živeti u skladu sa prirodom u pustinji

[truthSeeker]

kad govorimo o odmoru u prirodi,obično zamišljamo prirodu kao šume, jezera, mora....
međutim u kontakt sa prirodom može se doći i u pustinji

znači priroda sa kojom dolazimo u kontakt i u harmoniju, nije neophodno vezana za prisustvo živog sveta...
da li ustvari odsustvo gradske vreve, mnoštva nepotrebnih informacija, elektromagnetnog i fizičkog smoga, buke stvara uslov da dođemo u kontakt sa sobom i sa nekom višom silom sa nazovimo je dušom sveta ili Bogom...

nije li ono što zovemo priroda u stvari pre svega ta neka energija Univerzuma...a ne sama priroda?

da li je to razlog zašto su nekad pa i sad monasi tražili način da se osame negde u pustinji, u pećini....da provode dane pod vedrim nebom i zvezdama

nekad i samo gledanje putopisa odmori čoveka i dovede ga u harmoniju sa prrodom...
u svakom slulaju tako je različito od gledanja vesti, filmova, serija, zar ne?

 

[hirajgoagain]

ko isus

 

[Antigon@]

Pustinja je verovatno fascinantna zato što u njoj ima odsustva zvukova i što je beskrajna i jednolična.
Tu je čovek zaista sam sa sobom, suočen sa veličanstvom prividnog beskraja i sopstvene sićušnosti, bespomoćnosti i beznačajnosti.
Pretpostvaljam da duži boravak u pustinji dovede ljude do nekih halucinacija ili oni misle da su čuli božju reč.

 

[JA KOJI JESAM]

Pustinja je verovatno fascinantna zato što u njoj ima odsustva zvukova i što je beskrajna i jednolična.
Tu je čovek zaista sam sa sobom, suočen sa veličanstvom prividnog beskraja i sopstvene sićušnosti, bespomoćnosti i beznačajnosti.
Pretpostvaljam da duži boravak u pustinji dovede ljude do nekih halucinacija ili oni misle da su čuli božju reč.

Po ovome se vidi da nisi bila u pustinji. Ja sam recimo prošle godine proveo 6 dana u srcu pustinje Emirata. Uopšte nije jednolična, naprotiv, kada se nađeš u njoj nađeš se u raskoši oblika i preliva svjetlosti. Ne postiji jedan momenat koji je isti sa drugim. Svjetlost se konstantno mijenja i mijenja boju pijeska nagovještavajući ujedno i obline dina iz različitih uglova. Tišina pustinje i nije tišina već proćišćena slušnost. Ja sam imao privilegiju da tamo budem kada nije bilo ni daška vjetra te je vazduh bio nevjerovatno čist, dakle bez truna prašine, skoro da ne povjeruješ kakvo je to osjećanje 'čistoće'. Pretpostavljam da si htjela reći da je 'jednoličnost' uistnu konstantnost PIJESKA kao jedinog materijala ispod neba. Ta konstanta se doima ogromnim morem, te ako se vratiš u razum, pa logički promisliš gdje si i šta to radiš 'tamo', može da te uhvati strah od te pješčane pučine. Ali naravno, ako imaš ljude sa sobom koji znaju kako pustinja diše i ako imaš gdje da spavaš i sakriješ se od jakog dnevnog sunca (oazu) pustinja je mjesto za prečišćavanje duha.

 

[oziman]

kad govorimo o odmoru u prirodi,obično zamišljamo prirodu kao šume, jezera, mora....
međutim u kontakt sa prirodom može se doći i u pustinji

znači priroda sa kojom dolazimo u kontakt i u harmoniju, nije neophodno vezana za prisustvo živog sveta...
da li ustvari odsustvo gradske vreve, mnoštva nepotrebnih informacija, elektromagnetnog i fizičkog smoga, buke stvara uslov da dođemo u kontakt sa sobom i sa nekom višom silom sa nazovimo je dušom sveta ili Bogom...

Природа није нешто што треба славити, дивити се, бити у хармонији.
Природа је далеко од нечега узвишеног и није циљ клањати јој се, већ негирати творевину у самој њеној суштини како би се спасили исте! Невероватна је та можемо рећи, општа психологија у којој се природа третира на начин нечега вредног слављења. Као да је она симбол свега узвишеног и лепог.
"Natura daemonia est, non divina"( Природа је демонска а не божанска) давно је говорио Аристотел.
Природа је демонска творевина, демонског света, демонског творца . У природи влада страва и ужас.

То је отелотворење пакленог света где је основно начело закон јачег, где јачи опстају слабији нестају. Где је свако живо биће непријатељ и потенцијала храна другом. Где је свако биће цитирам "жива гробница хиљада других некада живих бића".
То је слика природе.

И ти си ту нашао неку лепоту???

Циљ је метафизичку вољу негирати самим тим и њену објективацију, представу, а не долазити у хармонију са тиме.

 

[Dragoljub69]

Природа је демонска творевина, демонског света, демонског творца . У природи влада страва и ужас.

То је отелотворење пакленог света где је основно начело закон јачег, где јачи опстају слабији нестају. Где је свако живо биће непријатељ и потенцијала храна другом. Где је свако биће цитирам "жива гробница хиљада других некада живих бића".


И ти си ту нашао неку лепоту???




Циљ је метафизичку вољу негирати самим тим и њену објективацију, представу, а не долазити у хармонију са тиме.

