Život pisan srcem

U ovom danasnjem danu necu da pisem
sta zelim sebi...
Znam sta ne zelim...
Ne zelim da mi zivot prodje uludo...
Ne zelim da umrem nevoljena...
Ne zelim laz i licemerje pored sebe...
Ne zelim zivot bez strasti...
Ne zelim da se na kraju puta okrenem
i shvatim da sam ceo zivot putovala
pogresnim stazama...
 
Ja, nize potpisani, ovime izjavljujem u zapisnik da sam bio u jabuci koju je zmija navodno preporucila gospođi Adam.
Plediram da se oslobodi krivice jabuka koja je sluzbeno optuzena da je kriva za najvecu katastrofu covecanstva.
U svojoj funkciji kao crv koji ne ugrozava okolis boravio sam u navedeno vreme u spomenutoj jabuci.
Uveravam vas da nisam primetio nikakve znacajnije razlike između takozvanog ploda spoznaje i ostalih
sličnih vrsta voca koje sam probao za vreme svog boravka u raju.
Definitivno je ta jabuka bila kao i sve druge, mozda tek malo sjajnija, ali u svakom slucaju - plod uobicajenog biolosko-dinamicnog uzgajanja
Po meni, ta je jabuka posluzila najvisem mestu samo kao alibi kako bi oboje nudista sto su se skitali po vrtu Edenu mogla zakonitim putem prognati iz njega. Ostaje jos samo da se konstatuje da je meni licno produzena dozvola boravka u raju iako sam i ja probao plod spoznaje.

 Crv iz Jabuke

iStock_000005631178XSmall.red%20apple.jpg

 
Oblacno je i mracno danas. Igra se maj sa nasim zeljama.
Zato misli lutaju, stazama sunca putuju, kao sto se ja nekada
uputim putevima koji nebo otvaraju. Svetloscu saraju.
Tada vozim satima do neke livade ili sumice, planine ili atara, potoka
ili reke, do mesta gde ne znas odakle svetlost dolazi.
Sa neba ili zemlje, sa dlanova ili iz ociju i kao cetkica natopljena bojom
slika neoslikano. Miris zubora, dodir lahora i zvuk tisine.
Slika na nebu, koje postaje platno, ostvarenje snova...
Pomislim ponekad da sam te ja od svoje maste stvorila zato sto si mi potreban.
Jer, potreban si mi da te volim onom pravom ljubavlju koja nista ne zahteva,
nikakve protiv usluge, vec je dovoljna sama sebi: ljubav radi ljubavi - bez uvreda,
lazi, ponizavanja, prljanja nekim zemaljskim teznjama. Ljubav na javi - od sna stvorena.

nature42.jpg


 
Sve je u trenutku. I trenutak je sve. Sudbina ne postoji - mi je sami stvaramo.
Nezadovoljni trenutkom svaljujemo krivicu na sudbinu, trazimo vise, trazimo bolje,
u potrazi za samima sobom gubimo se sve vise u tudjim nacelima,
moralnim shvatanjima i nametnutim ponasanjima.
Kada u jednom trenutku postanemo zadovoljni sobom, ubedimo se da smo se pronasli,
a ne shvatamo da nikada dalje od sopstvene sustine nismo bili.
Merimo neizmerivo, vagamo bestezinsko, verujemo u nepostojece, materijalizujemo duhovno,
a korov sve vise po dusi pusta zile. Jake ruke ce trebati i celicna volja
da pocupa sav taj korov i od ilove duse napravi rajski vrt opet.
Kako? Neznoscu i strpljenjem, ponavljanjem Volim te sa emocijom
koja ostane da lebdi kada rec zamre na usnama, dodirima koji ne peku
i ostavljaju oziljke, jednostavnoscu i dobrotom koju crpi iz nas samih.
Sve ono sto jesmo, sva ona sustinska vrednost svakog coveka lezi negde duboko
u nasoj jednostavnosti, zakopana, prasnjava, pokrivena.
Gusi se u komplikovanim odnosima koji nose razocarenja i neocekivano neprijatna iznenadjenja.
 
