Život knjiga i njihovih tvoraca

[Shade]

Prave knjiške moljce ne samo da zanimaju reči koje se nalaze između korica njihovih omiljenih knjiga, već i ono što u tim knjigama ne piše, a piše u drugim - u knjigama o knjigama.


Knjige ne žive svoj život samo na policama ili rukama čitalaca, neke od njih imaju burnu istoriju i život zanimljiviji od života njihovih tvoraca.


Ima pisaca koji pišu ono što žive ili žive ono što pišu, dok ima i onih koji uopšte nisu nalik svojim delima.


Ova tema je posvećena životu knjiga i detaljima života njihovih tvoraca; stvarima manje ili više poznatim i onim nepoznatim.

 

[Shade]

Pisac neobuzdane mašte i hladne logike – E.A. Poe

Dok su Poea neki američki suvremenici opisivali kao čudovište, u Europi se stvarao njegov kult,
ponajviše radi zasluge Charlesa Baudelairea, koji ga je prikazivao uzornim čovjekom u svemu i
tragičnom žrtvom surove američke sredine. Istina o Poeovoj naravi i karakteru leži negdje između
tih dviju krajnosti.

 

[Shade]

Borhes: Bog mi je dao knjige i noć

Jedina boja koju su oči slavnog argentinskog pisca mogle da prepoznaju bila je žuta.
Zbog toga su mu prijatelji često za rođendan poklanjali drečavo žute kravate. Borhes
im je sa osmehom citirao Vajlda: „Samo bi gluv čovek mogao da nosi ovakvu kravatu”

- - - - - - - - - -

Književni klasici koji su bili cenzurisani

U doba kada su bile napisane uništavane su zbog nerijetko liberalnih misli
te misli ispred svoga vremena, a danas se nazivaju klasicima književnosti.
Možete ih pronaći na svakom popisu lektire u školama, a onaj ko ih nije
pročitao, kao da nije živio.

 

[Shade]

Nepismeni autori svjetskih bestselera
Biti priznati svjetski pisac ne mora nužno značiti i da ste potpuno pismeni,
tačnije da odlično baratate pravopisom, a takođe nije zagarantovano da,
ako završite srednju školu i fakultet, nećete imati problema sa usvajanjem
pravopisnih pravila.

 

[Dragoljub69]

Moram da napomenem da "život knjige" nije isti za čitaoce,za teoretičare književnosti,
za pisca te knjige i td..."Život" knjige je skup fikcija vidljiv veoma različito iz različitih uglova...
Iz ugla samog jednog primerka knjige-"ležanje" na polici predstavlja veći deo postojanja ,a
listanje i čitanje jednog od listova samo tren u postojanju...Najduže je pretvaranje u prah zajedno
s tom policom...Osim ako neki požar ili zemljotres...
Tako da je "život knjige" ustvari jedna obična i dosadna ,od prevelike razvučenosti,priča...

 

[robert v.]

Moram da napomenem da "život knjige" nije isti za čitaoce,za teoretičare književnosti,
za pisca te knjige i td..."Život" knjige je skup fikcija vidljiv veoma različito iz različitih uglova...
Iz ugla samog jednog primerka knjige-"ležanje" na polici predstavlja veći deo postojanja ,a
listanje i čitanje jednog od listova samo tren u postojanju...Najduže je pretvaranje u prah zajedno
s tom policom...Osim ako neki požar ili zemljotres...
Tako da je "život knjige" ustvari jedna obična i dosadna ,od prevelike razvučenosti,priča...

Ako je knjiga samo materija, onda ona ima svoj prolazan, kratak ili duži, vek. No ako je knjiga ideja, ako knjigu sagledamo kroz njen sadžaj, kroz poruku koju nosi, njen vek može biti večan. Koliko izdanja Biblija je otišlo u prah, a ona je još uvek sa nama. Koliko je papirnatih Don Kihota projahalo kroz vreme, a on još uvek jezdi sa nama. Gde je kraj knjizi? U njenom materijalnom završetku ili u trenutku kad prestane da postoji u nama?

