Život knjiga i njihovih tvoraca

Samoukog pisca, Volta Vitmana, danas mnogi smatraju najvećim pesnikom Amerike.

Rođen je u Njujorku u radničkoj porodici. Radio je kao štampar, učitelj, novinar i urednik i
za to vreme objavljivao priče i pesme. Kvalitet tih radova kreće se u opsegu od jako lošeg
do odličnog.
Njegov dar dobija pun zamah kada je počeo da beleži fragmente koji će kasnije biti objedinjeni
u njegovom najpoznatijem delu Vlati trave (Leaves of Grass).
Ovo delo koje obuhvata njegov kompletan poetski opus, prvi put je objavljeno 1855. sa
dvanaest pesama , drugo izdanje (1857) je imalo 32 pesme, a trece (1860) 156 pesme, i
tako dalje kroz razlicita izdanja sve do 1881. god. Počev od 1860. god. Vitman ne samo
da je dodavao pesme (uključujući homoerotsku zbirku 'Kalamus'), već ih je i izbacivao,
prepravljao i menjao im redosled. Često je kritikovan zbog prepravljanja, ali je jasno da
on to nije radio zbog prikrivanja.

Godine 1865. sreće mladog vozača tramvaja Peter Doylea, u koga se zaljubljuje. Naklonost
mu je uzvraćena i njih dvojica ostaju intimni prijatelji mnogo godina.

1873. Vitman dobija moždani udar zbog čega je morao da pređe kod brata u Kamden.
U bratovljevoj kući će ga dva puta posetiti Oskar Vajld, kome je majka kao dečaku čitala
'Vlati trave'. Kasnije je Vajld pisao Vitmanu: „Ne postoji Amerikanac kojeg volim i poštujem
kao tebe“.

Kasnih sedamdesetih godina devetnaestog veka Vitman je imao strasnu vezu sa
osamnaestogodišnjim mladićem Harijem Stafordom. Postao je prijatelj čitave porodice
Staford jer je išao na lekovite blatne kupke na farmi Harijevog oca. Imao je brojne kratke
veze sa slično polu-obrazovanim, usamljenim mladićima.

Veza sa Horsom Traubelom, njegovim sekretarom iz poslednjih godina njegovog života,
bila je drugačijeg karaktera jer je Traubel bio stariji i bolje obrazovan, dok je Vitman stario
i bio veoma bolestan.

Vitmanov mlađi pomoćnik Bili Daket poredio se sa Vajldovim ljubavnikom; on i Vitman
su pozirali goli filadelfijskom slikaru i fotografu Tomasu Ekinsu.

Nije lako odrediti prirodu Vitmanove homoseksualnosti. Neki su mislili da je on prosto
govorio o bratstvu među muškarcima, drugi su smatrali da je spavao sa svakim muškarcem
pomenutim u beleškama. Usmena predaja potiče od Edvarda Karpentera, a preko Gavina
Artura stigla je do Alena Ginzberga, a njenu pouzdanost teško je utvrditi - Vitman je spavao
sa Karpenterom, Karpenter sa Gavinom, Gavin sa Morijartrijem, Morijarti sa Ginzbergom,
Ginsberg sa...

Po svemu sudeći on je, pre udara 1873, pored zagrljaja i poljubaca, imao iskustva u polnim
odnosima sa muškarcima, moguće i sa ženama. U beleškama i pismima se može videti da
je Vitman imao neku vrstu intimne veze sa dve žene, od kojih je jedna verovatno glumica,
druga francuska 'umetnica', očigledno zabavljačica. Vitman je uvek pazio da govori 'on i ona',
'njega i nju'. Ženama je dozvoljeno da imaju seksualni život, i on saoseća sa prostitutkom, ali
one su generalno zamišljene i idealizovane kao savršene majke za novu rasu Amerikanaca.

Jasnoća muško-ženskog seksa je šokirala njegove prve čitaoce. S druge strane, samo su
nekolicina homoseksualaca u Engleskoj i neki čitaoci u Nemačkoj shvatili ono što je danas
očigledno svakom čitaocu koji ume da prizna šta vidi na stranici. Homoseksualnost se u
njegovim delima pojavljuje još 1856. kao - adhesiveness (privrženost), termin koji za Vitmana
znači ne samo prijateljstvo, već sposobnost za 'mušku ljubav', kao vladajući princip društva.