A šta ako je to sve?
Šta ako su mnoge kontemplacije koje vode van toga samo loši zaključci iz pogrešnih premisa?
Šta ćemo onda gospodine predsedniče?Aaaa?

 

[Dragoljub69]

Naravno-ništa -jer nećemo ,u tom slučaju,biti u situaciji da bilo šta i mislimo i preduzimamo!
Dakle:šta ako se mi to samo zavaravamo,samozavaravamo?

 

[oziman]

A šta ako je to sve?
Šta ako su mnoge kontemplacije koje vode van toga samo loši zaključci iz pogrešnih premisa?
Šta ćemo onda gospodine predsedniče?Aaaa?

То су погрешни закључци као што је погрешно да је 2 плус 2 једнако 4. То да је оно што зовеш објективан реалан свет заправо твоја представа, није хипотеза па да питање "шта ћемо ако" има значење, већ је то чињеница. Нема "ако".

"Jer to da je objektivno postojanje stvari uslovljeno jednim predstavljajucim subjektom, i da, prema tome, objektivni svet postoji samo kao predstava, nije nikakva hipoteza, a još manje odluka bez opoziva, ili cak nekakav paradokson uzet radi diskusije, vec je to najsigurnija i najednostavnija istina, cije je saznanje otezano samo time što je ona cak i suvise jednostavna, a svi ljudi nisu dovoljno razboriti da bi posli od prvih elemenata svoje svesti o stvarima."
Шопенхауер

Naravno-ništa -jer nećemo ,u tom slučaju,biti u situaciji da bilo šta i mislimo i preduzimamo!

За егзистенцију која је изван простора и времена , која је дакле 0 димензија и 0 трајања, наравно да можеш рећи да је ништа. Али ништа ЗА САЗНАЊЕ. А све и свја по себи.

Тешко је прихватити да је нешто изван могућности човековог сазнања, али тако је како је. Изван представе чека нас егзистенција која је другачија од свега што познајемо.

 

[krinka5]

kad govorimo o odmoru u prirodi,obično zamišljamo prirodu kao šume, jezera, mora....
međutim u kontakt sa prirodom može se doći i u pustinji

znači priroda sa kojom dolazimo u kontakt i u harmoniju, nije neophodno vezana za prisustvo živog sveta...
da li ustvari odsustvo gradske vreve, mnoštva nepotrebnih informacija, elektromagnetnog i fizičkog smoga, buke stvara uslov da dođemo u kontakt sa sobom i sa nekom višom silom sa nazovimo je dušom sveta ili Bogom...

nije li ono što zovemo priroda u stvari pre svega ta neka energija Univerzuma...a ne sama priroda?

da li je to razlog zašto su nekad pa i sad monasi tražili način da se osame negde u pustinji, u pećini....da provode dane pod vedrim nebom i zvezdama

nekad i samo gledanje putopisa odmori čoveka i dovede ga u harmoniju sa prrodom...
u svakom slulaju tako je različito od gledanja vesti, filmova, serija, zar ne?

Cccccc kakva crna harmonija sa prirodom, obavezno moraš da ideš na Ozimanovu kuru negiranja volje.

 

[JA KOJI JESAM]

Циљ је метафизичку вољу негирати самим тим и њену објективацију, представу, а не долазити у хармонију са тиме.

Negiranjem metafizičke volje dobiješ drugu metafizičku volju. Sama negacija je izbor. Dakle biraš šta od ponuđenog ti nećeš. Ali ukoliko svoju pažnju zadržiš na tome što negiraš, dobiješ još uvjerljiviju manifestaciju tog istog što negiraš, jer si svu svoju pažnju usmjerio na negaciju. Negacija, sama po sebi ne mijenja metafizičku volju već samoo mijenja njen izraz, manifestaciju. Dakle, pukom negacijom dobijaš da se u tvojoj realnosti ponovo pojavljuje ono što negiraš, dok se ti u toj realnosti tek tad osjećaš nemoćan, dakle tek tad nemaš moć da se toga što negiraš i oslobodiš. Eto, recimo, ti si očiti primjer toga: negiraš prirodu, a jedino što dobijaš od te puke negacije jeste da se gadiš prirode i to gađenje ti postaje glavni motiv i vodilja životnog iskustva.

Negacija volje se jedino može vršiti opet voljom, te stoga, tako nešto (negacija volje) uistinu i ne postoji. Dakle, ne postoji negacije volje ali postoji negacije nečega a to 'nešto' bi tačnije bilo Negacija Izbora...

Zašto bi to bilo prikladnije? Zato što je Volja uvijek prisutna i ne može se negirati njeno djelovanje, ali dakako da se može negirati izbor koji se voljom čini a ne vodi u realizaciju harmonije sa dušom, tj, sa iskonskim namjerama u kojima (u duši) je unešena i matrica (filter) kojim Biće kroz realizaciju duše, osjećanjem, zna da li je izbor koji smo načinili ili činimo u skladu sa namjerenim. U tom slučaju Biće ima moć da uposli volju (opet i uvijek) te da negira taj ne-svjesno stvoreni izbor čija manifestacija očito vibrira u neskladu sa vibracijom inicijalno namjerenog.

Kada se Voljiom negira izbor čija je manifestacija u toku, s tim se negira i moguća manifestacija ili objektivizacija ideje (mogućnosti, dakle njenog potencijala).