 

[Shade]

Ako je knjiga samo materija, onda ona ima svoj prolazan, kratak ili duži, vek. No ako je knjiga ideja, ako knjigu sagledamo kroz njen sadžaj, kroz poruku koju nosi, njen vek može biti večan. Koliko izdanja Biblija je otišlo u prah, a ona je još uvek sa nama. Koliko je papirnatih Don Kihota projahalo kroz vreme, a on još uvek jezdi sa nama. Gde je kraj knjizi? U njenom materijalnom završetku ili u trenutku kad prestane da postoji u nama?

Sa knjigama (idejama) je isto kao i sa ljudima - umiru tek kad ih svi zaborave.
Doduše, ljude nekako lakše zaboravljamo.
Postoji i jedna razlika jer čovek ne može, a knjiga može da se ponovo rodi
posredstvom nekog novog čitaoca.
Knjige su Feniksi.

 

[Nora Barnacle]

Diiiivna tema!
Ovako, na brzinu, u znak podrške životu teme, dodaću nekoliko podataka, uglavnom poznatih i često pominjanih na Kvizu.

- Flober je spavao do podne i, generalno, nije bio naročito svetli primerak vrednoće (mimo pisanja)
- Volt Vitmen je sam finansirao izdavanja prvog izdanja Vlati trave. Para je imao samo za nešto manje od 800 primeraka.
- Virdžinija Vulf je pisala stojeći

Knjige su Feniksi.

Nema veće istine. Najjbolji dokaz za to su palimpsesti o kojima postoji čitava nauka (na Filozofskom fakultetu, na katedri za Klasične nauke se provlače kroz gradivo i ispite). Ima tu zanimljivost za jedan ceo život.

 

[Dragoljub69]

Kartuše prvih bogova umiru u pesku...Ni duše nisu večne,ni bogovi!
Entropija smrzava do apsolutne nule čitave planete...Sazvežđa,galaksije...
Koliko juče su pisali svitke i krili na obali Mrtvog mora,a prekjuče Gilgameš
bazao za živom vodom...Huje vekovi kao sekunde...

 

[Dragoljub69]

Hajde,nije sve tako crno kao crni humor!

 

[cavalleria rusticana]

Nesto interesantno iz Hemingvejevog zivota, dok je pisao knjigu "Zbogom oruzje" koja je delimicno i autobiografska:
(inace, ko je citao zna da su ovo navodi iz predgovora knjige)

Ova knjiga je pisana u Parizu (Francuska), Ki Vestu (Florida), Pigotu (Arkanzas), Kanzas Sitiju
(Misuri), Še-ridanu (Vajoming), a prvi rukopis u grubom obliku završen je blizu Big Horna, u
Vajomingu.
Počeo sam da je pišem prvih zimskih meseci 1928.
godine a završio je septembra iste
godine.
Prvu redakciju doživela je u jesen i u zimu 1928.
godine u Ki Vestu, a poslednju u Parizu, u
proleće 1929.
godine.

Dok sam pisao prvi rukopis, u Kanzas Sitiju mi se, pomoću „carskog reza", rodio drugi sin
Patrik, a kad sam vršio drugu redakciju otac mi je izvršio samoubi-stvo u Ouk Parku, u Ilinoisu.

Kada sam je završio još mi nije bilo punih trideset godina, a onog dana kada je objavljena, došlo je
do kraha na svetskom tržištu.
Oduvek sam mislio da je otac mogao da sačeka taj događaj, ali, eto
on se tada, možda, i suviše požurio.
Ne volim da o tome donosim bilo kakav sud jer sam svoga oca
mnogo voleo.

Inace, Hemingvej je napisao cak 47 zavrsetaka za ovu knjigu, a kad su ga upitali - zasto, odgovorio je da sve reci treba pravilno poredjati (nesto slicno kao kasnije Andric).

 

[Transcendental]

Stendalov sindrom

Stendalov sindrom, estetski šok, hiperkulturemija, Firentinski sindrom jepsihosomatski poremećaj koji se najčešće javlja kod turista koji su izloženi vizuelnom posmatranju velikog broja različitih umetničkih remek dela slikarstva, vajarstva, arhitekture, na jednom mestu ili posmatranjem pojedinačnih umetničkim dela izuzetne umetičke vrednosti (npr. Mikelanđelovog Davida, Botičelijeve Venere itd.) u različitim uslovima. Sindrom najčešće prate somatski poremećaji kao sto su: ubrzan rad srca,vrtoglavica, nesvestica, zbunjenost, sve do halucinacija kod psihosomatski labilnih pojedinaca. Izraz se ponekad koristi i za sličnu reakciju u drugim okolnostima, npr. kada se neka osoba suoči sa velikom lepotom u prirodi.

