Život pisan srcem

FM1BoxXaIAETQ_U

 
OSEĆANJA

Ako ništa drugo ono svetlost
Svetlost ovoga jutra
Vratiće te na zemlju

Svetlost ovoga jutra
Igla je zabodena u tamnu svilu
Bela trunka na crnini
Oko otvoreno nad riznicom

U lišću tvojih dlanova
Kliziće igra darivanja
Toplog
Velika opasnost odbijanja
Bledog

Na putu slučajnosti
Grubi zid kruni svoje kamenje

Svetlost ovoga jutra
Razgolićuje preda mnom tvoje grudi
I sve mirise jednoga buketa
Od ljubičice do jasmina

Prolazeći kroz sunce
Prolazeći kroz misao

Šum mora šum je obalskog šljunka
Mahovina i miris šumskog cveta
Med miris vrućeg hleba
Paperje mladih ptica

Svetlost ovoga jutra
Plamen je koji me je stvorio
Rađa se plavkast a umire zelen
Pogled prvi prva je kap krvi

Na polju uzbudljive puti
Prva reč sreće
Osvežava svoju žestinu
Velovima rose

Nebo je na tvojim usnama

Pol Elijar
 
I santo California Tornero

Poonovo vidim voz
Udaljava se ..i tebe
Kako brišeš onu suzu

Vraticu se

Kako je teška
Godina bez tebe.
Sada piši, čekaj me
Vreme će proći
Godina nije vek

Vratiću se

Kako je moguće ostati bez tebe
Ti, ti si život moj
Koliko nostalgije bez tebe

Vratiću se
Vratiću se

Od kada si otišao
Za mene je počela samoća
Oko mene je sećanje na
Lepe dane naše ljubavi
Ruža koju si mi ostavio
Do sada je uvenula
Čuvam je u knjizi
Koju nikad neću završiti da čitam

Počećemo opet zajedno
Želim te mnogo
Vreme leti,čekaj me

Vratiću se

Misli uvek na mene
I vreme će proći
Ti, ti si život moj
Koliko nostalgije
Godina nije vek
Bez tebe.

Vratiću se

Misli uvek na mene , vratiću se
Ti si život moj
Kolika nostalgija, bez tebe

Vratiću se

 
Običan prijatelj, kada vas poseti, deluje kao gost... Pravi prijatelj, kada vas poseti, oseća se kao kod svoje kuće.
Običan prijatelj vas nikada nije video kako plačete.... Pravi prijatelj ima rame natopljeno vašim suzama.
Običan prijatelj donese spremljenu hranu za slavlje koje ste organizovali.... Pravi prijatelj dodje ranije i pomaže vam u pripremi, a odlazi kasnije kako biste zajedno sve očistili. Običnom prijatelju ne prija kada ga zovete kasno.... Pravi prijatelj vam stavlja do znanja da ga možete pozvati kad god želite. Običan prijatelj govori sa vama o vašim problemima.... ravi prijatelj vam pomaže u vašim problemima. Običan prijatelj znatiželjno pita za vaše romantične veze.... Pravi prijatelj vas zaštićuje od znatiželje drugih. Običan prijatelj smatra da je prijateljstvo završeno kada ste se posvadjali.... Pravi prijatelj vas zove telefonom posle vašeg nesporazuma. Običan prijatelj očekuje da uvek budete njemu na raspolaganju.... Pravi prijatelj je stalno spreman da vam priskoči u pomoć.