Vitman, koji je bio razočaran time kako je bio prihvaćen od strane savremenika, bio bi sigurno
zadovoljan svojom reputacijom u dvadesetom veku. Doduše, nije ni u XX veku svuda dobro
došao. Rimokatolicka crkva je snažno protestovala zbog odluke da se po njemu nazove most
od Kamdena do Filadelfije.

Veliki broj modernih pesnika mu je odao priznanje u prozi ili stihu, među kojima su najzapaženiji
Ezra Paund, Pablo Neruda, Federiko Garsija Lorka, Fernando Pesoa i Alen Ginzberg.
 
Markiz de Sad potiče iz francuske plemićke porodice koja je bila u srodstvu s kraljevskom
kućom Burbona. Solidno je školovan, učestvovao je u sedmogodišnjem ratu, gde napreduje
do čina konjičkog kapetana, oženio se plemkinjom (1763) kako bi popravio porodične finansije
i imao troje dece.

Prepušta se raskalašnom životu dokonog plemića, angažuje glumice i prostitutke da učestvuju
u njegovim zabavama, zbog čega je povremeno bivao i zatvaran od strane vlasti. Godine 1772.
beži u Italiju sa svojom svastikom koja mu je bila i ljubavnica.

Prema jednoj verziji, na insistiranje svoje tašte zatvoren je u Vensenski zatvor 1777, zatim u
Bastilji i Šarantonu, gde je ostao do 1790. Po drugoj, ženina porodica ga je štitila kad god bi
dospeo u nevolju. Takođe i o njegovom bračnom životu posteje različite verzije; po jednoj se
razveo 1790., po drugoj, žena mu je ostala odana do kraja života.

Za vreme revolucije aktivno učestvuje ali je 1793. ponovo bačen u tamnicu pod optužbom da
je „umerenjak“. Oslobođen je u okviru opšte amnestije, ali je 1801, nakon objavljivanja Žilijete,
ponovo zatvoren. Do smrti boravi u zatvorima (Sent-Pelaži, Bisetr, Šaranton).

Markiza de Sada su opisivali kao pravu pravcatu strahotu, a dokaze su našli u njegovom životu
i u literarnim delima punim silovanja, nekrofilije, ponižavanja, mučenja i neobičnih seksualnih praksi.
Bio je zagovornik filozofije potpune slobode bez ograničenja morala, vere ili prava.

Glavni izvor svih ljudskih zala za De Sada jesu moral i zakon, odnosno Bog koji je njihov izvor.
Tom slabašnom biću, kako ga De Sad zove, posvećene su najluđe perverzije.

De Sad u potrazi za užitkom nemilosrdno unakažava tuđa tela – ne samo u knjigama nego i u
stvarnosti, zbog čega je tridesetak godina proveo po zatvorima i ludnicama – pa je jasno da
mučenje svetog tela predstavlja i vrhunski užitak.

U ime seksualnih sloboda – jer pojedincu izgubljenom u svemiru ništa drugo nije niti preostalo – De
Sad propagira homoseksualnost, upotrebu prezervativa i abortus.

Istovremeno je protiv smrtne kazne, krađu smatra pravednijom raspodelom bogatstva, a nemoral
građana korisnim jer potiče revoluciju. De Sad je verovao da ljudi vole okrutne prizore.

Živeo je u vreme pet različitih režima i svaki od njih ga je slao u zatvor. Nijedna De Sadova slika
nije preživela, a grob mu se izgubio. Njegovi spisi su, medutim, na čudesan način sačuvani uprkos
svim naporima da se oni unište. I njegove reči su ga učinile čuvenim.

Jedni će ga proglasiti proizvodom bolesnog uma, ali mnogi, poput Albera Kamija, Simon de Bovoar,
Žorža Bataja smatrali su ga ingenioznim piscem koji je u svetu izokrenutih vrednosti, uz ponešto
satire i humora, čitatelju podastro i razotkrio zlo. Posmatrana kroz tu prizmu njegova perverzna
fabula postaje humana, moralna i vaspitna.

Markiz de Sad je umro u duševnoj bolnici Šaranton 1814.
 
