Извор: Информативна протестантска агенција:
https://ipaprkc.org/2025/01/01/sjeverna-koreja-krscani-su-javni-neprijatelj-broj-jedan/
Северна Кореја: Хришћани су јавни непријатељ број један
Власти у Северној Кореји виде хришћанство као егзистенцијалну претњу комунистичкој држави, како је откривено у најновијем извештају Aid to the Church in Need, који описује третман резервисан за оне који су били у контакту са хришћанима у иностранству.
„Прогоњени и заборављени?“ Ово је оштар наслов извештаја из 2024. који је крајем октобра 2024. објавила Папска фондација за помоћ црквама у невољи (ACN), а који скреће пажњу на прогон хришћана у 18 земаља.
Симболичан је на много начина случај Демократске Народне Републике Кореје – или Северне Кореје, која је само по имену „демократска“ – где се грађани који су имали контакт са хришћанима у иностранству систематски смештају у затворске логоре.
Северна Кореја је тоталитарна држава којом непрекидно влада династија Ким од 1948. године, која је успоставила верзију комунизма која превазилази све што су Маркс, Енгелс и Лењин могли да замисле у свом политичком делиријуму. У таквом контексту тешко је доћи до тачне статистике о броју хришћана у земљи, који ACN ипак процењује на 0,38% становништва, односно нешто мање од 100.000 верника.
Па ипак, ову малу, демографски безазлену групу њени лидери сматрају претњом по безбедност државе, због чега су хришћани принуђени да иду у илегалу.
Како преноси агенција, становништво Северне Кореје се слаже са једном вером: „џуче, идеологијом марксистичке ’самопоуздања’ коју је створио оснивач земље Ким Ил Сунг“. Ова идеологија чини окосницу севернокорејског друштва и сви у земљи морају слепо да се повинују њеним принципима.
Како Фабиен Херберт примећује на сајту Les yeux du monde, „иако укључује методе индоктринације и терора стаљинистичког режима, доктрина Јуче Ким Ил Сунга спаја патриотизам повређен јапанском колонизацијом (1910/1945), уписујући севернокорејску борбу постколонијалну призму“.
У том контексту, Јуче је покренуо ревидирани декалог, Десет принципа, који превазилази стаљинизам како би нагласио квази-религијску послушност коју дугују „Великом вођи“, живом отелотворењу Великог брата Орвелове дистопије.
Како CNA извештава, „Да би побегли из земље, Севернокорејци често користе огромну границу од 880 миља са Кином. Ако успеју да прођу строго контролисану границу, бегунци морају да стигну до треће неоткривене границе, углавном Тајланда, и да поднесу захтев за азил у јужнокорејској амбасади, која ће их послати у Јужну Кореју.
„Међутим, они које ухвате кинеске власти враћају се у Северну Кореју. Према подацима Human Rights Watch-а, у априлу је влада Пекинга депортовала око 60 Севернокорејаца.
У свом извештају „Помоћ Цркви у невољи“ истиче посебан случај многих пребега „за које је утврђено да су комуницирали са хришћанима док су били ван земље“. Према наводима организације, „сви су послани у политичке затворске логоре, озлоглашене по грубом поступању према затвореницима“.
У извештају се наводи да док поново ухваћени бегунци углавном служе смањене казне, „за оне који су дошли у контакт са хришћанством – њихово затварање у политичке логоре ефективно значи доживотни затвор без условног отпуста“.
Папска фондација објашњава да се у Северној Кореји, која се „широко сматра најгором земљом на свету као хришћанин“, грађани процењују по њиховој лојалности систему, а „верници се аутоматски класификују као 'непријатељи' и подложни су акутном прогону. ”
У овоме се не може а да се не види немирни став владе који има искључиво Ким Џонг Ун — садашњи „велики вођа“ — који одражава знаке слабости тоталитаризма, који никада није успео да искорени све облике религије. — посебно хришћанство — на њеном тлу, и које се у сваком тренутку плаши да би могао поколебати.