Michele A. Quaglia
 
Italijan

Pusti me da pevam
sa gitarom u ruci
pusti me da pevam
ja sam Italian

Dobro jutro Italijo sa špagetima al dente
I sa partizanom kao predsednikom ( Sandro Pertini)
sa desnom rukom uvek na radiju u kolima
i kanarincem iznad prozora

Dobro jutro Italijo sa tvojim umetnicima
sa previše Amerike na njihovim plakatima
sa ljubavnim pesmama, sa srcem,
sa uvek više žena i manje monahinja

Dobro jutro Italijo,
dobro jutro Marija
očima punim melanholije
dobro jutro Bože
Ti znaš da sam tu i ja

Pustite me da pevam
sa gitarom u ruci
pusti me da pevam jednu psmu
lagano, lagano
pusti me da pevam
zato što sam ponosan
jer sam Italijan
Pravi Italijan

Dobro jutro Italijo koja se ne možeš zaplašiti
i sa kremom za brijanje od mente
sa plavim prugastim odelom
sa pregledom fudbalskih utakmica
nedeljoim na Tv-u

Dobro jutro Italijo sa kratkom kafom
Sa novim čarapama u prvoj fioci
sa zastavom na hemijskom čišćenju
i jednim Fiatom 600
dole na popravci.

Dobro jutro Italijo
dobro jutro Marija
sa očima punim melanholije
Dobro jutro Bože
Ti znaš da sam tu i ja.

Pustite me da pevam
sa gitarom u ruci
pusti me da pevam jednu psmu
lagano, lagano
pusti me da pevam
zato što sam ponosan
jer sam Italijan
Pravi Italijan

 
FN_a_alWYAExgjB


Snio sam te u gradini,
de o smilju ruža drema,
da smo sami, dušo moja,
a macije tvoje nema.

Gledalo nas tiho veče
de se tiho milujemo,
cveće vene pa nas gledi
de se venuć` rastajemo.

Cveće vene, kanda znade,
ispod suza setno gledi:
stislo mu se srce malo,
lekovito bilje cedi.

Pod tu rosu lekovitu
iz srdašca ružinoga
podmeto sam bonu dušu
iz srdašca bolanoga.

Kapalo je na to srce,
kapalo je na tu dušu,
kapalo je da razgali
tu paklenu, žednu sušu.

Iz tvog oka kapalo je
u tu žednu,kobnu čašu,
a ja sam ti napio je
u ljubavnu sreću našu.

U ljubavnu sreću našu
ti si cašu zaiskala,
kako si je žedna bila,
i čašu si progutala.

L. Kostić
 
LJUDI KOJI TI ŽIVOT OKRENU NAOPAČKE

Duboko vjerujem da samo jednom u svom životu nađeš ljude koji su u stanju da cijeli tvoj svijet okrene naopačke. Reći ćeš im stvari koje nikad nisi podijelio ni sa jednom dušom i oni će upiti sve što kažeš i zapravo poželjeti da čuju još toga. Dijelićete nade u budućnost, snove koji se nikad neće ostvariti, ciljeve koji se nikad nisu ostvarili i brojna razočarenja kojima će vas život počastiti. Ne možeš izdržati da im ne kažeš kad ti se nešto divno desi, jer znaš da će s tobom podijeliti tvoje uzbuđenje. Nije ih sramota da plaču s tobom kada si povrijeđen ili da se smiju s tobom kada praviš budalu od sebe. Oni nikad ne povrijede tvoja osjećanja niti se zbog njih osjećaš manje vrijednim, već te podižu i pokazuju ti stvari o tebi koje te čine posebnim pa čak i lijepim. Kada su oni u blizini nema nikad pritiska, zavisti ili takmičenja, već samo tiha smirenost. Možeš biti ono što jesi i ne brinuti o tome šta će oni misliti o tebi jer te vole zbog onoga što jesi. Stvari koje izgledaju beznačajno većini ljudi kao što je porukica, pjesma ili šetnja postaju neprocjenjivo bogatstvo koje se čuvaju u srcima na sigurnom do kraja vijeka. Sjećanja o tvom djetinjstvu se vraćaju i osjećaš da su tako jasna da ti se čini kako ste ponovo mladi. Boje izgledaju svjetlije i sjajnije. Iako nije bio česta pojava ili ga uopšte nije bilo, smijeh postaje kao dio svakodnevnog života. Jedan ili dva telefonska poziva tokom dana pomažu ti da preguraš radni dan i uvijek ti vrate osmijeh na lice. U njihovom prisustvu ne osjećaš potrebu za neprekidnom pričom, već se osjećaš zadovoljnim što su u blizini. Stvari koje te nikad prije nisu zanimale postaju fascinantne jer znaš da su toliko važne toj osobi koja vam je posebna. Misliš o toj osobi u svakoj prilici i u svemu što radiš. Prisjećaš ih se uz proste stvari kao što su blijedo plavo nebo, nježan vjetar pa čak i olujni oblak na obzorju. Otvaraš svoje srce iako znaš da jednog dana može biti slomljeno i u otvaranju srca doživljavaš ljubav i zadovoljstvo koje nikad nisi mislio da je moguće. Uviđaš da je ranjivost jedini način da svom srcu omogućiš da osjeti pravi pritisak koji je toliko stvaran da te plaši. Pronalaziš snagu u spoznaji da imaš pravog prijatelja i vjerovatno srodnu dušu koja će ti ostati vjerna do kraja. Život ti izgleda potpuno drugačiji, uzbudljiv i vrijedan življenja. Tvoja jedina nada i sigurnost je u uvjerenju da su oni dio tvog života.