Volju ne možeš negirati... ona je prisutna u svakom aspektu postojanja, kako u apsolutu, tako i u projekciji. Jedino se dakle može negirati usmjerenje volje a to je IZBOR.

 

[Poznavalac stvari]

Природа није нешто што треба славити, дивити се, бити у хармонији.
Природа је далеко од нечега узвишеног и није циљ клањати јој се, већ негирати творевину у самој њеној суштини како би се спасили исте! Невероватна је та можемо рећи, општа психологија у којој се природа третира на начин нечега вредног слављења. Као да је она симбол свега узвишеног и лепог.
"Natura daemonia est, non divina"( Природа је демонска а не божанска) давно је говорио Аристотел.
Природа је демонска творевина, демонског света, демонског творца . У природи влада страва и ужас.

То је отелотворење пакленог света где је основно начело закон јачег, где јачи опстају слабији нестају. Где је свако живо биће непријатељ и потенцијала храна другом. Где је свако биће цитирам "жива гробница хиљада других некада живих бића".
То је слика природе.

И ти си ту нашао неку лепоту???

Циљ је метафизичку вољу негирати самим тим и њену објективацију, представу, а не долазити у хармонију са тиме.

Realno.
Ravna zemlja ne dozvoljava nikakve pustinje, sve se to izniveliše u ravnici, objasni neznalicama!
I još našli da nam zagađuju svest nekim prirodama, fuj bWe!

 

[JA KOJI JESAM]

"Natura daemonia est, non divina"( Природа је демонска а не божанска) давно је говорио Аристотел.
Природа је демонска творевина, демонског света, демонског творца . У природи влада страва и ужас.

То је отелотворење пакленог света где је основно начело закон јачег, где јачи опстају слабији нестају. Где је свако живо биће непријатељ и потенцијала храна другом. Где је свако биће цитирам "жива гробница хиљада других некада живих бића".
То је слика природе.

Očigledno da ne shvataš smisao 'prirode' u svom ličnom iskustvu. Smisao prirode nije da jedinku zaštiti od drugih jedinki već da im omogući ( svakoj ponaosob u zavisnosti od nivoa Svjesnosti) da doživi realizaciju svog shvatanja tih 'prirodnih' odnosa. Tako, ćelije jedu druge ćelije, životinje jedu druge životinje i biljke, bilje opet jedu druge biljke i ćelije i svjetlost, da bi ljudi jeli sve što tome prethodi i bili pojedeni od crva a crvi opet od drugih ćelija i tako u krug..

Taj lanac ishrane je način opstanka informacija unutar sistema. Dakle, 'materija' (energija) kruži u sistemu a Biće, koje je taj sistem i stvorilo kao poligon svoje manifestacije, u sistem ulazi unoseću Dušu, kao specifičan skup namjera kroz koej želi da se manifestuje, samorealizuje. Priroda, kakvu znamo, je dakle poligon kroz koji sazrijevamo i uzdižemo svoje shvatanje o načinu na koji najbolje možemo da se manifestujemo, da postajemo. Nivoi Svejsnosti su određeni količinom prisutnih apsolutnih istina (Znanja) u domenu Svjesnosti. Količina totalno shvaćenih apsolutnih istina unutar Svjesnosti određuje i Nivo te Svjesnosti. Dakle, Nivo Svjesnosti se ne određuje spoljašnjim mjerilima već unutrašnjim, sopstvenim.

"Natura daemonia est, non divina"( Природа је демонска а не божанска) давно је говорио Аристотел.
Природа је демонска творевина, демонског света, демонског творца . У природи влада страва и ужас.

Hajde da se malo pozabavimo ovim:

Jedini 'demon' koji stvara realnost strave i užasa jeste Biće-jedinka-subjekat. Kreator je dakle svako ponaosob a realnost koju kroz kreaciju doživljavamo uvjerljivom je posledica nivoa Svjesnosti. Zašto je to tako? Zato što se svaka realnost, bila ona realnost 'strave i užasa'n (pakla) ili realnost harmonije ('raja') stvara IZBOROM. Izbor je kreator realnosti a izboru slijedi shvatanje. Prvi izbor jedinke bio bi da spozna prvi svoj objekat, dakle da ga kozumira, da ga doživi onim što ona-jedinka kao subjekat NIJE. U tome joj pomaže Um koji je posrednik te razmjene. Pa šta se to usitinu dešava pri spoznaji? Dešava se da se subjekat 'hrani' Znanjem ili 'JA JESAM' objekta. Svaki objekat je dakle hrana subjektu. Stoga, čak i na tom prvobitnom stepenu manifestacije svi i sve jesu hrana svima i svemu. Na eteričnom nivou postojanja ta razmjena se manifestuje drugačije nego li u predstavi. Na eteričnom nivou, možeš reči metafizičkom nivou, dakle u nematerijalizovanom UMU, svaki subjekat je jedno JA koje u Sebi nosi Znanje-o-Sebi i otvoreno ga nudi, prvobitno samom Umu, a kroz Um i svim drugim Znanjima-o-Sebi (svakom drugom JA) iz projektovanog Jastva. U zajednici sa Umom (sa medijalnim JA) sva Znanja vibriraju i postaju čitljiva i prepozbnatljiva drugim JA (subjektima) svojom nepogrešivom frekvencijom. Svaki subjekat s dakle hrani FREKVENCIJAMA objekata te na račun opaženih frekvencija, tu 'hranu' pretvara u logički stvorenu percepciju opaženog, konzumiranog.

