Živojin Pavlović - Moj brat

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
326.411
Sedela je u trećem redu, kraj prozora; u suvoj i razbarušenoj kosi blistalo joj je sunce. Nisam mogao da zaboravim: oni iz sedmog, zgurani u klozetu i obavijeni ljutim smradom, govorili su da je odlazila profesoru crtanja i da se skidala pred njim gola. Imala je prljavomrku kožu prekrivenu mladežima, ni po čemu se nije razlikovala od ostalih devojčica. Nosila je cipele sa drvenim đonom kao i mi, ali je neprestano drhtala telom i oblizivala usne. Nas dvoje jedini nismo izašli napolje; ostali smo u praznoj učionici koja je mirisala na olaj i jesenju vlagu. Iza zamućenog okna mlatarale su se ruke kao krila preklanih petlova. „Je-dan, dva-a, tri-i, če-tir! Je-dan, dva-a, tri-i, če-tir!“ Leptirica je dobovala o staklo, a sive senke zastirale su ispucalu tablu u uglu; od obešene đačke odeće činilo mi se da me vrebaju nepoznati ljudi. Učionica je bila mala; kadgod smo bacali avion od hartije, on bi udario o suprotni zid. Bilo nas je preko četrdeset u razredu; gurali smo se po četvoro u klupi; sada je sve izgledalo ogromno, kao skladište ili bolnički hodnik. Sedela je u trećem redu leđima okrenuta prozoru, delile su nas stare, izgrebane i raskovane klupe u kojima sada nikog nije bilo.

Čim sam je pogledao, ona podiže obrve i progovori. „Koliko je?“ reče, spusti pogled ka mom ručnom časovniku i upali cigaretu. „Kad se vrate, primetiće da je neko pušio“, kazah joj dok je sivi oblak lenjo puzao uz sunčev zrak. Ona se nasmeja pre no što mi odgovori; usne joj se rastegoše skrivajući neku nepristojnu misao. „Kazaćeš da si to bio ti“, reče i nasmeja se još jednom, glasno, isturajući pljosnate zube; ućuta. Videh da je ukočena u stavu napetog iščekivanja, sabijenog u očima, u jedva primetno zgrčenim prstima na ivici klupe, u sljubljenim kolenima što su virila ispod raskopčane đačke kecelje kao glatki kamen. Oborih glavu pokušavajući da se setim na koga me podseća u tom položaju i s takvim lukavim i suzdržanim izrazom lica, ali mi to nije polazilo za rukom. Možda zato što sam se osećao uvređenim, ili, što sam videći je takvu, slutio u sebi duboko negodovanje i gorčinu; onu istu gorčinu koja me je opržila čim sam u klozetu čuo šta o njoj govore drugovi iz sedmog, a možda zato što sam primetio kako ustaje i kako korača između klupa vukući za sobom dim kao da joj se telo puši od znoja. Došla je i sela do mene. Čuo sam je kako diše. „Hoćemo li posle časova zajedno kući?“ reče mi; glas joj iznenada postade tih i vreo. „Da“, rekoh, govoreći u otvorenu svesku kojoj čak ni stranice nisam video; nisam mogao da joj se suprotstavim.

Koračala je ispred mene noseći torbu s knjigama pripijenu uz grudi. Išla je zabačene glave; katkad bi joj se samo oči, na ulici svetlije i vlažne, trgle za nekim prolaznikom. Sumrak je slegao dimove na grad, prvo lišće polete pod noge. Po sokacima, krivim, prašnjavim i bez svetla, bilo je mnogo ljudi, najviše mladeži i naoružanih nedićevaca. Ona je koračala gordo, kao gardijski konj, i zbog tog ukrućenog i oholog hoda, uprkos klaparanju drvenih đonova po kaldrmi, video sam kako se muškarci osvrću za njom, zadovoljan u sebi što sam ja bio taj koji se jedini nalazi kraj nje, ali postiđen činjenicom da ničim nije potvrđivala moje prisustvo: kao da na ulici nisam postojao. U jednom času, kada de popela da otkine grančicu sa lipe da bi je stavila među usne, i kada sam joj ugledao noge iznad kolena, pomislio sam: „Otpratiću je samo do kuće. Ne. Samo do njene ulice.“ Muškarci: kalfe, maturanti i nemački podoficiri iz protivavionske zaštite, muškarci nebrijanih vilica i tvrdih očiju ispod ulubljenih koščatih i hrapavih čela, ti muškarci koji tek što behu kroz rasklopljena pobočna vrata izašli iz bioskopa, gledali su je požudno kao zveri ne krijući svoje želje. Ona ih je opažala, znao sam, bilo mi je jasno, ali ih nije gledala. Glava joj je ostajala uspravna i ukočena kao glava na bronzanom spomeniku usred malog trga koji je bio ukrašen jovama, podšišanim u obliku sklopljenih kišobrana. Ona ih je samo osećala svojom kožom, prljavomrkom i masnom kao izlizana sedišta u lekarskim čekaonicama, i svojim mekanim i oblim mesom, isuviše zrelim za žensko biće od petnaest godina.

Tako smo prolazili ulicama, razdvojeni jedno od drugog kao neznanci; senke su bile sve duže i mekše. Susretali smo žene koje su se vraćale sa česama noseći testije i kante iz kojih se voda prolivala na kaldrmu, deca su se igrala u prašnjavom žbunju a starice, oslonjene laktovima o prozore, okretale su glave za nama iako nisu bile muškarci, iako su im godine izbelile kosu i preko očiju navukle mrene. Da li je postojalo nešto među nama, pitao sam se gledajući je u leđa i u ruku kojom je na grudi pripijala torbu punu knjiga. Da li se to iz nas zrači, da li ma šta postoji što one slute u vazduhu kao laki miris karanfila ili duge niti paučine koje vetar nosi po polju poput dečijih zmajeva?