Bob Marli
 
To sto je nekome podne a meni tek jutro nije zivotna nepravda kako smatraju, svi oni koji moraju rano da rane , vec stvar organizovanosti i opredeljenja.Nekome ni dvadeset pet sati nije dovoljno da urade ono sto treba da urade.Meni je dovoljno i par sati za ono sto sam osmislila.Ali nisam to htela.Beogrd je postao grad pekara..Na svakom cosku ili ulici naici cete na pekaru, manju ili vecu. Ali retko cete naci pekaru a da je ono sto proizvode i nude prva liga.Kvalitet proizvoda se razlikuje od pekare do pekare.A narod , ujutro tesko da o tome razmislja.Pritislo ih brate na sve strane,Pamndemija, rat u Ukrajini, redovi ispred banaka i pošta, finansijski kolapsi svuda u svetu,dizanje tenzije preko tv-a i novina. Plasi se ovaj narod.Oduvek su ga plasili, ne samo sada i cinili da se nocu trza i ne zna sta ce ga ujutro strefiti kada prokrmelja i otvori podbule oci od loseg spavanja na trosedima i dvosedima koji se razvlace po dnevnim boravcima jer u spavacim i drugim sobama spavaju potomci,babe,dede, eventualno mačke.Male su kvdrature njihovih zivotnih krugova da bi mogli da se onako lepo,ujutro protegn,rastegnu,poceskaju,nasmese novom danu i polako ustanu,ne plaseci se da ce zbog malog pritiska glavom na parket.I kada takvi kakvi su, uvek u žurbi, izadju iz svojigh stanova,prorade im creva na sabajle.Zakrce,vrte i vuku ih pravo do prve pekare i klasike:dve pogacice i jogurt ili pola kile sa sirom i dva jogurta,ako je krsni sugradjanin jos uvek obavijen mirisima duvanskog dima i piva,od nocas koji se uvukao u svaku poru i porub odece u nekoj od kladionica ili kafana.Ustvari,ti su i najbolji u redu pred pekarom..Mirni su i strpljivo cekaju.Premestaju se sa noge na nogu,smrcu povremeno,pljucnu,gledaju okolo,puse cigarete na prazan stomak ili citaju novine,sportsku stranu.Ne tako retko pored njih kao pored turskog groblja ne hajeci za red i njihove prazne stomake progura se neka bakuta sa obaveznim malim detetom koje vucara svuda sa sobom ili deda sa savijenom politikom u dzepu u smislu,vi ste mladi,vi mozete da stojite.Pa dobro,mogu da stoje ali nije problem u stajanju vec u postovanju.I ako se vec mora preko reda,postoji za to jedno “izvinite,.da li mozete da me pustite preko reda”.Reci kao sto su:izvinite,molim ili hvala lepo,cini mi se da su nestale preko noci.A tek dobar dan je priča za sebe.Komsija prodje pored vas kaze dobar dan a dete koje ide pored njega,tunjavo cut,kao da je mutav rodjen a nije.Cujete ga kako psuje i urla kada igra kosarku na terencu..A roditelj –komsija.zurno nastavlja uporednim korakom sa svojim mladuncetom..Slazem se da se niko javno ne vaspitava ni kuce a kamoli dete,vec posle u svoja cetiri zida i prozora ali sigurna sam da nece ni tada a nisu ni pre.Vidi se to.