Живети без љубави...
то је као ноћ без јутра...
као данас без сутра...
Живети без љубави...
када душа ти је празна...
самоћа најгора је казна...
 
Ja znam da te volim
i zelim da krenes samnom
tamo gde se sastaju san i java
u drhtaju jednog trena
u Beskraju moga pripadanja.
U nasoj svetlosti
ne diram bolna secanja...
samo ti se prepustam.
I sada iz tisine
izranja tvoj glas poput oblaka
nemir jednog uzdaha,
munja jednog dodira.
Da li mozes da osetis
dubinu moje patnje,
ovaj neopisivi strah...
da mozes da odes...
da mozes da nestanes,
bol me razdire...Zovem te...
Gde si?
 
Pise mi po secanju
neke tamne misli
i samo tvoje ime
zasvetli bojom krvi
nemilosrdno me kriveci
sto izgubljena daljinom
jos uvek trazim put
dubinama ruznih snova -

Seca me poneki kamen
da tuda sam prosla jednom
ili se vrtim u krug?
Ipak svaki san
bezbojan i kao od trnja
jedan je razlog vise
sto jos uvek sam te zedna
i sto nikada necu
stati da osetim dah
svezeg prolecnog vetra
 
Hajde da odcutimo zajedno ovaj trenutak.
I moju ruku u tvojoj. Tamo..na obali reke.
Ne izgovaraj glasno to sto treba odcutati.
Ne daj vetru ni talasima da odnesu osecanja
zbog kojih jedino i vredi ziveti.

Neka oci izgovore ono sto usne ne smeju.

Hajde da odsanjamo zajedno ovaj trenutak.
I moju glavu na tvom levom ramenu.
I tragove u pesku koje odnose talasi.
I zagrljaj dva bica koja su se prepoznala iz prethodnih zivota.

Kada pozelis da odes, poljubi me nezno da me ne probudis,
da mi se san o nama ne prekine...

OrganizationEternalSymbol-1.png

 
Oprosti,oprosti mi nocas
sto budna te sanjam
I sto snena
u snove se budne vracam...
Tebe sto:
Ljubav si tudja
i misao si tudja
Ali i zelja uvek,
nepresusna moja.
Oprosti i shvati:
da prebolela,
prebolela te nisam
ni okom ovim bez suza
ni rukom ovom
sto te nesuvislo trazi.
A smejem se
igram, pevam,
na izgled od srece
vrcam,
dok u tami svoje duse
ja za tobom neutesno grcam.
Ja
kletnik i kletva,
Ja
seme i zetva,
Ja pesnik i muza,
Ja obicna ,
tako obicna,
ljudska suza...
Veruj


 
RUŽA NA JASTUKU

I tek ponekad
stavim ružu na jastuk
da miriše...
Odvrne mi slavinu sećanja
ne propuštajući ni najmanji detalj
koji je ostao upamćen, o tebi
da uludo isteče.
I tek tada dozvoljavam srcu
da tiho uzdiše
za vremenom prošlim,
rugajući se samom sebi
zbog neuspeha.
Vatra ponovo se pali.
Nemilosrdno, iznutra me peče,
a onda krenu kiše suza
da je gase...
Kako je teško provesti veče
u samoći
obavijen strahom,
ne zbog prošlosti,
vec od budućih dana što dolaze...
I tek ponekad
stavim ružu na jastuk,
umesto tebe
ruža da mi miriše...
Podseti me
da sam i ja
nekada
znao šta je ljubav...

G. Lazetić
 
TRNJE U RUZI

Majka sam svakome ko majku treba,
Veselim osmehom da ga docekam
da mu dam vode i hleba,
da ga nasmejem i razveselim
i podignem do neba...

Sestra sam svakome ko sestru treba,
Rame da mu dam za plakanje
Ako ga nevolja vreba,
Da mu recima iscelim rane
I ulepsam buduce dane...

