše.
Šapućem u vjetar pitajući sebe, koliko se može kad se stvarno voli? Ljubičasto svitanje zagrli moje misli i ja zapitah sebe što je ljubav?
Trenutak tišine, treptaj oka u kojem mi se ukaza neznanje, a onda začuh glas u disanju srca
Budi uvijek djete veselja i sreće jer što više rasteš i brige su veče!" davno izrečeni imperativ od onih koji me uistinu vole.
I ja osjetih dijete u sebi, ono luckasto malo stvorenje koje je znalo biti zločesto i dobro, umorno i odmorno, znalo osjećati i suosjećati s drugima, znalo biti sretno i nesretno, veselo i tužno. Osjetih mir, trenutak sreće u kojem mi sudbina pokloni kristalno jasni cvijet, cvijet na kojem vrijeme ne teče, cvijet koji ne vene, vječni cvijet, slobodan cvijet na čijim se laticama sjedinjuju ljubav i život. Dotaknuh ga i u meni popucaše lanci nepostojanja u snu, prestade noć proteklih dana i moj put progovori snom. Začuh glasove smirenja i prisjetih se obečanja datog samoj sebi na početku sna. Strahovi sazdani od prolaznih trenutaka ugasnuše zorom ovog buđenja.
Stojimo pod nebom koje nam se smiješi ljubičastom bojom nekog novog, zajedničkog sna.
Sunce ljubavi nas poziva u novi dan.
 
Tumarajuci dalje vlaznim stazama,slijedio je nicim ne ometan,konac svog zivota
do u proslost i ucinilo mu se da jos nikada nije tako jasno i spokojno sagledao
njihov jednostavan splet.
Bez ikakve gorcine je utvrdio da je sve te puteve prevalio kao u sljepilu.Uprkos
svim iskusenjima i bez obzira na ceznje koje se nisu nikad sasvim ugasile u
njemu,on je prosao mimo vrata zivota.Nikad u svom zivotu nije do kraja dozivio
i iskusio ljubav sve do ovih posljednjih dana.Tada je pored kreveta svog
umiruceg djeteta,isuvise kasno dozivjeo svoju jedinu pravu ljubav,tada je prvi
put zaboravio na sebe i nadjacao sebe.

To ce zauvijek ostati njegov dozivljaj i njegovo jedino malo blago.

c811b21551ebc755afae41f4079a971e.jpg


Herman Hese
 
Poslednja izmena:
"Ako budem mogao da se vratim i budem blizu tebe, upravo to cu i uciniti, i bicu s tobom zauvek. Gde god da si. Bices velika, ali ja cu i dalje biti tu. Bicu sunce na tvom licu, i kisa na tvojim cipelama, i vetar u tvojoj kosi. bicu tu kad se probudis ujutru i kad uvece krenes na spavanje. I cuvacu te celu noc, i ti ces osetiti da ti se smesim i nikada neces biti sama jer cu ja biti uz tebe, zauvek."

Toni Parson (Moja omiljena supruga)
 
Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediri. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božju svetkovinu.



Preuzeto sa neta
 
- Zašto onda trebam da slušam svoje srce?
- Zato što nikad nećeš uspeti da ga ućutkaš. Čak i ako se budes pravio da ga ne slušaš, ono će uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajući šta misli o životu i o svetu.
♥ P. Coelho ♥

 
Poslednjih dana sve ga je nerviralo. I jednoličan zvuk aparata i žičice kojima je bio priključen za iste i ječanje nekoga koga nije mogao da vidi i lažni osmeh sestara, koje bi se, verovatno, najradije ispovraćale po njemu.
Ali, najviše od svega nervirala ga je praznina u sećanju i taj san koji iz noći u noć sanja:. Tempere svih boja koje cure sa svih strana i kao zmije uvijaju se oko njegovog tela, od nogu na gore, preplićući se u jednu i jedinu, crvenu temperu koja ga oko vrata stiska i guši. I taman kad pomisli da je gotovo, budi se, izgovarajući neko žensko ime koje nije mogao da čuje.

Juče su mu rekli da je dozivao Mariju. Mogli su reći bilo koje drugo, njegovom sećanju to ništa nije značilo. Toliko se naprezao da prizove bilo šta iz prošlosti, ali nije išlo. Počelo je da ga svrbi po malom mozgu i da ga razjeda po telu. I taj san… Snaga je već odavno iscurela kroz mali prst na nozi, ali tempere…

Danas je baš umoran. Sklopio je oči. Bljesnulo je svetlo. Video je njih. Cvetnu livadu i nju, kako prstima slika po papiru, njenu plavu kosu kojom se vetar veselo igra, njen osmeh i sreću… i njega, kako je posmatra zaljubljeno. Onda je čuo zaglušujući zvuk aviona, osetio miris rata i taj podrum u koji su se za trenutak skrili. Davala mu je crvenu temperu da je otvori. Bombe su počele da padaju, da ruše i uništavaju. Video je njeno zgrčeno lice i kako se tetura i sebe kako uzima tu, crvenu…
I… Opet san! I te tempere koje mile po njemu, kao da nikad iscureti neće i tu crvenu koja ga guši i… njene ruke, koje pruža, lagano ga uzimajući sebi.
Marija!… Evo me!… dolazim!…
 
Srećan je onaj ko reč za Sutra nema,
Za koga je budućnost već odavno bila.
Neizvesnosti lišen, taj jedini živi.
Ko Sutra ima, neće ni Danas znati,
Na Sutra misleći, ni Danas živeti.