1648063557457.png
 
Kako starci teraju smrt?
Po kući popale sva svetla i otvore prozore.
Zatim dugo koračaju parkom
da je umore.

Ja bih hteo da im pomognem
al zabadava.
Smrt je za mene toliko daleka,
ko detetu plaćanje kirije il radnička prava.

Ponekad kupim im novine.
Iz njih pobacam umrlice al ostavim članak da se pročita.
Stoosamdeset kila teži,
srce plavog kita.

Kako starci teraju smrt?
Čitaju poeziju il glasno pevaju pesme.
I upola cene iznajmljuju sobe studentima.
Jer smrt u njih ne sme.
7Px93Tr.jpg

Kosta Kosovac
 
mozemo da...

cutimo hodamo gledamo ispred sebe ne postavljamo pitanja sednemo negde pijemo budemo pijani kao zveri i jos gore pa da se pijani smejemo govorimo gluposti hodamo kisnemo cutimo i kisnemo pricamo o kojecemu i ni o cemu osluskujemo kako neko vezba klavir kladimo se hoce li prsnuti na istom mestu

mozemo da se stisnemo jedno pored drugog pa mislimo ili pustimo da ne mislimo
mozemo da...zmurimo...i govorimo budalastine ...bez velikih reci bez obecanja bez garancija bez primisli da smo vazni
 
Nesto malo drugacije....:D


Morao sam

Srce mi lupa,ludacki,bije poput cekica po nakovnju,dlanovi se znoje iako sneg gazim januarski,vracam se.Posle mnogo godina,decenija,vraca, se,srce ludacki udara,dah mi nedostaje,svakim korakom kako sam blizi sve mi se cini da nikada stici necu.

U glavi haos,misli se roje,nadovezuju,konfuzija me lomi,vracam se,kolena klecaju,izdrzacu,moram,blizu sam praga koji sam pre mnogo godina prekoracio i ostavio iza sebe,otisao bez zbogom.Nisam hteo,nisam birao ali samo otisao,ostavio tebe,u kolevci tek rodjenog sina,nisam se okrenuo,otisao sam i ostavio te uplakanu,

Svakog sledeceg dana sam proklinjao sebe,sudbinu,siromastvo koje sam ostavio,mrzeo sam ime svoje,glas svoj nisam voleo cuti ali,ljubavi,morao sam.Svaki koverat pun novca koji sam ti poslao suzama je bio zaliven,muskim,mojim.Rekli su mi,ostala si sama,rekli su mi,sin je postao covek,skolovan,dobar,rekli su mi zemlju cuvas,obradjujes,sve su mi rekli.Za bore na tvom licu,ispucale i zuljevite dlanove,sedu kosu mi nisu rekli,to sam znao sam.Korak mi sve kraci,nazire se orah nas,dim vidim iz nakrivljenog odzaka kako pusi,u grlu knedla,srce ne kuca vise,stalo je,cujem sikiru i njen zvuk dok bije po drvetu,vidim te,dah nemam,vratio sam se.

Razumecu ako mi kapiju ne otvoris,ako me ne prepoznas,razumecu i ako me prepoznas a u avliju ne pustis,razumecu,u pravu si samo znaj,morao sam,ostavicu kofer,darove,razumecu te i otici,samo te jedno molim,nemoj suzu pustiti,dva puta to ne bih podneo,umrecu na pragu,stegni srce i pusti me ,razumi ili stegni srce i ostavi kapiju zakljucanu,otici cu.