Istorijat
Stendalov sindrom je prvi opisao poznati francuski pisac Mari-Anri-Belu (1783 – 1842), poznat pod pseudonimom Stendal godine 1817. u putopisu „Rim, Napulj i Firenca”.

"Prekjuče, kad sam se spuštao s Apenina i približavao Firenci, srce mi je snažno lupalo. Kakva detinjarija! Najzad, na jednoj okuci, pred očima mi je pukla ravnica i ugledao sam izdaleka, kao tamnu masu, crkvu Santa Maria del Fiore i njenu čuvenu kupolu, remek-delo Bruneleskija. Eto, tu su živeli Dante, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči! - rekao sam samom sebi. - Eto, to je ta plemenita varoš, kraljica Srednjeg veka! U okviru tih zidina ponovo se začela civilizacija.
(Iz rukopisa Stendal u kome on opisuje simptome „Firentinskog sindroma“)


​

Zvanično je imenovan od strane medicinske struke tek 1979., kada je ovaj sindrom opisala italijanska psihijatrica ital.Graziella Magherini, koja je ovu vrstu psihosomatskog poremećaja primetila u više od 100 sličnih slučajeva među turistima koji su posećivala brojne muzeje u Firenci.

 

[quentin]

Stendalov sindrom

Zebald je u jednoj knjizi (mislim Saturnovi prstenovi) detaljno razmatrao Stendalov sindrom i, u suštini, raskrinkao ga. Kaže, Stendal je bio umoran, opaljen žarkim suncem itd, a svi koji su se slično osjećali kasnije, samo su ga oponašali, svjesno ili nesvjesno.

 

[Transcendental]

Kod njega je bio snažan fizički uzrok, ali definitivno se može govoriti o specifičnom doživljaju ekstaze pri recepciji dobrog umetničkog dela.

 

[Dragoljub69]

I predmeti imaju dušu,stene,ormani,planine,ravnice,planeta...
Predmeti koje je čovek napravio imaju delić njegove duše!
Svako umetničko delo naročito...
Kakvu dušu ima knjiga na polici?!

 

[cavalleria rusticana]

Poema "Crni covek" Segeja Jesenjina, kad je izasla posle njegove smrti i to u izmenjenoj verziji, dugo je sluzila "Partiji" kao vrhunski dokaz za samoubistvo ovog ruskog pesnika (koje je objavljeno u novinama i pre uvidjaja lekara i policije i na koje se i danas sumnja) i borbu protiv "jesenjstine" ("bestidnog i napuderisanog ruskog psovanja izdasno natopljenog suzama pijanstva, neobicne mesavine kerova, ikona, "sisatih zenetina"....varvarskog odnosa prema coveku...a sve to pod maskom lakrdijaskog kvazi - nacionalizma" - kako je govorio Buharin u mucnim godinama progona ovog pesnika dugo posle njegove smrti). Islo se dotle da je pesnik proglasavan i ludim, a njegovoj porodici nudjeno da promeni prezime i time prakticno odrekne oca i muza. Takodje je interesantno da je zabrana Jesenjina i hajka na njega trajala sve do 60-tih, sto nije ni cudo, kada se uzme u obzir Saljinova smrt 1953.

 

[Dragoljub69]

Poema "Crni covek" Segeja Jesenjina, kad je izasla posle njegove smrti i to u izmenjenoj verziji, dugo je sluzila "Partiji" kao vrhunski dokaz za samoubistvo ovog ruskog pesnika (koje je objavljeno u novinama i pre uvidjaja lekara i policije i na koje se i danas sumnja) i borbu protiv "jesenjstine" ("bestidnog i napuderisanog ruskog psovanja izdasno natopljenog suzama pijanstva, neobicne mesavine kerova, ikona, "sisatih zenetina"....varvarskog odnosa prema coveku...a sve to pod maskom lakrdijaskog kvazi - nacionalizma" - kako je govorio Buharin u mucnim godinama progona ovog pesnika dugo posle njegove smrti). Islo se dotle da je pesnik proglasavan i ludim, a njegovoj porodici nudjeno da promeni prezime i time prakticno odrekne oca i muza. Takodje je interesantno da je zabrana Jesenjina i hajka na njega trajala sve do 60-tih, sto nije ni cudo, kada se uzme u obzir Saljinova smrt 1953.