Shade:
Pisac neobuzdane mašte i hladne logike – E.A. Poe

Dok su Poea neki američki suvremenici opisivali kao čudovište, u Europi se stvarao njegov kult,
ponajviše radi zasluge Charlesa Baudelairea, koji ga je prikazivao uzornim čovjekom u svemu i
tragičnom žrtvom surove američke sredine. Istina o Poeovoj naravi i karakteru leži negdje između
tih dviju krajnosti.
Kliknite za proširenje...

Edgarova majka, Elizabeta Arnold, umrla je u svojoj 24. godini kad je pisac imao dve godine i jedanaest meseci. Razvoj njene tuberkuloze je ubrzan potucanjem po putevima američkog juga gde je sa putujućim pozorišnim družinama nastupala kao glumica. Dva braka i tri porođaja dali su doprinos brzoj smrti. Otac Dejvid je pripadao staroj aristokratskoj porodici i bio je alkoholičar. Njegova porodica nije odobravala brak sa Elizabetom kao ni pokušaje da bude glumac. Takođe je umro od tuberkuloze. Edgar je 1811. ostao bez oba roditelja i deca iz takve porodice su pronađena polumrtva od gladi i zime kad su ih nepoznati ljudi uzeli kod sebe. Svedoci su tvrdili da su se deca dva dana igrala pored tela mrtve majke. Edgar Alan Po je celog života trgao za likom umiruće mlade žene crnih očiju. Nije potrebno neko veće znanje psihologije da se u njegovom književnom delu pronađe skrivena nekrofilija, snažna privlačnost smrti. Toga ima u pripoveci "Morela", u delu "Pad kuće Ašerovih", u poemi "Anabel Li"...Njegov brak sa trinaestogodišnjom rođakom Virdžinijom Klem okončan je njenom smrću od tuberkuloze pri čemu je Po tvrdio da je sve više voli, što je ona bliža smrti. Kasnije se verio sa na smrt bolesnom pesnikinjom Frensis Ozgud. Svi njegovi ženski likovi, i sve stvarne žene njegovog burnog života bile su reinkarnacija jednog pralika - majke.
 
Fridrih Vilhelm Niče, jedan od najvećih i najkontraverznijih nemačkih filozofa, poznat je po svom izuzetnom
literarnom talentu, a i po svom neobičnom odnosu prema ženama.

Uobičajeno je mišljenje da je bio ženomrzac, mada ima i onih koji tvrde da se u njegovom potcenjivačkom
stavu prema ženama, koji provejava kroz njegova dela, zapravo krije strah.

Da li ih je mrzeo, voleo ili ih se plašio pitanje je ali je sigurno da je na njegov odnos prema ženama uticalo
odrastanje među pet žena. Ostao je bez oca sa 5 godina, a već sledeće godine mu umire i brat. Detinjstvo
je proveo sa majkom, sestrom, babom i dve neudate tetke.

Ipak, Niče je imao jednu i jedinu ljubav – Lu Salome.

Na večeri kod zajedničkih prijatelja 1882. upoznao ih je njegov prijatelj, biolog Paul Rej, sa kojim je Lu tada
živela u jednoj nestandardnoj zajednici, komuni koja je podrazumevala čedan život sa odvojenim spavaćim
sobama i mogućnošću da im se pridruže i drugi momci i devojke.

Niče je imao 38 godina kada je upoznao Lu, ona 21. Bila je jedina Ničeova ljubav i to platonska, a sa svim
drugim muškarcima imala je prave veze.

Lu je bila nezavisna i slobodnog duha, samosvesna i inteligentnta, skeptična prema društvenim i verskim
običajima svog vremena i žedna znanja o svetu i odmah je osvojila Ničea. Bila obrazovana i načitana,
upoznata sa njegovim delima i o njima je govorila sa poštovanjem. Kada se na sve to doda i njena lepota,
nije za čuđenje što je zakleti tridesetosmogodišnji neženja bio očaran.

Uskoro je, ne shvatajući da je i Rej podjednako zaljubljen u Lu, zamolio svog druga da je u njegovo ime zaprosi.
Salome je odbila bračnu ponudu ali nije želela da se odrekne pažnje koju su joj bezgranično pružala dva prijatelja
pa su uskoro Lu, Rej i Niče živeli u istoj kući, stvarajući začarano ljubavni, platonski trougao. Tako je nastala
njihova prijateljska trojka o kojoj će se još dugo pričati.