Srećnik je i onaj ko reč Juče nema,
Kome je prošlost zauvek istekla,
Sećanja spasen, taj jedini živi.
Ko Juče ima, neće ni Danas znati,
Misleći na Juče, ni Danas živeti
 
Niko nikada ne pomislja da ce se zateci s pokojnicom u narucju i da vise nece videti lice cije pak ime pamti.Niko nikad ne pomislja da ce iko umreti u najnezgodnijem trenutku,iako se to upravo sve vreme desava,nego mislimo da niko nece nepredvidjeno umreti pored nas.Cesto se prikrivaju cinjenice ili okolnosti;i zive,a i onoga ko umre-ako stigne da shvati-neretko je sramota od oblika moguce smrti i njenih vidova,takodje i od uzroka.
Pokvarene skoljke,cigareta upaljena dok se tone u san koja pali carsave,ili jos gore,vunu nekog cebeta;okliznuce pod tusem-potiljak-a vrata kupatila zakljucana,grom koji obara stablo u sirokoj aveniji a to stablo prilikom pada gnjeciili odrubljuje glavu slucajnog prolaznika,mozda nekog stranca;umreti u soknama ili u berbernici sa velikom portiklom oko vrata,ili u javnoj kuci ili kod zubara;ili dok covek jede ribu pa se zadavi koscicom,umreti od zagrcnutosti poput dece cija majka nije tu da im stavi prst u grlo i spase ih;umreti na pola brijanja,s jednim obrazom punim sapunice,a bradom za vjeki vjekov vec nejednakom ako niko ne primeti pa iz samilosti dovrsi posao;a da i ne govorimo o najnedolicnijim trenucima postojanja,o onim najskrovitijim,o onima o kojima se i ne govori izuzev u pubertetu jer izvan njega vise nema izgovora,mada ima i onih koji ih se doticu ne bi li izvalili neku duhovitost koja nikad nije duhovita.
Ali ma smrt je jeziva,kaze se za neke smrti;ali ma smrt je smejurija,takodje se kaze sred kikotanja.
Kikotanje potice otuda sto se govori o konacno upokojenom neprijatelju ili o nekome veoma udaljenom,o nekome ko nam se zamerio ili ko odavno boravi u proslosti,o nekom rimskom caru,o nekom cukundedi,ili pak o nekom mocniku u cijoj se rogobatnoj smrti jedino vidi jos uvek zilava,jos uvek ljudska pravda koju u sustini prizeljkujemo svima pa i nama samima.
Kako se radujem toj smrti kako mi je zao zbog nje,kako je slavim.Ponekad je za smejanje dovoljno da pokojnik bude neznanac o cijem neizostavno smesnom udesu citamo iz novina,jadnicak, kaze se kroz smeh,smrt kao prikazivanje ili predstava onoga o kome je vest ,price koje se pricaju ili citaju ili cuju dozivljene kao pozoriste,uvek ima neki stepen nestvarnosti u onome o cemu nas obavestavaju,kao da se nikad nista ne desava do kraja,cak ni ono sto nam se desava a ne zaboravljamo.
Cak ni ono sto zaboravljamo.
 