Na tom prvobitnom nivou manifestacije jedinke, nivo Svejsnosti je minimalan, jer je prisustvo apsolutnih i bilo kakvih Znanja-o-Sebi unutar tog sklopa subjekta i konzumiranog, minimalan. Kako se subjekat 'hrani' frekvencijama (informacijama) tako se i njegova spoznajna moć proširuje sve dotle dok širinom svoje spoznaje ne omogući i otkrovenje jedne apsolutne istine o Sebi i postojanju. Kada se to desi, jedinka, kao subjekat doživljava svoje prvo uzdizanje na ljestvici Svjesnosti. I svaki put kad se bude 'hranila' drugim frekvencijama, infromacijama, jedinka će da doživljava svoj rast, da proširuje svoju spoznajnu moć kao i da se adekvatno svojim shvatanjima o postojećem uzdigne i postavi na potpuno adekvatan nivo Svjesnosti. Naravno, ultimatni cilj je dostizanje Nivoa Svjesnosti univerzuma, kao krune svih nivoa. Kada se dostigne univerzalna Svjesnost, to je znak da se shvatanje Bića o svojoj egzistenciji u univerzumu uzdiglo u potpunosti i stopilo se sa svim univerzalnim Znanjima i principima. Povratkom pažnje na iskustvo koje je u toku, Biće tad može da sagleda sve svoje zablude i iskrivljenja Znanja koja su dušom (kroz namjerene odnose) unesena u razum. Tek tada može da nastupi Negacija ne-svjesno načinjenog Izbora, jer je tad Biće postalo SVJESNO, kako Sebe u projekciji, tako i procesa, Principa i načina na koji za Sebe stvara realnost.

Dakle, tvrdnja da 'У природи влада страва и ужас' je proizašla iz nedovoljne širine, tj. sveobuhvatnosti kompletnog procesa kreacije. Naime, Život se nikada ne prekida i ne nestaje a sve forme životnih iskustava postaju zahvaljujući uzajamnoj razmjeni Znanja-o-Sebi (hranjenjem jednih drugima). Uistinu, čak i na eteričnom nivou je već jasno da niti jedno Znanje ne može da bude 'pojedeno', uništeno, da nestane u 'trbuhu' drugog. To je samo iluzija koja se stvara pozicioniranjem pažnje u subjektu i subjektivnom predstavom percipiranog procesa razmjene. Jedino što bilo koji subjekat-jedinka može da 'pojede' jeste 'talas' kojim u svojoj frekvenciji nudi ono famozno 'JA JESAM', dakle informaciju o Znanju-o-Sebi. To Znanje-o-Sebi ili jedno individualizovano projektovanmo JA nikada ne nestaje. Jedino što se može desiti jeste da Biće vrati svoju pažnju iz projekcije UMA u Sebe-apsolut, te da na taj način i Svjesnost o individualno projektovanom JA (kao Sebi) bude Sviješću isključena za toliko. Tada JA biva aposlutno, apsolut.
.

'Strava i užas' je dakle proizvod (ne)shvatanja čitavog internog dogovora i procesa kroz koji se taj dogovor manifestuje u iskustva.

.

Kada se nivo Svejsnosti uzdigne na univerzalni nivo, onda Biću postaje jasno da sve što čini čini svojom voljom. Stoga, i kada doživljava da jede i bude pojedeno, to čini svojevoljno a manifestaciju svoije volje (izbora) doživljava onako kako shvata procese i principe koji su u igri.
uopšte ovdje.

То је отелотворење пакленог света где је основно начело закон јачег, где јачи опстају слабији нестају.

A zar i ti 'najjači' ne nestaju??? Opstaju dakle, samo onoliko koliko je neophodno da se taj nivo Svjesnosti realizuje.

'Pakao' je dakle u razumu ( utvom razumu), u Duhu (u tvom Duhu), kao odraz tvojih (ne)shvatanja procesa i manifestacije ideja.
Negirarti 'pakao' možeš jedino kada se u tvojoj Svjesnosti jasno ukaže drugačija mogućnost manifestacije; mogućnost 'raja'.

Ako pak misliš da bi se samoubistvom oslobodio 'pakla' to ti je najveća zabluda koju bi mogao da načiniš, jer, takvim činom ne izlaziš iz ciklusa inkarnacija već se na tom točku vraćaš unazad za onoliko koliko će ti biti neophodno da kroz jasno poimanje ili pak kroz ubjedljivu fizičku manifestaciju SHVATIŠ grešku i da je konačno prevaziđeš u Sebi. Samoubistvo nije negacija volje, već IZBOR kojim negiraš prethodno načinjeni izbor... a svaki izbor, pa i izbor da eliminiraš svoje prisustvo u tijelu, vodi ka stvaranju nove realnosti bazairane na tom načinjenom izboru i na trenutnom shvatanju postojanja koje i jeste determinator trenutnog Nivoa Svjesnosti.