Prijatelj sam svakom ko ga trazi,
Da placem zajedno sa njim
I utehu mu pruzim,
Da svaku nevolju osetim
I sa svima da se druzim...

Zena sam ipak, pre svega toga
Koja u ruzi trnje pronalazi
I svaki je ubod zaboli.
Zena sam koja ume da sanja
Ponekad gresi ali ume da voli...

gagili48
 
Kao cudni tropski cvetovi koji se odrzavaju isparavanjem sopstvenog lisca,tako i nase zelje mogu da niknu niotkuda.
Neocekivano..Nije nam potrebno seme.Ni sunce.Samo masta,zrno ludosti i dovoljno hrabrosti da sanjamo otvorenih ociju.
Zivimo zivot koji smo prinudjeni da prozivimo,ali uporedo sa njim,stvaramo svoj svet.Poseban.
U koji se povremeno sklanjamo od banalnosti i povrsnosti.
Da postoji fontana zelja u koju preko ledja mogu baciti novcic,danas bi pozelela najmanje dve zelje.
Od toga jedna bi bio On.Ovako,moje mastarije lete,dok ih ovaj ludi vetar raznosi na sve strane.
Kad bolje razmislim,ziveti zivot u snovima i ziveti zivot svojih snova s
u dve podjednako vredne istine.Za koje se vredi boriti.Do kraja

Stephanotis.jpg

 
Ljudi su nerazumni, nelogicni i egocentricni.
Ipak ih voli.
Ako cinis dobro, ljudi ce te optuziti da imas sebicne, skrivene motive.
Ipak cini dobro.
Ako si uspesan steci ces lazne prijatelje i prave neprijatelje.
Trebas ipak uspeti.
Dobro koje cinis, sutra ce biti zaboravljeno.
Ipak cini dobro.
Postenje i iskrenost ucinice te ranjivim.
Budi ipak posten i iskren.
Ono sto godinama stvaras, moze preko noci biti unisteno.
Ipak stvaraj.
Ljudima je stvarno potrebna pomoc, ali bi te mogli napasti ako im pomognes.
Ipak pomazi ljudima.
Ako das svetu najbolje od sebe, zauzvrat ces mozda dobiti samo udarce.
Ipak daj svetu najbolje od sebe.
 
Ah, blagodeti cutanja...
Neobujmive misli.
Neizreciva stanja.
I samoca koja neumitno protice kroz krvotok...

I opet trenutak...tako majusan a neizmerno vazan, tako retko iskoristen,
tako potreban, tako neminovan i tako, tako prokleto prolazan. I svaki je neponovljiv.
Ma koliko pokusavali da vratimo neki trenutak, da ga zadrzimo, da ga ponovimo - nemoguce je.
Svaki trenutak je unikat i svaki ostavlja trag u nasoj proslosti.
Citava jedna savrsena proslost satkana od nesavrsenih trenutaka,
moze da ispise najfantasticnije romane u kojima, zamislite, trenutak
bude neshvacen kao nesto od vitalnog znacaja za fabulu tog romana.
Neko to shvati ranije, neko kasnije, neko nikada.
Blagosloveni su oni koji su rano naucili da uzivaju u trenutku.
Srecni su oni koji shvataju vaznost trenutka.
A samo jedan trenutak je onaj pravi - samo jedan trenutak je onaj idealni.
 
Da li se sećate koliko puta su od Vas tražili Ljubav...a Vi ste je odbili?
Koliko često ste se plašili da nekome priđete pogledate ga u oči i kažete...Želim Te?
Zašitite se od samoće. Ona Vas čini zavisnicima kao i najjača droga.
Kada zalazak sunca više za Vas nema nikakvo značenje...budite ponizni i krenite da tražite Ljubav. Ali morate znati da kod Ljubavi...isto kao i kod svih potraga za duhovnošću postoji zlatno pravilo...
Što više dajete...više i primate...
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top