Morao sam ovako,izvini ljubavi jedina moja,razumi i ne placi,morao sam.

L Z
 
Nekada davno, u sam iskon jednog od mnogobrojnih svetova, behu dva bespolna bića:
Ono i Ono.
Samog pojma vremena još nije bilo. Bilo je samo postojanje, i njegova suprotnost, ne-postojanje.
Da, bilo je tako jednostavno.
U jednom trenutku, u jednom biću rodi se prva misao.
Ono se približi drugom biću i, budući da reči još nisu postojale, kao ni usta koja bi ih izgovorila, prenese svoju misao na neki neuhvatljiv, i njemu nepoznat način.
Misao je glasila: "Hajde da se pretvaramo da imamo usta."
Drugo biće prihvati ovu ideju, te se bića stadoše pretvarati da imaju usta. Kroz to njihovo pretvaranje, nastalo je vreme.
Posle nekog vremena, prvo biće oseti neki nemir u sebi. Pretvaranje mu više nije bilo dovoljno. Zato se Ono opet približi drugom biću, i ovog puta glasno izreče svoju misao:
"Hajde da se pretvaramo da imamo i jezike. Onda ćeš ti otvoriti svoja usta, a ja ću na njih priljubiti svoja i probati ih jezikom."
"U redu", reče Ono.
I bića se stadoše pretvarati. Ono je otvorilo usta, a drugo Ono mu je prišlo i liznulo mu jezikom usne. Bića tad spojiše usne. I onda se počeše pretapati, biće u biće. Jedno je ulazilo u drugo, jedno se s drugim mešalo i jedno u drugom gubilo.
Tako je nastao prvi poljubac, u vreme kada još nije bilo ni ljubavi, ni objekta kome bi ljubav bila upućena.
Zato i danas postoji poljubac bez ljubavi, ali nema ljubavi bez poljupca.
I evo nas danas tu gde jesmo. Apokalipsa nam je bliža i razumljivija od Postanja. U nasleđe smo dobili poljubac, jedan od retkih preživelih simbola. Poljubac koji je sveprisutan, svemoguć.
Jer: bez njega nema iskazivanja ljubavi. Bez njega nema vođenja ljubavi. Bez njega nema ni laži, ni prevare, ni izdaje, ni licemerstva. Tamo gde prestaju reči, počinje poljubac.
Poljubac za laku noć.
Poljubac za dobro jutro.
Poljubac kojim biste nekom zatvorili usne, jer ne možete više da podnesete da slušate gluposti.
Poljubac kojim biste nekog zaveli.
Kojim biste nekom skinuli mrvicu sa usta.
Kojim biste došli do novca.
Kojim biste iskazali prezir i, napokon, mržnju.
Poljubac kojim biste nekog pozdravili.
Oprostili se.
I ponovo pozdravili.
I, na kraju, poljubac koji bi vam zapao kao domaći zadatak, neka vrsta kazne koja vas je snašla od Urednika, jedine stvari na svetu moćnije od poljupca.
Urednik bi vam, prijatno i nenametljivo, predložio da napišete nešto o poljupcu, a vi biste (o vaše naivnosti!) to brzopleto prihvatili, misleći kako ne postoji ništa jednostavnije na svetu.
Posle dugog lupanja glave (o sto), došli ste do samo jedne smislene rečenice:
Poljubac je nešto moćno.
U koje god svrhe da je namenjen.
Umete li da se ljubite?
autor: Bosie
 
Krenuh na put,krenuh i ne osvrcem se,kazu ne valja se osvrtati kada se na put krece.Razgazene cipele jedini su mi drug,stap sam polomio veruci se po bespucima zivota,braneci sebe i drage meni od sveg zla na koje se moze naici.Verni drug,cipele moje iste su kao ja,jedva se nazire da su nekada bile nove,da su mirisale na svezinu,poput mene su pune tragova proslosti,oziljaka,posekotina.