Ubrzo sam se uverio da je tako: ona ne skrete u svoju ulicu. Produžila je, ne zastavši ni jednom, čak i ne promenivši svoj hod. Više joj nisam čuo korake, pred nama se propinjala uzana staza obrasla travom, kratkom jer su je često pasle ovce, ali još uvek gustom i sočnom iako je jesen zemlji i šumama iz dana u dan zaklapala oči. Išli smo sve sporije. Uspon je bio jak, tama je posisala poslednje kuće ispod naših nogu. Bežeći u domove, ljudi ukresaše siromašne svetlosti. Čuli su se poslednji otkucaji dana, dimovi su se stapali s tamnim oblacima i ja osetih da smo sami, na dohvat smrti, međ crnim grobovima, zgrčenim u žbunu i spremnim za skok. Pogledah je: odmicala je sve dublje, skoro je nisam video.

„Gde si?“ prošaputah, izgubljen u magli. Odasvud me je gledalo nemo stenje i sablasni sjaj uklesanih, zlatom optočenih imena pokojnika. Trnje divljih ruža skandža mi se o džemper, trgoh se i ponovo joj čuh smeh, tu negde u blizini, iza mermernih amfora. „Gde si?“ oglasih se po drugi put, sada nešto glasnije, saplitao sam se o trule cigle, o kamenje i zarđale konzerve; širom otvorenim očima piljio sam u tu noćnu pustoš, u suludi splet šiblja i neizvesne prostore ispred sebe. Nigde je nije bilo.

Bližio sam se kapeli slušajući lavež pasa, zagledan u uzana okna na išaranim starim zidovima: činilo mi se da unutra neko diše. Tada sam je čuo gde mi šapuće da sednem, i ja je spazih, zavaljenu na klupi sred nekog rastinja. Sedela je u samom uglu, izazovno prekrštenih nogu; gledala me netremice.

Spustih se na drugi kraj, osećajući da mi se prsti krute kao ledenice o strejama sred ciče. Nisam joj okrenuo lice, nisam se pomerao: oko nas se kovitlala strava; činilo mi se da se iza zidina miče žbunje i da svud okolo, u noći, hoda hiljadu nečujnih nogu. Videh: dižu se starci kao pramenje bele pare, starice iza žbunja čupaju iz sebe gvozdene zube; vojnici bledi kao buđ i slepi od rana odlaze nekud praćeni njiskom mnogobrojnih konja. Ko su oni? zapitah se, gledajući decu mokrih gaća što su ih epidemije pozobale neke bolesne noći, ko su oni što se osmehuju držeći podignute čaše sred pomućenih vinograda, čiji su ti slamni šeširi, šajkače i libadeta, odakle miris staja, prašnjavih knjiga, vruće rakije u zimska jutra i zvuci zvona što sam ih čuo još ne rodivši se? NJihalo se lišće iznad moje glave, čuo sam disanje noći i nisam bio sam.

Tada me prenu dodir njene ruke. Polako, bez žurbe, ali odlučno i u toj svojoj odlučnosti sigurna kao strelac pušku preko koje posmatra svet iz dana u noć, ona mi istrže torbu s knjigama koju sam držao ispod miške i baci u travu. Zatim mi ispruženim prstom dotače sleđeni obraz. Ali ja je ne pogledah i ako mi se primicala vlažeći mi vrat svojim dahom: taj tupi šum torbe koja je odletela u šiblje, prhnu kroz noć kao šljuka i pretopi se u cijuk vrata na kapeli. Gledao sam: odande, iz plesnive tame u kojoj se suše uveli venci i miriše vosak i kandilo, izađe moj brat. Pratio ga je mek, topao i talasav smeh, romor najednom razbuđen pod zidinama crkve, zanesen, čulan, bahat i zreo. Utrnu odmah. Znao sam čiji je, bio mi je poznat. Slušao sam ga svakog proleća u bašti iza kuće. Za bratom pođe Anica Prica i obesi mu se o ruku. Vide ga kako je obgrli oko ramena privivši joj glavu uz svoje grudi; umršena kosa bežala joj je na sve strane; iz otvorenih usta ječao je zagrcnuti kikot otkidajući joj se iz grla kao komađe krvavog mesa.

Poznao sam ga i slušao, iako se skotrljao niz brdo ostavljajući mi samo mrak i zadah groblja. Više nisam čuo disanje kraj sebe; okretoh glavu: videh joj oboreno lice, ukočeno u neobjašnjivom grču. Oči, razvedene i slepe, piljile su u zemlju koju sigurno nisu videle. Ustao sam i pošao ne osvrćući se. Tamo iza prvih krstača već crnih od kiša, u dolini pod maglom, sličan postelji premorenih zvezda, čamio je grad. Oko glave su mi letele noćne ptice, išao sam ne znajući korača li iko iza mene. I tako, zanesen i slep, katkad svetao kao izglačan svećnjak, katkad taman kao oko smrti, smleven, izdrobljen i jadan pod senkama brestovih krošnji spustio sam se niz breg. Sećam se da sam negde, na ivici groblja drvenim đonom nagazio puža. Zastao sam na raskrsnici, ukoso osvetljen žutom svetlošću sa električnog stuba. „Nećeš da me otpratiš?“ reče i priđe mi s leđa pružajući mi torbu koju sam bio zaboravio. „Ne“, rekoh joj, „šta ću ti ja? Ne“, rekoh joj, „dosta je bilo. Odlazi.“
 

Back
Top