 

[oziman]

Dakle, tvrdnja da 'У природи влада страва и ужас' je proizašla iz nedovoljne širine, tj. sveobuhvatnosti kompletnog procesa kreacije. Naime, Život se nikada ne prekida i ne nestaje a sve forme životnih iskustava postaju zahvaljujući uzajamnoj razmjeni Znanja-o-Sebi (hranjenjem jednih drugima). Uistinu, čak i na eteričnom nivou je već jasno da niti jedno Znanje ne može da bude 'pojedeno', uništeno, da nestane u 'trbuhu' drugog. To je samo iluzija koja se stvara pozicioniranjem pažnje u subjektu i subjektivnom predstavom percipiranog procesa razmjene. Jedino što bilo koji subjekat-jedinka može da 'pojede' jeste 'talas' kojim u svojoj frekvenciji nudi ono famozno 'JA JESAM', dakle informaciju o Znanju-o-Sebi. To Znanje-o-Sebi ili jedno individualizovano projektovanmo JA nikada ne nestaje. Jedino što se može desiti jeste da Biće vrati svoju pažnju iz projekcije UMA u Sebe-apsolut, te da na taj način i Svjesnost o individualno projektovanom JA (kao Sebi) bude Sviješću isključena za toliko. Tada JA biva aposlutno, apsolut.
.

'Strava i užas' je dakle proizvod (ne)shvatanja čitavog internog dogovora i procesa kroz koji se taj dogovor manifestuje u iskustva.

Aха. Значи све је љубав, милост, доброта. На пример ова дивна сцена из природе је заправо љубав, милина, благост. Јел тако?

Само је производ несхватања када неко у овој сцени види оно што она јесте.

Међутим, ти си ту да ствари објасниш и оправдаш. Дакле, Себе, себи , апсолут ! Све је дивно и красно !

 

[Dragoljub69]

Aха. Значи све је љубав, милост, доброта. На пример ова дивна сцена из природе је заправо љубав, милина, благост. Јел тако?

Само је производ несхватања када неко у овој сцени види оно што она јесте.

Међутим, ти си ту да ствари објасниш и оправдаш. Дакле, Себе, себи , апсолут ! Све је дивно и красно !

Odakle ti takve predstave Ozi? ? ?;

 

[louiskrstic]

"Natura daemonia est, non divina"( Природа је демонска а не божанска) давно је говорио Аристотел.
Природа је демонска творевина, демонског света, демонског творца .

У природи влада страва и ужас.

То је отелотворење пакленог света где је основно начело закон јачег, где јачи опстају слабији нестају. Где је свако живо биће непријатељ и потенцијала храна другом. Где је свако биће цитирам
"жива гробница хиљада других некада живих бића".
То је слика природе.

И ти си ту нашао неку лепоту???

Ponekada i istina može izgledati prihvatljivijom ako načinimo drugačiji pristup sagledavanju iste. Probajmo:

Pogledajmo citirani deo Aristotela kroz prethodno objašnjenje kreacije svih svetova.

Osnovni Uzrok svega je kao duhovno biće i Kreator svega je postupno kreirao nekoliko čisto duhovnih svetova uvek kreirajući i sebi nižeg predstavnika na tim svetovima.
Kako čisto duhovni svetovi nisu mogli zadovoljići potrebu za školovanjem Duša, nas, to je Osnovni Uzrok (kojeg mnogi zovu Bog) pristupio kreiranju nižeg ili negativnog pola kreacije. Tu je najpre kreirao svog predstavnika kome je dao u zadatak da kreira niže svetove koje nazivamo materijalno-duhovnim. To kreirano biće u ovom svetu ima zadatak da nam bude trener a u skladu sa odredjenim zakonima. Njega mnogi nazivaju onako kako ga je nazvao Aristotel ali ga mnogi nazivaju Apsolutom.

Uistinu, život u ovom svetu izgleda neumoljivim i surovim ali on takodje ima savršenu funkcionalnost i mi savršeno dolazimo ovde na doškolovavanje - kod svake inkarnacije. Medju životinjskim svetom deluje naizgled zakon jačeg ili zakon užasa ali u pozadini nije tako. Praktično u prirodi se se odvija u savršenom balansu i poretku.

Čak i medju ljudima mnogima izgleda da vlada ludilo ili pravo jačeg ali zato ima i onih kojima sve to izgleda u skladu sa najvišim kodom ljubavi. Kako će izgledati zavisi od posmatrača, iz njegove duhovne stajne tačke.
Neophodno je da shvatimo da jedino važno kod svakog živog bića jeste ono što je unutra a to je uvek Duša. Mi kao Duša, nezavisno da li smo lisica ili konj ili čovek ili delfin jesmo besmrtni i jedina razlika medju nama je stanje svesti.

Kada prestanemo gledati na naša tela kao da smo to mi suštinski onda tek počinjemo videti sliku iza pozornice.

Naša tela, kao i planete, zvezde i sve ostalo jeste načinjeno od "zemlje" i ostaje ovom svetu ali mi kao duhovna bića, Duše, kao prava besmrtna biće težimo visokoj svesti i vraćamo se čisto duhovnim svetovima.
Svakako da naš um nije duhovne prirode već je materijalne ali na jednom veoma visoko-vibracionom nivou jer i ne pripada ovom svetu. Ovaj svet prožima duhovna suština koju nazivamo Duhopm ili Svetim Duhom koja je "odgovorna" za naš ispravni duhovni razvitak i mi kao Duše koji smo načinjeni od iste suštine kao i Sveti Duh. Sem Svetog Duha i Duše u nižim svetovima postoje mnogi drugi tokovi ali nisu duhovne prirode. To su energetski tokovi koji dolaze sa nekog od nižih svetova (Astralni, Kauzalni, Mentalni) da bi održavali sve što je materijalno-energetske prirode.
Materija i energija se kreiraju i rekreiraju ili transformišu jedna u drugu u skladu sa onim kako nauka otkriva. Medjutim, mi kao Duše baš kao sami Sveti Duh smo neuništivi.
Uistinu, sa razvojem naše svesti, mi kao ljudi trebamo naučiti da sve što činimo, činimo iz ljubavi.
Da li ovde ima ljubavi? Svakako da je ima. Ma koliko mi pobijali da ovde na filozofiji ima ljubavi ona je tu i prožima naše druženje ovde.