U tom periodu njih troje su mnogo čitali, diskutovali, stvarali, družili se. Zanesen ljubavlju Niče nije želeo da
taj odnos ostane samo platonski, pa je ovaj put lično zaprosio Lu, a ona ga je pnovo odbila sa obrazloženjem
da je konačno doživela ono što je uvek zamišljala – nezvaničnu emotivnu vezu ispunjenu večernjim
druženjima sa mladim intelektualcima. Tada se u njemu pojavila sumnja da su Rej i Lu ljubavnici i da su ga
samo koristili da opravdaju svoju aferu. Ljubomoran i pod tim utiskom, Niče je zajedno sa poznatim
švajcarskim fotografom Žilom Boneom napravio poznatu fotografiju na kojoj se njih troje nalaze u jednoj vrlo
neobičnoj situaciji: Salome kleči na kolicima držeći bič, dok on i Rej stoje ispred kolica vezani konopcem čiji
kraj ona drži u drugoj ruci.

salome-re-i-lu.jpg


Ničeovo povlačenje iz ovog trougla dogodilo se pod jakim uticajem njegove majke, a posebno sestre Elizabet,
36-ogodišnje usedelice, koje nisu mogle da shvate nekonvencionalne navike i šokantno ponašanje sa muškarcima
koje je praktikovala Lu.

Ubrzo nakon raskida, u periodu od samo par dana, Niče je napisao Tako je govorio Zaratustra u kome mu starica
daje sledeći savet: "Ti ideš k’ ženi? Ponesi bič!" Njegova osećanja i vapaj prema ženi koju neizmerno voli i
na koju je ljut zato što ne može da je osvoji, podstakla su u njemu književni potencijal koji je okarekterisan kao
ženomrzački.

U decembru iste godine kada su se rastali, piše joj ovo pismo:

Lu,

Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći. Nikada
nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što je
poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično. Šire
gledano, u celokupnom stavu prema životu - nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju; bez duha
i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima,
a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter
mačke - zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitijima; jaka volja, ali
nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjast egoizam kao rezultat seksualne
atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna
samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj, F.N.

Ostatak svog života, Niče je proveo razočaran, razjaren, tužan i depresivan do te mere da je više puta pokušao
samoubistvo. Nikada je nije preboleo.
 
Неки тврде да га је са Лу упознала његова старија пријатељица Малвида фон Мајзенбуг. Јула 1883. год. Ниче јој пише:

''Моја драга уважена пријатељице,
Или је можда нескромно ако Вас тако називам? Извесно је да у Вас имам огромно поверење: па тако речи нису много важне.
Имао сам рђаво лето и још га имам. Мучна прича из прошле године још једном се сручила на мене; и толико тога сам морао да чујем, што ми је ову дивну самоћу у природи покварило и готово претворило у пакао. После свега што сам сада сазнао, ах, сувише касно! – те две особе, Ре и Лу, нису достојни ни да ми полижу ђонове – извините за ово исувише мушко поређење! Велика је несрећа што се тај Ре, лажов и сасвим потуљени опадач, нашао на мом животном путу. (...)''

Међутим, Ничеова сестра сведочи да касније није мрзео Лу.
 
Poslednja izmena:
"Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dusu.

Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj medju tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica."
(Rilke)
 
Poslednja izmena:
Alberto Kaejro de Silva, poznatiji kao Fernando Pesoa (1888.-1935.), portugalski pesnik, poznat je i po tome što
je koristio oko osamdeset heteronima od kojih su najpoznatiji Rikardo Reiš i Alvaru de Kampuš.

*****

Fernando Pesoa, rođen u Lisabonu 1888, najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj kancelariji. A onda, 8.
marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni
dvojnik po imenu Alberto Kaeiro, „paganski“ učitelj, koga prate dvojica učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i
Alvaru de Kampuš, koji sebe naziva „senzacionistom“. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za kopiranje ispred
pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik svog „nemira“ u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa
istražuje svakojake puteve, od erotizma do ezoterizma. Svaki od njih je Fernando Pesoa (koji prestaje da bude mladi
idealista). On je još sedamdesetak drugih, pri čemu je čak i Pesoa samo jedan od njih. On piše, a uz njega pišu svi
njegovi heteronimi, i rukopise trpa u kofer, i tako sve do smrti, 1935. godine. U koferu je, godinama kasnije, otkrivena
silna gomila odlomaka njegovog višestrukog, zagonetnog i nezavršenog dela.

