Ja zivim u senci senke tvoje senke i znam da znas, jos sminkam stvarnost tvojom jer drukcije ne umem, ne razumem, ne zelim pred laznim svetom celim da se lazno veselim. To nije osmeh, to je grc. Ljudi su slepi. Lepi dani, nasmejani za tebe, za mene skice druge, duge ulice, srce skitnice zgazeno nehotice. Ja znam da znas, jer u svim snovima ti vrtim sve prazne reci, praznim danima. Nestajes i prica odavno nije fer, lepotica i zver. Suvise razno, sve je prazno, prazno je zarazno, neprolazno. Vracam se njima. Zar mislis da se stvarno ponosim time? U mojoj glavi posle svega svi oni nemaju cak ni ime. Samo te oci posecene vetrom, koje sjaje bas kao i moje. Znam da znas, al' ne vidis i ne cujes i ne znas koje male stvari se broje. I dok porazi se roje, plasim se da priznam da postojis, rane gnoje. I da mi falis. Fale mi dodiri, fale mi reci, fali mi osmeh fali mi lice, fale mi lazi, fale sitnice, dosta krivice. Ptice selice nestaju, ja ostajem i svi ti pogledi me plase. Prokleti, srecni, zagrljeni ljudi, te uloge su bile nase. Samo moje i tvoje, a gde smo sad? Gledaj u mene, nema mene, samo sene, uspomene, samo tragovi. Koliko dobijes, toliko das. Ti nisi smeo, znam da znas, znam da znas, znam da znas...
Jedan zivot, gde prestajem, gde pocinjes ti. Jedna ljubav, gde stali smo mi, gde sada su drugi. I reci sta je to ponos, sta je to sram, ne zelim da znam, i kad se sve srusi na starom mestu bicu sama.
Sve suze sveta sprala je kisa. Na kraju nisam ni sigurna da sam upste plakala, dno dotakla. A nagla, kakva jesam, slagala sam sebe da si laz i vratila se svojim starim stazama, ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili. I dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka, nikad izvan svog toka. Mikrofon i dalje rokam na putu do toka luke srece. I dalje taj sto me vara plavetnilo neba misli skrece. A onda padne noc, prokleto dugi sati, sakatim srce, shvatim sitnice, ponos, inati nece mi dati da pratim trag. A znam, sve je nista, slomicu kazaljke, vreme ce stati, kosmos ce cekati, da samo umem da te vratim. Trazim te, sanjam te, pijanim ocima u nocima, u tudjim licima, u stanovnicima nekih drugih svetova, gde je nas? Micem usnama bez glasa, dok pada zaborava plast, cutim jer znam da znas, uvek si znao i uvek znas ti, jedini moj, tebi koji odavno nisi jedini. Svaka sekunda kao godina, al' barem znam na cemu sam i barem znam da nema nas i spremna sam da budem nasmejana pred svima, iako tek kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima. I kroz paucinu vracam dane, kad smo ti i ja jos bili tim. Oprosti sto nemam snage da te slazem, da ti zelim srecu sa njima. I sta ce ti to od mene? Sve uspomene s' kaputa stresi, samo budi to sto jesi i sta god da se desi ti budi ok i nikad ne saznaj kako to boli, kad nekoga volis, a mrzis, kad mrzis, a volis i lomis se da izdrzis. Jos ostaje nada, da ce nekad, neko uspeti da shvati mene, moja lutanja, mastanja, nadanja i znati da ih prati. Ko zna, mozda jednom nadjes me, tamo gde prestajem ja, gde pocinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi, ali sresces samo neznanca, slucajnog prolaznika i pogled leden i ako te taj neznanac nekada voleo vise od sebe