Koliko god da medju nama ima nerslaganja ipak prevladava ljubav i mi opstajemo i idemo dalje u komunikaciji.

 

[Antigon@]

Po ovome se vidi da nisi bila u pustinji. Ja sam recimo prošle godine proveo 6 dana u srcu pustinje Emirata. Uopšte nije jednolična, naprotiv, kada se nađeš u njoj nađeš se u raskoši oblika i preliva svjetlosti. Ne postiji jedan momenat koji je isti sa drugim. Svjetlost se konstantno mijenja i mijenja boju pijeska nagovještavajući ujedno i obline dina iz različitih uglova. Tišina pustinje i nije tišina već proćišćena slušnost. Ja sam imao privilegiju da tamo budem kada nije bilo ni daška vjetra te je vazduh bio nevjerovatno čist, dakle bez truna prašine, skoro da ne povjeruješ kakvo je to osjećanje 'čistoće'. Pretpostavljam da si htjela reći da je 'jednoličnost' uistnu konstantnost PIJESKA kao jedinog materijala ispod neba. Ta konstanta se doima ogromnim morem, te ako se vratiš u razum, pa logički promisliš gdje si i šta to radiš 'tamo', može da te uhvati strah od te pješčane pučine. Ali naravno, ako imaš ljude sa sobom koji znaju kako pustinja diše i ako imaš gdje da spavaš i sakriješ se od jakog dnevnog sunca (oazu) pustinja je mjesto za prečišćavanje duha.

Na žalost, nisam bila u pustinji.
Odmah sam na početku svog posta napisala "pustinja je verovatno fascinantna..."
Dala sam svoje viđenje pustinje onako kako je moja mašta dozvolila.
Opis koji si dao prevazišao je moje zamišljene slike.

 

[JA KOJI JESAM]

Aха. Значи све је љубав, милост, доброта. На пример ова дивна сцена из природе је заправо љубав, милина, благост. Јел тако?

Miješaš pojmove. Prvo ne znaš šta Ljubav jeste. Evo ponovit' ću ti opet:
Ljubav je bezuslovno davanje. To se upravo na ovom primjeru kojeg kao 'scenu' navodiš i može vidjeti. Kako? Bez bezuslovnog davanja nema kreacije. Dakle, iako sve izgleda surovo, na najvišem nivou, dakle u samom Izvoru kreacije to je uzrokovano LJUBAVLJU. Da tako nije, niko i ništa se ne bi davalo kao hrana nikome i ničemu, jer svi sve podjednako jesmo i imamo istu moć. Svako jedno JA se daje svakom drugom JA. Drugačije kreacija ne bi mogla da se ostvari. Kako bi 'nešto' što sebe doživljava 'hijenom' moglo da jede ako mu se kao 'hranu' ne bi davalo 'nešto' drugo??? Kako? Nasiljem? Kako, na metafizičkom nivou, iko može da natjera ikoga ili išta da mu se daje kako bi se ovaj mogao doživljavatu 'nasilnikom'???

Nasiljem se doživljava sama predstava ali ne i sam IZBOR koji se čini na metafizičkom nivou postojanja kako bi se jedna scena u predstavi mogla stvoriti i projektovati. Oba izraza ISTOG Bića (i hijena i ) već su se projektovala u dimenziju sa Znanjem o sopstvenim ulogama. To Znanje se kroz razvoj jedinke u dimenziji gubi, počinje se dakle od zaborava, da bi iskustvo bilo uvjerljivo, i da bi doživljaj koji iz te razmjene proizilazi donio rezultat (realnost) za koji je i namijenjen da bude, dakle da se kroz tu realnost nešto shvati i prevaziđe.

Naravno, pošto ti samo govoriš o 'metafizici' a metafizičko u sebi nisi ni dotakao, nije ni čudo da ti ne možeš da shvatiš kako se ti odnosi mogu smatrati izrazom Ljubavi. Zato ti i govoriš kako govoriš: "На пример ова дивна сцена из природе је заправо љубав, милина, благост. Јел тако?"