Uprkos svemu,krecu na put,krecem na put,srecu da potrazim,ono zrno koje valjda svima pripada.Malo zrno srece koje ne dobih,koje mozda ne zasluzih ali spreman sam da izmolim,spreman da kleknem,oprost da potrazim.Jedino sto znam je da idem na put,idem ka svetlu na kraju tunela,onom svetlu koje smo nekada trazili,kome smo se nadali.

Krecem i znam,vratiti se necu bez zrna srece koje trazim,izacicu iz tunela prateci onaj tracak svetla,ako ga ne nadjem zavrsicu negde u bespucu,negde gde samo gresni zavrsavaju,gde nesrecni sa bolom u srcu zadnji izdah naprave.Ti,ili mi putokaz budi ili bar ruzu spusti bilo gde na zemlju i svecu upali posto moju zadnju adresu neces nikada saznati.

LZ
 
12881606379945.jpg


Bilo bi dobro kada bi svi mogli misliti kao neko iskusan, sada, dok to jos nismo.Kada bi se intezitet nasin sadasnjih zivota mogao spojiti sa mudroscu staraca kojima su tu mudrost godine donele,svet bi cini mi se drugacije izgledao.I ljudi bi bili drugaciji.Nekako meksi i tisi. Ne bi grohotom obesnih i krvavih ratniika gazili po neznoscu malih nevinih reci a pri tom lazno gluvi i slepi na svu culnost i zelju sto ih one slazu ko bisere crne. Crne kao jedna skorasnja oktobarska noc cijim putevima se prostirao pun Mesec onako saren u svoj svojoj lepoti praveci se vazan dok je iz dubine svojih rana bjuvao moje male zute ruze. U pravu si, Ratnice tame,ali ne gazi po mojim zutim ruzama. Evo,obecavam,probacu ali ne obecavam i pobedu. Nemam ni gde ni nad cim da pobedim. Moje samo odustajanje od svega, sada,bi bilo pobeda. Znam. Ali necu odustati jer odvaznost se nagradjuje. Odvaznost se i kaznjava: reci ces. U redu,ionako se za sve strasno placa na obe strane a da uvek na kraju dodje tuga za prosloscu. Ima jos nesto.Koliko god ti zajahavsi svoj sareni rep jezdis okolo i svojim srebrnim kopitama gazis po mojim zutim ruzama praveci im rane iz kojih curi zuta krv i kaplje u srebrni pehar tvojih naslada, sutra kada svane dan i Sunce obasja moja zuta polja a nezne nevine reci , moje ili tudje, svejedno, zagraje radoscu malog deteta, znam da je to opet jedan od onih dana. Pa da mi je to i jedina sigurnost na svetu , hocu da se za njih grcevito drzim.Ovde ili na jednom malom ostrvu.Znam, vi ne znate to ostrvo ali o njemu drugi put , obecavam
 
Hodala sam kao po ledu
I pre onog dana
Kada si mi rekao
Ne tripuj,bice sve u redu..

Moja te je laz odvela u tvoju jos vecu
I ne tripujem srce..znam
Da videti te vise necu..

I dalje hodam kao po ledu
I mislim kako bi cudesno bilo
Da ugledam tvoju siluetu
i kazem ti da znam da se
nikada neces zagubiti u meni
ni danas ni sutra ni u onom
nasem drugom svetu..
 
Setajuci gradom usla sam u jednu sasvim malu galeriju -antikvarnicu.
Na zidu prilicno vesele i sarene slike.Tisina,samo ja i devojka koja tu radi ...

-To cvece sto drzite u ruci se slaze sa bojom vase kose..

Pored mene je stajao visok muskarac kao iz zemlje iznikao.