Naravno,to je prestalo kad sam ja još kao klinac Covi,napisao onu pesmu koja je objavljena u moskovskoj Pravdi...
Otad se hajka svih pesničkih policija ostrvila na mene...
Ybg,Jesenjin mala maca...

 

[Shade]

Norveški nobelovac Knut Hamsun i danas intrigira javnost svojim životom i političkim opredeljenjem. Još se vode rasprave na temu Hamsuna kao književnika i Hamsuna kao pobornika Hitlerovih ideja.

Knut Hamsun (rođen kao Knud Pedersen) je od svoje 14 godine, zbog loše porodične finansijske situacije, morao da zarađuje za život. Radio je razne poslove; bio je kamenorezac, pomoćnik policajca, prodavac, kamiondžija, učitelj. 1882. se zaputio u Ameriku u potrazi za boljim životom ali se otuda vratio podjednako siromašan, a uz to i bolestan. Kasnije je još jednom pokušao u Novom svetu ali nije dogurao dalje od vozača tramvaja.

Prezime Hamsun je dobio po imenu farme (Hamsund) na kojoj je radila njegova porodica. Tekst o Marku Tvenu za lokalne novine potpisao je tim prezimenom, a izdavač je greškom izostavio poslednje slovo, što se Hamsunu dopalo pa je odlučio da nastavi da radi pod tim imenom. Ovo ime će veoma brzo postati poznato širom Evrope, a pisac će ređati uspehe i priznanja.

Negativan stav prema Americi izgradio je tokom boravka u toj zemlji od kojeg nije imao nikakvog dobra. Za njega je američka kultura bila „brbljanje i meketanje“ i pogubna trka za novcem. Za razliku od američke, nemačku kulturu i umetnike je jako cenio. Bio je pobornik patrijarhalnog i tradicionalnog načina života.

Iako nikada nije bio član nacističke partije (za razliku od svoje supruge), u Hitleru je video spas od anglosaksonskog merkantilizma i sovjetskog boljševizma, a tokom rata je objavio brojne novinske tekstove u kojima je firer predstavljen kao borac protiv engleske tiranije.
Početkom rata Hamsun je bio skoro potpuno gluv, oštećenog vida i imao je vidljive posledice dva izliva krvi u mozak.

Takvo zdravstveno stanje je bilo razlog zbog koga je pisca pratila reputacija jedinog čoveka koji je nadvikao Hitlera.
Otišao je i na audijenciju kod Hitlera u jeku rata i očevici tvrde da nikada Hitlera niko nije tako nadglasao kao Hamsun – razlog tome bila je piščeva gluvoća zbog koje je jedva razumeo šta mu je firer pričao neprestano mu upadajući u reč. Ipak, čašu je prelila Hamsunova molba Hitleru da oslobodi norveške mladiće optužene za saradnju sa Englezima nakon čega je sastanak završen. Biografi kažu da je Hitler bio vidno besan naredna tri dana.

Ali Hamsun nije odustajao od svojih ideja ni nakon rata pa je nemačkog vođu i tada nazvao „borcem za prava naroda“. Nakon toga pisac i njegova supruga bivaju uhapšeni. Hamsun je poslat na psihijatrijsko ispitivanje gde mu je ustanovljeno oštećenje mentalnih funkcija, nakon čega je bio oslobođen zatvora uz obavezu da plati kaznu koja ga je materijalno uništila.

Besan na psihijatre koji su ga proglasili neuračunljivim (premda je to bila taktika odbrane), Hamsun, kao svoj odgovor, piše autobiografsko delo Po zaraslim stazama pokazujući da je i dalje dosledan svojim idejama i da je još bistrog uma. Knjiga je bila raprodata u velikom tiražu ali ubrzo na kućnu adresu pisca počinju da stižu paketi sa knjigama koje su mu čitaoci vraćali. U pojedinim gradovima su čak bila organizovana i javna spaljivanja njegovih dela.