TI zbunjuješ, u cjelokupnom svom naporu da se pokažeš poznavaocem bića, Princip po kojemu se sve daje svemu (Ljubav) sa svojom subjektivnom predstavom i SUDOM o tome da li je po tvojoj opservaciji predstave nešto 'dobro' ili 'zlo'. Naime ti zbunjuješ LJUBAV za SUDOM o 'dobru i zlu', tačnije ti Ljubav smatraš 'dobrom' što ona NIJE, te odatle i dolazi tvoj stav prma tom pojmu. Ljiubav nema veze sa 'dobro-zlo' Sudom koji se iz polarizivane pozicije u razumu može donijeti logičkim zaključivanjem, dakle samim razumom. Ljubav je princip koji ne zavisi od razuma i doživjeti je možrš jedino kada sve u Sebi sjediniš, dakle stopiš u JEDNO. Dakle, kad Sebe bezuslovno otvoriš prema svakom kvalitetu u Sebi, dakle prema cjelovitom postojanju. Takođe, Ljubav možeš da doživiš kada se nečemu, bilo čemu daješ bezuslovno, dakle kada sebe postaviš na raspolaganje nekome ili nečemu drugom ne znajući zašto niti imajući u vidu ikakvu korist. već jednostavno zato što hoćeš da mu daruješ sebe.

Za razliku od Ljubavi koja se ne postiže kroz polarizaciju, kroz SUD o 'dobru i zlu', 'dobro i zlo' su isključivo posledica Suda prouzrokovanog polarizacijom jedne te iste pojave. U slučaju ove scene, tvoj Sud polarizuje tvoj stav, jer scenu posmatraš iz tačke subjekta, koji SUDI o toj sceni bez Znanja o tome kako sve što postaje postaje. O tome sam govorio na početku ovog komentara. Stoga, ti, koji želiš po svaku cijenu da se namećeš poznavaocem postojanja, bića, ti govoriš iz polarizovane pozicije (iz pozicije subjekta u već projektovanoj predstavi) a ta pozicija više nema nikakve veze sa istinskom metafizičkom postavkom stvari ali zato ima svaku vezu sa tvojim logičkim zaključivanjem koje se trenutno, u nemoći da se uzdigne na metafizički nivo, bavi isključivo doživljajem percipiranog scenarija projektovane predstave. Ti se zgrožavaš predstavom, zanemarujući sve što toj predstavi prethodi.

Само је производ несхватања када неко у овој сцени види оно што она јесте.

Da, tako je. Ono što se neshvata jeste metafizička postavka scene.

Само је производ несхватања када неко у овој сцени види оно што она јесте.

A šta to ona jeste?


Ona jeste predstava onoga što ti kao subjekat percipiraš da ona jeste. A pošto ne vidiš čitavu metafizičku postavku, ostaje ti da vidiš ono što si sebi već projektovao. A projektovao si ono što si percipirao. Percipirao si onako kako shvataš da se nešto dešava, dakle onako kako ti tvoj Nivo Svjesnosti dopušta.

 

[oziman]

Miješaš pojmove. Prvo ne znaš šta Ljubav jeste. Evo ponovit' ću ti opet:
Ljubav je bezuslovno davanje. To se upravo na ovom primjeru kojeg kao 'scenu' navodiš i može vidjeti.

Јел? Може се видети у тој сцени љубав, благост, милина?

Не увиђаш ли апсурдност или боље речено комичност овога што пишеш.

Ти си дубоко забраздио у неке фантазије , заплео се у празне речи и појмове и одвојио се тако од реалности па не можеш јасно да размишљаш.

У филозофији смо дошли до знања о подели свега на појаву и ствар по себи. Ти не познајеш филозофију па и ту поделу не можеш јасно схватити. Али да можеш схватио би да у искуству имамо посла само са појавом, представом, док је ствар по себи или оно што се појављује трансцендентно, изван могућности сазнања.

Међутим, иако је изван сазнања ипак можемо попут Шоепенхауера да се запитамо:

Koje su to fatalnosti sa one strane svakog moguceg iskustva a koje su ucinile da se volja po sebi objektivise na ovakav jadan nacin, kao svet u kome vlada patnja i smrt "
Sopenhauer

Иако не можемо знати које су то фаталности са оне стране сваког могућег искуства, можемо закључити да је оно што се представља као овакав свет у коме влада мизерија и патња нешто што не би требало да буде. Нешто што би требало да се промени у својој суштини и самим тим би се променила и њена представа ако би је уопште било у тако промењеној метафизичкој вољи.
Негација воље није уништење воље, што је немогуће, већ њена метафизичка промена.

Такви "просветљени" попут тебе који мисле да је све красно и дивно у својој заслепљености и залуталости нисте ни свесни проблема а камо ли решења.

 

[JA KOJI JESAM]

У филозофији смо дошли до знања о подели свега на појаву и ствар по себи.

Ti u filozofiji nisi došao ni do čega, drugi možda jesu.

 

[JA KOJI JESAM]

Иако не можемо знати које су то фаталности са оне стране сваког могућег искуства, можемо закључити да је оно што се представља као овакав свет у коме влада мизерија и патња нешто што не би требало да буде. Нешто што би требало да се промени у својој суштини и самим тим би се променила и њена представа ако би је уопште било у тако промењеној метафизичкој вољи.
Негација воље није уништење воље, што је немогуће, већ њена метафизичка промена.

'Svet je moja predstava' kaže Šopenhauer... onaj kojeg do besvijesti citiraš, a ne možeš da pojmiš da je i 'dobro i zlo' uistinu samo tvoja interpretacija nečega što po sebi jeste, te da ga ti sebi predstavljaš, 'dobrim ili zlim', tj. onakvim kakvim misliš da jeste.