Nada Uzelac, prevodilac i priređivač Heteronima

*****

„Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu,
I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;
Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima
I koristimo u praktične svrhe,
Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk.“


Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset sedam godina
u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim
snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije
bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od
očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina posle
piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno.

U ovom protivurečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj povesti“ s jedne, i literarnom delu s druge strane, ispoljava se
suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti – sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze nisu samo osnovno
izražajno sredstvo njegove poezije već i dominantna obeležja celokupne životne i književne sudbine.

Tako će najveći pesnik portugalskog govornog područja, pisati poeziju najpre na engleskom, zahvaljujući anglosaksonskom
obrazovanju stečenom u Južnoj Africi, a svojim maternjim jezikom ovladaće tek sa dvadeset godina. Intelektualac svestranih
znanja i interesovanja (od lingvistike, filozofije i istorije do okultnih nauka) napustiće univerzitetske studije u svom rodnom
gradu, pre nego što ih je uistinu i započeo, odabravši marginalno i skromno zanimanje „inokorespondenta“ u lisabonskim
trgovačkim preduzećima.

Duhovni pustolov i kosmopolita, koji je „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, od rane mladosti pa do smrti nikada neće
napustiti Lisabon. Potpisnik nekoliko najsmelijih erotsko-opscenih pesama u portugalskoj literaturi, opsednut žudnjom
za ljubavlju, provešće ceo vek u celibatu, a s jedinom ženom koju je ika da bliže poznavao i voleo bezazlenom i
detinjastom ljubavlju, rastaće se naglo, sa obrazloženjem da njegova sudbina „pripada drugačijem Zakonu“ i zahteva
slepu pokornost „Učiteljima koji ništa ne dopuštaju i ne praštaju“. Istovremeno želeći sve i odričući se svega, ovaj
stidljivi boem, uvek besprekorno odeven, čovek običnog izgleda koji ipak, po svedočenju savremenika, nije ličio ni
na jednog drugog čoveka, neprestano je izvrtao sve vrednosti i protivurečio samom sebi.

Skeptičan a sujeveran, monarhista sa anarhoidnim idejama, hrišćanin i gnostik sklon okultizmu i mistici, ironični
sanjar, sentimentalni cinik koji je na samrti tražio da mu se dodaju naočari, kao da se svakim svojim postupkom i
stavom rugao „nezajažljivoj banalnosti“ života.

Smatrajući književnost najprijatnijim načinom da se ignoriše stvarnost, Pesoa, iako ubeđen u proročku i mesijansku ulogu
pesnika, sa gorkom ohološću poriče mogućnost svoje ovozemaljske slave. „Samo osrednji genije postiže slavu; veliki genije
ostaje nepoznat, još veći genije osuđen je na beznađe, a Bog biva razapet“. I upravo zbog ove svesti o vlastitoj veličini,
pesnik se, posle nekoliko godina aktivnog učešća u književnom životu svoje zemlje, koje će mu obezbediti mesto korifeja
portugalskog modernizma, povlači u samoću.
Jasmina Nešković, prevodilac i priređivač Poznati stranac - pesme Alvara de Kampuša
 
Orvel i pacovi

Orvel je krajem 1936., kao izveštač, otišao u Španiju. Trebalo je da piše novinske članke o građanskom ratu
koji je izbio između fašista i republikanaca.
Međutim, njemu se dopala atmosfera u Barseloni jer se činilo da anrahija funkcioniše. U Španiji se pridružuje
komunističkoj miliciji i bori se na frontovima Aragon i Teruel. Tu je i dobio čin potporučnika.

Orvelov saborac iz Španije, Bob Edvards, opisao je jednu epizodu iz građanskog rata:

„Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je
zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane
krenule su u akciju.“
 
Poslednja izmena:
Shade:
Orvel i pacovi

Orvel je krajem 1936., kao izveštač, otišao u Španiju. Trebalo je da piše novinske članke o građanskom ratu
koji je izbio između fašista i republikanaca.
Međutim, njemu se dopala atmosfera u Barseloni jer se činilo da anrahija funkcioniše. U Španiji se pridružuje
komunističkoj miliciji i bori se na frontovima Aragon i Teruel. Tu je i dobio čin potporučnika.