-Volim zuto cvece…
-Kako se zove cvece…upita gledajuci me prelepim plavo zelenim ocima..
-Hrizanteme....jesenje ruze
-A Vi ?Kako se vi zovete.Ja sam Oliver
-Zovem se Nina
-Da li bi popili kafu sa mnom:rece tihim barsunastim glasom..
-Zahvaljujem na pozivu ali zaista zurim.izgovaram sasvim nekontrolisano,skoro panicno ove reci u hodu,
napustajuci uzurbano galeriju i slike koje nisam videla do kraja..

Zvoni mi mobilni.Preturam po tasni i zurim,ostavljajuci zgodnog visokog muskarca za sobom.
Znam,pobegla sam, jos uvek nespremna za nova poznanstva.Nemam gde da ih smestim.Moje srce je zamrznuto.

1648989547012.png
 
Sloboda

Veče pada na ramena čoveka koji odlazi.
Iza noći, u svom srcu poneće jednu tajnu.
Između kuća i crkava žena traži nekoga koga više nema.
I u tvoje ime koliko ljudi se neće vratiti.

Slobodo, koliko njih si rasplakala.
Bez tebe, toplika samoća
Sve dok ima smisla živeti
Živeću da te imam.
Slobodo, kada se hor podigne
Pevaće da te ima.

Bela hartija na bol, na muškoj koži.
Cinizam prema ljudima raste svakim danom.
Ali sunce se rađa u noći, u srcima slabih.
I iz tišine ljubav će se ponovo roditi.
Tražim te

Slobodo, koliko si rasplakala.
Bez tebe, tolika samoća
Sve dok ima smisla živeti
Živeću da te imam.

Da li si
Sloboda, nikad više ne plači.
Bez tebe, tolika samoća
Sve dok ima smisla živeti
Živeću da te imam.

 
Prolazim kroz neki cudan period koji bih nazvala apstrakcijom. Sudaraju mi se savrseni dozivljaji i grozna iskustva; sudaraju mi se ljubav i mrznja.Osecam da sam na nekakvoj raskrsnici, da moram da resim kojim cu putem da krenem.U jednom pravcu me ceka neizvesnost, nesigurnost i ljubav, u drugom me ceka monotonija, laz i prevara, u trecem me ceka ogromna nepoznanica i mukotrpan rad, a u cetvrtom sasvim obicno nistavilo i plima koja bi me ponela ko zna gde. Kako izbrati kuda cu? Linija manjeg otpora sugerise da ostanem gde jesam i nastavim da tapkam u mestu, ponekad da potrcim teskim nogama u mestu. Ponekad da skocim, opet u mestu. Ponekad da cucnem i sklupcam se oko sopstvene ose, zauzmem sigurnu pozu fetusa i ostanem tako par sati u tom istom mestu, dok se stvari ne rese same od sebe.A nece.
On mi govori lepe stvari, divne stvari, daje mi sebe, daje mi ljubav, daje mi neznost, poklanja mi paznju, zavodi me sistematski, uvlaci se ispod koze neosetno.I taman kada osetim blaženstvo proslost se uvredi mojim unutrasnjim zadovoljstvom i potencijalnom srecom koja bi je bacila u drugi plan i krene da mi kroz njegove reci vraca neka druga neiskrena lica i reči, pred kojima ustuknema, i pustim suze da teku nadajuci se da ce sprati sram sa mog obraza zbog poistovecivanja jedne tako ciste emocije, sa pokusajima drugih da ukradu od sumornog im zivota, par sati moje sreće.
Nemam resenje za sve to niti usadjeno herojstvo u sebi. Obicna kao i svaka zena, raspravljam sa svojim alterom sta cu i kako dalje, trazim najbolje solucije da prezivim a da ne klonem i ne padnem na kolena.
Kako objasniti izvoru ljubavi koji me mami strah ,zbog moguceg zamucenja jedne takve bistrine? Kako odoleti slatkom ukusu na jeziku? Kako ?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top