 

[JA KOJI JESAM]

Иако не можемо знати које су то фаталности са оне стране сваког могућег искуства, можемо закључити да је оно што се представља као овакав свет у коме влада мизерија и патња нешто што не би требало да буде. Нешто што би требало да се промени у својој суштини и самим тим би се променила и њена представа ако би је уопште било у тако промењеној метафизичкој вољи.
Негација воље није уништење воље, што је немогуће, већ њена метафизичка промена.

Kažeš da se nešto treba promijeniti u svojoj suštini... kako genijalno. Ništa se u suštini ne mijenja. Stvar po sebi ostaje stvar po sebi. Suština ostaje suština. Ono što se mora promijeniti jeste shvatanje, shvatanje principa i mehanizma projekcije. Kada promijeniš shvatanje promijenit' ćeš i odnos i svoj SUD prema onome što jeste, dakle svoju percepciju toga što jeste. Kada promijeniš svoj odnos prema onome što jeste, dakle percepciju, i tvoja predstava toga što jest će se promijeniti instantno.

Ne možeš promijeniti metafizičku volju, ali možeš promieniti njeno usmjerenje. Volja je ista, uvijek ista, ali ono na što se volja usmjerava se mijenja. Dakle samo Izbor se može promijeniti. A promijeniti izbor možeš svjesno ili pak ne-svjesno.

 

[Аристократа]

Природа није нешто што треба славити, дивити се, бити у хармонији.
Природа је далеко од нечега узвишеног и није циљ клањати јој се, већ негирати творевину у самој њеној суштини како би се спасили исте! Невероватна је та можемо рећи, општа психологија у којој се природа третира на начин нечега вредног слављења. Као да је она симбол свега узвишеног и лепог.
"Natura daemonia est, non divina"( Природа је демонска а не божанска) давно је говорио Аристотел.
Природа је демонска творевина, демонског света, демонског творца . У природи влада страва и ужас.

То је отелотворење пакленог света где је основно начело закон јачег, где јачи опстају слабији нестају. Где је свако живо биће непријатељ и потенцијала храна другом. Где је свако биће цитирам "жива гробница хиљада других некада живих бића".
То је слика природе.

И ти си ту нашао неку лепоту???

Циљ је метафизичку вољу негирати самим тим и њену објективацију, представу, а не долазити у хармонију са тиме.

Јел? А ово?

Слика лава и антилопе

 

[Аристократа]

Или ово?

 

[flaj]

Pokušaj da izađeš iz svoje glave i zaboraviš šta je u njoj.
Idi u Prirodu.

Samo gledaj i pusti Prirodu da govori tebi.

Prvo pesak.

A onda voda.

Tu vlada Život, ne patnja i ne smrt.

Patnja je samo deo života, a smrt samo kraj pojedinca, ne i života.
Kružnje energije od usta do usta je jedini mogući
samoodrživi sistem.
Jedini način da život opstane.

Prirodi ne trebaju moralni zakoni, bla bla priče o
dobru i zlu.
Čovek ih je izmislio za sebe da bi ih kršio.
Čovek je zver iznad svih zveri i jedini licemer među njima.

Životinje samo jedu kad su gladne i to je sve.

 

[truthSeeker]

Prirodi ne trebaju moralni zakoni, bla bla priče o
dobru i zlu.
Čovek ih je izmislio za sebe da bi ih kršio.
Čovek je zver iznad svih zveri i jedini licemer među njima.

u bblijskoj priči koja je pak preuzeta iz drevnog Vavilona i Sumera, Adam i Eva su isterani iz raja pošto su jeli sa drveta poznavanja dobra i zla...tj. jeli su od ploda koji se zove "JA BUKA "
mišljenja sam da su u religijama raj i pakao izvorno nastali kao simbolične predstave koje respektivno opisuju stanje svesti bivstvovanja u skaldu sa Univerzumom i stanje svesti odvojenosti od Univerzuma......raj je stanje svesti gde preovladava harmonija, konstruktivnost...pakao je stanje svesti gde preovladava potreba za validacijom sebe i drugih...
teoretski životinje i biljke žive u rajskom stanju svesti... ljudi žive u stanju svesti koji odgovara paklu...opsednuti ja bukom, potrebom da budu nešto posebno u očima drugih,da sude i presuđuju, da sve što vide boje u crno i belo...nisu svi ljudi jednako u paklenom stanju svesti...neki su se više oslobodili egoizma neki manje....

već sam boravak u pirodi a još više u pustinji ili npr. ispod vedrog zvezdama prošaranog neba, je malo podsećanje na to rajsko stanje svesti...
koje ne mora biti vezano za primitvnu svest kao kod životinja (blago siromašnima duhom njihovo je carstvo nebesko)
već može dolaziti i iz prevazilaženja sujete tj. ja buke uz pomoć mudrosti, razumevanja i strpljenja....
ne mislim da su ljudi prevareni izbacivanjem iz stanja svesti koje se može nazvati raj, mislim da je to jedan korak u evoluciji čoveka ...
izazov čoveku da pobedi egoizam u sebi i tako bude za korak bliži svesnoj energiji Univerzuma koju zovemo Bog...

priroda nije zla..a ni dobra... priroda jeste... egoizam je zao...npr. potreba da se sudi ljudima a ne postupcima ili da se npr. neprestano anksiozno traži validacija sopstvene vrednosti u očima i rečima drugih ...

Životinje samo jedu kad su gladne i to je sve.

da, životinje nisu zveri...
zveri mogu biti samo ljudi...
kad zbog svoje ja buke ne čuju sebe..