Orvelov saborac iz Španije, Bob Edvards, opisao je jednu epizodu iz građanskog rata:

„Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je
zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane
krenule su u akciju.“
Kliknite za proširenje...

Ja sam Kataloniji u čast čitao početkom devedesetih i čudio se mnogim sličnostima iz Orvelove knjige o Španiji i ratne svakodnevice u kojoj sam živio.

Ali, kad se već pominje građanski rat u Španiji, sjetio sam se epizode sa dva poznata pisca koji su se tih godina obreli u Madridu.

DŽon Dos Pasos trebalo je da snima dokumentarni film (nije znao da čitav projekat finansira Kominterna), ali je najveći dio vremena potrošio na pokušaje da pronađe nestalog prijatelja Hozea Roblesa, ljevičara i profesora za koga se i danas samo pretpostavlja da je ubjen u staljinističkim čistkama. Ernest Hemingvej našao se sa iste, republikanske strane, ali, ideološki neopterećen, zapravo je uživao posmatrajući sveprisutno nasilje na isti način na koji je uživao u safariju ili borbama sa bikovima.

Hem se furao na to da se opija sa sovjetskim agentima u zoni dometa fašističke artiljerije. Nije on mario za humanistički idealizam i slične socijalističke fantazme koji su obuzimali Dos Pasosa.

Kad su se dva stara prijatelja srela u Španiji, Hemingvej i tadašnja ljubavnica ponižavali su osjetljivog Dos Pasosa. Ernest je omalovažavao njegovu potragu za nestalim prijateljem ("Rat je! Ljudi stalno nestaju."), relativizovao njegove ideološke nedoumice ("Građanske slobode, sranje! Jesi li s nama ili si protiv nas?"). Političko razočarenje i izdaja prijatelja slomili su Dos Pasosa. Po povratku u Ameriku objavio je jedan sasvim nezapažen roman o svom španskom iskustvu. Nikad više nije napisao ništa nalik Menhetn Transferu ili USA.

Hemingvej je, naravno, poslije Za kim zvono zvoni postao još veća književna zvijezda nego do tada.

http://www.newyorker.com/archive/2005/10/31/051031crbo_books
 
Gotfrid Ben se rodio 2.maja 1886., a preminuo 7.jula 1956. Bio je jedan od prvih ekspresionista
nemačke lirike nemačka varijanta evrospke moderne.
Ekspresionizam je izašao na književnu scenu vilhelmovske Nemačke odbacujući stvarnost.
U tom glasnom poricanju stvarnosti glas Gotfrida Bena nije među tišima, naprotiv.

O kakvoj je stvarnosti govorio Ben? Stvarnost, to je bio kapitalistički pojam. Stvarnost, to su bile
zemljišne parcele, industrijski proizvodi, uknjižavanje hipoteka, sve što se kao ćar moglo označiti
cenom. Stvarnost, to je bio darvinizam, međunarodne konjske trke s preponama i svaka druga
privilegija. Duh nije imao nikakve stvarnosti. On se obraćao svojoj unutrašnjoj stvarnosti ...

Mlad medicinar, u vreme kad piše svoje prve stihove, živi među leševima u prosekturi, ili među
budućim mrtvacima iz bolničkog odeljenja za obolele od raka. Agresivno insistiranje na gnusobi,
nepoštedno svođenje čoveka na meso osuđeno na truljenje, brutalno, katkad, cinično slikanje
čovekove očajne elementarne, biološke bede, ličilo je na utemeljivanje jedne nove estetike: estetike
ružnoće. „U ratu i miru, na frontu i u pozadini, kao oficir i kao lekar, među crnoberzijancima i
ekselencijama ... nikad me nije napuštao trans da te stvarnosti nema.“ On ne samo da ne prihvata
svet kakav jest nego odbija i da u njemu potraži bilo kakav smisao.

Antidogmatik materijalizma nazvao ga je Krleža u svom eseju O nemirima današnje nemačke lirike
(1931.). Benova teza o apsolutnoj umetnosti izraz je Ničeovog, i njegovog, shvatanja umetnosti kao
poslednje čovekove nade, umetnosti koja jedino može spasti čoveka od očajanja pred velikim
ništavilom sveta.