Zaboravljen od svih Hamsun umire, a njegovoj sahrani prisustvuje tek šačica ljudi.

Branio se da nije znao za koncentracione logore i gasne komore i da mu je stoga savest čista. Nadao seda će ga pamtiti samo po knjigama, a ne po novinskim člancima, međutim, to se nije dogodilo, a nad Hamsunom i danas lebdi senka nacizma.

 

[Shade]

Pored strasti za pisanjem, Vladimir Nabokov je imao još dve: leptire i šah.

Lepidopterologijom se najpre bavio iz hobija da bi ovo interesovanje poprimilo naučničku dimenziju. 1940. godine, kao istraživač saradnik, bio je zadužen za formiranje zbirke leptira za Muzej komparativne zoologije na univerzitetu Harvard. U čast njegovog rada jedan rod leptira dobio je ime po njemu genus Nabokovia .
Interesantno je da, i pored toga što je mnogo vremena provodio na terenu prikupljajući uzorke, Nabokov nikada nije naučio da vozi automobil. Za vožnju je tokom ovih poduhvata bila zadužena njegova supruga Vera.

Tokom egzila Nabokov je provodio mnogo vremena smišljajući šahovske probleme. Njegove šahovske mozgalice objavljene su u knjizi Poems and Problems (18 problema) i u njegovim memoarskim spisima Speak, Memory (1 problem). Proces komponovanja i konstrukcije problema opisao je u svojim memoarima: „Naprezanje uma je veliko; elemenat vremena nestaje iz svesnosti“. Za njega su „originalnost, inventivnost, svesnost, harmonija, složenost i divna neiskrenost“ tokom stvaranja šahovskog problema, slične kao i one u bilo kojoj drugoj umetnosti.

 

[Shade]

„U svakom slučaju, imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju;
živeli smo i pisali, i to je sve.“

Ovo su reči Hermana Broha (1886. - 1951.), austrijskog pisca jevrejskog porekla koji se smatra jednim od najvećih
pisaca nemačkog jezika XX veka.
Intelektualnim radom počeo je da se bavi relativno kasno. Vodio je porodičnu fabriku tekstila (jednu od vodećih u
Austriji) i vanredno studirao filozofiju, matematiku i psihologiju, a onda je 1927. prodao fabriku i u potpunosti se
posvetio spisateljskom radu u 42 godini života. Prvo ozbiljno književno delo objavio je kada mu je bilo 45 – trilogiju
Mesečari.

Uprkos tome što je prešao u katoličanstvo (zbog ženidbe), jedan dan nakon nemačke aneksije Austrije (13. marta
1938.) bio je uhapšen i izvesno vreme držan u lokalnom zatvoru. U vreme zatočeništva napisao je nekoliko elegija
koje su bile začetak njegovog remek-dela Vergilijeva smrt.
Zahvaljujući intervenciji grupe književnika, među kojima su bili Džejms Džojs, Tomas Man i Oldos Haksli, Broh je
pušten iz zatvora. Ista ova grupa pisaca mu je pomogla da emigrira, najpre u Škotsku, a potom u Ameriku.

Iako je najpoznatiji po svojim romanima, Broh ih je smatrao tek uzgrednim delom njegovog dela. Njegovo interesovanje
su zaokupljale politika i psihologija masa, a posebno način na koji ova potonja utiče na politička zbivanja. Lično je više
držao do svog angažovanog pisanja koje je obuhvatala sve – od teorije i eseja do apela i proglasa.

U Americi je Broh živeo 13 godina. Živeo je od skromnih stipendija jer nije mogao da dobije stalno zaposlenje na
univerzitetu Prinston, budući da nije imao akademsku diplomu.
Od 1940. je počeo da radi sa izbeglicama i veći deo novca koji je dobijao davao je drugim evropskim nevoljnicima čija je
sudbina bila slična njegovoj.