PRINCEZA: Oh! Gde sam to ja?
LUDA: U svom rajskom vrtu princezo.
PRINCEZA: Jeste li sigurni da ne sanjam?
LUDA: U to niko nikda ne može biti siguran.
PRINCEZA: A ako je ovo san, {ta mislite ciji je ovo san? Vas ili moj?
LUDA: Vas, princezo. Jas cesto setam kroz tudje snove.
PRINCEZA: Ja nikada. Ja uvek ostajem u ovom vrtu.
LUDA: Ali, cak i ako je san, ovo je jedan prijatni san.
PRINCEZA: Izvinite ja kao da Vas odenekud poznajem.
LUDA: Možda smo se nekad sreli na nekom slicnom mestu.
PRINCEZA: Ko ste uostalom Vi, podanik?
LUDA: Ja sam dvorska luda. Otpusten sum sa dvora jednog dalekog kraljevstva. A Vi?
PRINCEZA: Meni treba luda. Ja sam usamljena princeza. Moja su jedina zabava beskrajne setnje ovim starim vrtom i branje cvetova.
LUDA: O, to je prijatna zabava!
PRINCEZA: Da ali nema vise ni jednog cveta. Svi su uveli od dosade.
LUDA: A možda su uveli od neceg drugog?
PRINCEZA: Od dosade ludo. U ovom vrtu se nekada sve hranilo radoscu. Kada se ona izgubila i ovde se naselila tuga i usamljenost, cvetovi su uveli. Ovo je sada jedan opusteo park.
LUDA: O, pa tu može biti posla za mene.
PRINCEZA: Može, ludo. Eto, proglasavam Vas za bastovana radosti.
LUDA: Ali ja ne znam ništa o rastinju. Znam samo da pricam.
PRINCEZA: Pa onda pricajte!
LUDA: Ali ja znam samo tuzne price. Jas sam pripovedac balada.
PRINCEZA: A znate li da pevate?
LUDA: Samo tuzne pesme. Jas sam pevac balada.
PRINCEZA: I nikada niste naucili nitu jednu radosnu pesmu?
LUDA: Znao sam mnogo. Zaboravio sam ih sve.
PRINCEZA: Kako to ludo?
LUDA: Zaljubio sam se. Zavoleo tajnu i usamljenu princezu. A luda i princeza, to nikako ne ide. Otpustili su me, dakle, sa dvora, a njena je bolest presla i na mene. Nisam znao da su tuga i usamljenost kao bolest.
PRINCEZA: Toa je strasno, ludo. Ja se nikada nisam zaljubila.
LUDA: Ima neceg strasnijeg. Ona je postala nesrecna princeza, a ja sam prestao da budem luda.
PRINCEZA: Kako onda mislite da vratite u zivot ovaj vrt?
LUDA: Ne znam kako princezo. Možda je bolje da odem i odavde.
PRINCEZA: Ne, stanite. Kazacu Vam jednu tajnu, ludo. Ovaj vrt je mrtav bez uzbudjenja. Ranije kada je tu bilo mnogo cvetova, ja sam ih razmnozavala – kidajuci neke od njih. Kako sam ih kidala, vise ih je cvalo.
LUDA: Cudan neki vrt.
PRINCEZA: Ovaj vrt raste samo ako se u njemu desava nešto neobicno. Vidite li onaj grm? On je bio pun ruza koje sam ja nabrala. Isklijao je kada je nas komandant ubio nastojnika našeg dvorca. A, ono drvo tamo? Imalo je divne, velike bele cvetove. Ono je niklo kada sam ja naredila komandantu da ubije sam sebe!
LUDA: To je veoma tuzno princezo.
PRINCEZA: Sve je tuzno. Nema vise uzbudjenja u ovom opustelom parku. Pobogu ludo, uradite nešto.
LUDA: A šta tu može da uradi jedna nesrecna luda?
PRINCEZA: Da obezbedi radost jednoj još tuznijoj princezi. Molim Vas, vratite zivot u ovaj mrtvi park. Ucinite od njega ponovo cvetni vrt. Uradite nešto, prekolinjem Vas. Evo, vene i moj poslednji cvetic. Sa nijm ce uvenuti i moja poslednja radost.
LUDA: (Cuti, a zatim povija glavu) Dobro, princezo. Ucini}u nešto, Vasa ce radost biti spasena!
PRINCEZA: O, pogledajte ludo! Nešto se desava. Mesecina se pomracuje. Možda ce to spasti moj vrt!

(Na nebu nastupa pomracenje meseca. Iza zamranenog meseca izbija oreol od cudesnih zraka. Oni se najpre boje razlicinim spektralnim bojama, a zatim se polako ponovo pojavi puna obla mesecina koja baca srebrnu svetlost.

Inenadno u parku pocinje da cvate mnogo cvetova. Jedan cvetni brsljen pocinje da raste i obavija se oko sijalice. Princeza se smeje)

PRINCEZA: Ludo, ludo, gde ste! Ludo, vratio se moj izgubljeni vrt! Kako ste to izveli, ludo!

(Umesto odgovora, na grani iza koje se vidi mesecina, najednom ona primeti obesenu crnu siluetu Lude. Princeza se prene i ispusti izvik iznenadjenja, a zatim se ponovo okrene i odusevljava bogato rascvetalim vrtom. Ponovo se pojavi lutka psa i pocinje da vije na mesecini pred cijim se svetlim krugom njise bezivotno lutkino telo Lude. Jedan zrak osvetljava njegovu flautu ostavljenu na zemlju. Iz nje klijaju biljke i cvetovi i pocinju je obavijati.)

PRINCEZA: (Zamišljeno) Cudna neka luda. Nisam mu ni naredila da uradi tako nešto (… zatim kapriciozno) A možda je ovo samo san! Ako je tako, onda je ovo sigurno njegov san. On je tako odlucio. Tako mu je bilo pisano. Nema bezanja. Sve se jednom vec dogodilo. Sve je pocelo u jednom vrtu. U vrtu se sve i zavrsava. Sve ce jednom u vrtu i poceti. Bio si nesrecan, biceš srecan. Bio si sam. Sam ceš i biti!

(Svetlo se polako gasi. Princeza odlazi. Ostaje samo velika obla mesecina i senka obesene Lude uramljena u njen nestvarni krug, pod kojim zavija lutka izgubljenog i nepronadjenog psa)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top