(Iz prikaza Slobodana Glumca)

MALA HRIZANTEMA

Utopljenog raznosača piva položili su na sto.
Neko mu je među zube zatakao
svetlo-tamnu ljubičastu hrizantemu.
Kad sam, započevši od grudi,
ispod kože,
dugačkim nožem
isekao jezik i nepce,
biće da sam je gurnuo, jer ona skliznu
u mozak koji je bio u blizini.
Dok su ga zašivali,
stavih mu je u grudnu duplju
među šuške.
Napij se do mile volje u svojoj vazi!
Počivaj u miru,
mala hrizantemo!


LEPA MLADOST

Usta devojke koja je dugo ležala u ševaru
izgledala su tako izgrickana.
Kad su otvorili grudi, jednjak je bio sav izbušen.
Naposletku su u kupoli ispod dijafragme
našli leglo mladih pacova.
Jedan od male braće bio je mrtav.
Ostali su živeli od jetre i bubrega,
pili hladnu krv i tu
proveli lepu mladost.
A lepo i brzo ih je snašla i smrt:
pobacali su ih u vodu.
Ah, kako su njuščice cičale!


KRUŽENJE

Usamljeni kutnjak jedne bludnice
što beše umrla nepoznata
imao je zlatnu plombu.
Ostali su, kao po prećutnom dogovoru,
bili poispadali.
Momak iz mrtvačnice iščupa i njega,
založi ga i ode na igranku.
Jer, reče,
samo zemlja treba da se vrati u zemlju.


REKVIJEM

Po dvoje na svakom stolu. Muškarci i žene
unakrst. Bliski, goli, al' bol ih ne muči ljut.
Lobanja otvorena. Grudi otvorene.
Telesa sada rađaju poslednji put.

Od svakog tri zdele pune: od mozga do muda.
I đavolova staja i božji dom.
Sad grudi pored grudi na dnu suda
Golgotu i greh izlažu rugu svom.

Ostatak u kovčege. Novorođenčad sve sama:
noge muškarca, kose žene, dečja grud.
Videh, kao da ih je rodila jedna mama,
ostatke dvoje koje nekad je spojio blud.


ČOVEK I ŽENA IDU KROZ BARAKU ZA RAK

Čovek:
U ovom redu su raspadnute utrobe,
a u ovome raspadnute grudi.
Krevet kraj kreveta smrdi. Sestre se smenjuju
svakog sata.

Priđi, mirno odigni ovaj pokrivač.
Gledaj, ova grudva masti i trulih sokova
nekad je ko zna kome bila nešto veliko,
i zvalo se zanos i zavičaj.

Priđi, pogledaj ovaj ožiljak na grudima.
Osećaš li brojanice od mekih čvorova?
Mirno opipaj. Meso je meko i ne boli.

Ova ovde krvari kao iz trideset telesa.
Nema stvorenja s ovoliko krvi.
Ovoj su još stigli da iseku
dete iz utrobe rakom nagrizene.

Puštaju ih da spavaju. Danju i noću. - Novima
kažu: ovde se ozdravi od spavanja. Samo nedeljom,
za posete, puste ih da se malo rasane.

Još samo malo jedu. Leđa su im
sva u ranama. Vidiš muve. Katkad
sestra ih pere. Ko što se peru klupe.

Već navire njiva uz svaku postelju.
Meso se poravnjava sa zemljom. Žar se gasi.
Sok se sprema da poteče. Zemlja zove.


UTEHE OVDE NEMA

Niko neće biti ivica mog puta.
Nek tvoje cveće samo svene.
Moj put teče i ide sam.

Dve ruke premala su kupa.
Srce je premalen brežuljak
da se na njemu otpočine.

Ja uvek živim, znaj, na žalu
i pod cvetnom kaskadom mora,
Misir se pruža pred mojim srcem,
Azija se razdanjuje.

Jedna mi ruka uvek u vatri.
Krv mi pepeo. Prolazeći
pored kostiju, pored grudi,
jecam za tirenskim ostrvima:

svane dolina s belim jablanima,
Ilisos, obala u livadama,
Raj i Adam i jedna zemlja
od nihilizma i muzike.
 