Poslednjih godina života sarađivao je sa univerzitetom Jejl, a 1949. je postao saradnik na koledžu Sejbruk. Planirao je da
se vrati u Evropu, kao i da se ponovo obrati u judaizam, mađutim, umro je iznenada, usled srčanog udara, 30. maja 1951.
u Nju Hejvenu.

 

[Shade]

Viktor Igo se pisanjem i javnim delanjem stavio u službu univerzalnih ljudskih vrednosti.
I ličnim životom je pokazao da sujeta ne sme da nadjača vrlinu.

Igoovi roditelji su bili rastavljeni pa je on bio jako privržen majci. Kako ona nije odobravala
njegovu vezu sa Adel Fuše (njegovom prijateljicom od detinjstva), Igo se oženio tek nakon
majčine smrti. U Adelu je tajno bio zaljubljen i Igoov brat, koji je nakon njihovog venčanja
doživeo psihički slom i završio u ludnici. Viktor i Adela su izrodili četvoro dece nakon čega
su počeli da se udaljavaju. Glumica Žilijet Drue će postati Igoova ljubavnica i pratiće kroz
čitav život.
Budući da je Igo verovao u slobode ali ne samo za sebe, nije se protivio Adelinoj vezi sa
najpoznatijim kritičarom devetnaestog veka Sent Bevom koji je bio i Igoov prijatelj. Pošto
nije želeo da te okolnosti utiču na njihovo književno i lično prijateljstvo, Igo piše Sent Bevu
i izlaže mu svoju želju. Ovakvi liberalni stavovi prožimaju književno delo Viktora Igoa i zato
je ono svevremensko.

Znamo da književna dela mogu da imaju veliki uticaj na društvo, a kad je reč o Viktoru Igou
za primer može da posluži slučaj romana Pomorci (Obrađivači mora, Delatnici na moru – u
zavisnosti od prevoda). Roman je pisan dok je u političkom egzilu živeo na ostrvcetu između
Francuske i Engleske i govori o životu na moru. Ovaj roman je naišao na izuzetan prijem, a
u Parizu je izazvao pomamu za lignjama. Lignje su postale pravi hit: od hrane do izložbi, pa
čak i oblika šešira i nekih čudnovatih zabava nazvanih po njima. Parižani su u lignjama, koje
su u to doba smatrane polumitskim bićima, otkrili nešto uzbudljivo i začuđujuće. Igoov roman
je uspeo da savremenicima i njihovoj mašti približi egzotični svet mora.

 

[quentin]

„U svakom slučaju, imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju;
živeli smo i pisali, i to je sve.“

Ovo su reči Hermana Broha (1886. - 1951.), austrijskog pisca jevrejskog porekla koji se smatra jednim od najvećih
pisaca nemačkog jezika XX veka.

Meni su Broh i Muzil veoma slični, a Mjesečari i Čovjek bez svojstava gotovo da su romani-blizanci, po idejama, postupku, pa i obimu.

 

[Shade]

Meni su Broh i Muzil veoma slični, a Mjesečari i Čovjek bez svojstava gotovo da su romani-blizanci, po idejama, postupku, pa i obimu.

Ovo stoji! Mada je Broh govorio da se ideja Mesečara začela pod jakim uticajem Džojsovog Uliksa.

 

[Nora Barnacle]

Zašto su se posvađali Hudini i Dojl

 

[Shade]

Prošlo je više od pola veka nakon smrti Luj-Ferdinanda Selina (1894-1961).
Pominjanje njegovog imena još izaziva u Francuskoj nelagodnost i ljutnju.
Ali i divljenje i fascinaciju.

Poslednje tajne ukletog pisca

Za Selina ili protiv njega

Zar je važna moja knjiga? Nije to književnost. Šta je onda? To je život, život takav kakav je.
Ljudska beda me potresa, bila ona fizička ili moralna. Oduvek je postojala...ali se svojevremeno
prinosila Bogu, bilo kojem. Danas u svetu žive milioni bednika, a njihovo očajanje više nema kud.
Uostalom, naše je vreme - vreme bede bez umetnosti, a to je jadno. Čovek je go, lišen svega, čak
i vere u sebe...Svi se međusobno mrze...Kad bi znali da se vole!

Iz Selinovog intervjua povodom "Putovanja"
(Paris-Soir br. 3323, 1932)