Zanimljivosti o Viljemu Šekspiru
Jedan od najpoznatijih svetskih pisaca uspeo je da do današnjih dana ostane
prilično misteriozan. Postoje brojne teorije o „pravom identitetu” barda iz Stratforda
na Ejvonu, postoje i oni koje takve teorije niti eventualni dokazi ne mogu pokolebati
u uverenju da je Viljem Šekspir zaista napisao sve svoje drame kao i da je jedan od
najbriljantnijih pisaca svih vremena.

- - - - - - - - - -

Nekoliko zanimljivosti o autoru Hobita, Dž. R. R. Tolkinu
Profesor engleskog jezika i literature na Oksfordu, Džon Ronald Ruel Tolkin izmislio je oko 14 jezika.
Nije tačno utvrđeno koliko je jezika Tolkin izmislio, ali je time počeo da se bavi još u mladosti. Neke od
izmišljenih jezika koristio je u svojim knjigama. Pored toga, proučavao je i srednjovekovne jezike, stari
velški i lombardijski. Njegova pesma „ BagmÄ“ BlomÄ ”verovatno je prva originalna pesma napisana
na gotskom jeziku posle više od 1000 godina.
 
Viktor Igo je smislio odličan način kako da se natera da sedi i piše pa se za vreme rada na „Jadnicima“, skidao do gole kože, kako bi ga to sprečilo da napusti kuću i ostane predan radu.

- - - - - - - - - -

Flaneri O Konor je bila opsednuta pticama. Za života je uzgojila oko sto paunova, kokošaka, gusaka i pataka.

- - - - - - - - - -

Mark Tven, bio je zaljubljenik u nauku i tehnolojgiju i sam je pokušavao da izmisli neku napravu. Inače, bio je dobar prijiatelj našeg najpoznatijeg naučnika Nikole Tesle, koji i danas budi znatiželju mnogih. Tesla je po mnogo čemu bio poseban. Još kao dete je imao bujnu maštu i neverovatne sposobnosti, pa su mu se tako priviđale slike praćene jakim bleskovima svetlosti, koji su mu zamućivali vid. Ovu neobičnu pojavu je sam nazivao „čudna boljka“. Naime, Tesla je video predmete i situacije sa kojima bi došao u dodir, a samo jedna reč koja asocira na njih bi izazvala „čudnu boljku“.

- - - - - - - - - -

Nobelovac Gabrijel Garsija Markez, autor „Sto godina samoće“, tvrdi da ga je baba naučila da piše. Naime, Markesova baka Trankilina, koja se poistovećuje sa likom Urusue Iguaran iz „Sto godina samoće“, je imala posve bujnu maštu. Malom Gabrijelu je rasplamsavala maštu pričama o vampirima, vešticama, duhovima, utvarama i predskazanjima u koje je i sama verovala. Markes kaže, da su ga ona i Vilijem Fokner, američki pisac, najviše inspirisali i učinili piscem kakav jeste

- - - - - - - - - -

Franc Kafka bio pisac ustremljen ka kritikovanju represivne vladavine, ali i pisac apstrahovanih junaka, uvek nesrećnih i melanholičnih. Kafka je rođen kao šesto dete u jevrejskoj porodici. Nacisti su njegove sestre i njihove porodice smestili u koncentracione logore, a potom su svi pobijeni u gasnim komorama. Smatra se da je Kafka bolovao od kliničke depresije i anksioznosti i drugih bolesti, od kojih su mnoge uzrokovane stresom i napornim radom. Njegova sudbina nesumnjivo podseća na sudbinu junaka iz pripovetke “Umetnik u gladovanju”
 
Pisac Truman Kapot opisao je sebe kao horizontalnog autora zbog toga što je uvek pisao ležeći na kauču. "Ne mogu da mislim ako nisam u ležećem položaju u krevetu ili na kauču sa cigaretom i kafom u ruci, rekao je pisac za "The Paris Review" 1957. godine. "Tokom popodneva prelazim sa kafe na čaj od nane, a zatim i na martini", dodao je pisac.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
264
Black_star
Black_star
Nina
Franc Kafka - njegov život i dela
Odgovora
6
Pregleda
204
Nina
Nina
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
280
quentin
quentin

Back
Top